Vito Nikolić: Nismo mi s Marsa pali, živa bila

Nismo mi s Marsa pali, živa bila

Vitomir Vito Nikolić (1934–1994) je crnogorski pesnik, sanjar, boem, novinar. Sticajem okolnosti rođen je u Mostaru, a veći deo života proveo u Nikšiću i po njegovom priznanju osećao se Nikšićaninom, još kaže „a i Nikšićani su me tako doživljavali“.

Sedamdesetih godina prošlog veka Vito beše novinar „Nikšićkih novina“, a tada su se pojavile i dve njegove zbirke pesama („Drumovanja“ 1962, a „Sunce hladno mi je“ 1968). Tada smo se upoznali i ostali u prijateljskoj vezi sve do devedesetih godina. Mlada generacija tek tada beše počela da pušta duge kose, pa je jedna od pesama iz ove Vitove zbirke tada postala opšte mesto, pogotovo kada bi se društvo subotom uveče malo više „razveselilo“. Jedna strofa iz „Balade“ često je recitovana:

„…Nismo mi s Marsa pali, živa bila,
ovakvi se dronjci ni gore ne nose,
pa kad otud nismo što bi se plašila
naših mutnih očiju i prljave kose…“

Te dane Vitovog života iz dana u dan pratio je s ljubavlju, pažnjom i iskrenim poštovanjem za njegov rad, Maksim Vujačić, novinar i publicista. Sve one koje interesuje Vitov život upućujem na knjige gospodina Vujačića, posebno knjigu „Vito zatočenik žute gošće“. Ja sam se u ovom radu bavio nekom vrstom šetnje kroz Vitovo ukupno stvaralaštvo. Moj prilaz Vitovom stvaralaštvu je ličan, subjektivan, iako sam se možda u analizi njegovog stvaralaštva trudio da razdvojim lično i književno-kritičko. U tekstu nisam koristio ni našu ličnu prepisku, jer se nije ticala književnosti.

Ovo je svojevremeno trebalo da bude esej o Vitovom stvaralaštvu povodom desete godišnjice njegove smrti. Nisam uspeo da odvojim prijateljski odnos od objektivne analize njegovog književnog stvaralaštva, zato ga tada nisam objavio. Za Vita i njegovo stvaralaštvo i dalje me veže ta tanka nit prijateljstva, tuđe mi zvuči svako pominjanje njegovog imena, pošto ga nikada nisam oslovio sa “Vitomire”, a još manje sa “Nikoliću”. On je bio i ostao “Vito”, čega sam se držao i u ovom tekstu. Svaki drugi oblik pominjanja njegovog imena bio je za mene neka vrsta svetogrđa, veštačko udaljavanje, ali koje mi nije omogućavalo ništa hladniju analizu njegovog rada. Analiza njegove poezije je, a taj deo smatram najbitnijim delom ovog rada, a možda i najboljim, prikazana više kao emotivni doživljaj, nego kao književno kritička analiza.

Dakle, ovo je jedna šetnja kroz Vitovo stvaralaštvo, ali ne šetnja književnog kritičara, bez obzira na njene elemente koje sadrži ovaj tekst. Međutim, kada sam zamolio neke poznavaoce Vitove poezije za mišljenje o rukopisu, oni su se odlučili da mi preporuče da to ne bude feljton nego knjiga. Tako je nastala knjiga „Trave su sve glasnije“. Knjižica je objavljena povodom dvadesete godišnjice Vitove smrti.

Časopis „Kult“ je ranije objavio neke tekstove o Vitu. Učinilo mi se da i među čitaocima tog časopisa ima više ljubitelja Vitove poezije, što znači da bi ovakva tema mogla da ima čitaoce. Delimično sam izmenio i prilagodio deo knjige, čiji neveliki tiraž je brzo rasprodat, dodajući mu još neka saznanja o temi i prilažući Vitove portrete koje sam svojevremeno (u septembru 1979. godine) napravio. Posebno sam dodao kratak esej o pesmama crnogorskih pesnika koje su posvećene Vitu povodom jedne od godišnjica, a objavljene na sajtu koji je svojevremeno imao brojne članove. Ovim bi se u isto vreme obeležila i četvrt veka od Vitovog odlaska u sećanje.

Vitomir Vito Nikolić, 1979. Foto: Dimitrije Janičić

Glasnost trava

“…Al ničeg nema, siromaše,
hladna promaja od svud bije,
padaju tvoje pjesme jučerašnje
u trave sve glasnije.”

Na nivou doživljaja (iako ne najdoslednije) svestan sam da i čitaoci primaju njegove stihove. Da budem tačniji, doživljavaju ih kao izraz sopstvenih misli i osećanja. Vito je to izrekao lepo, smisleno, kratko, jasno, ali je izrekao isto ono što su i mnogi u određenom trenutku života osećali, ali nisu umeli da to tako lepo iskažu. Otuda nepodeljene simpatije za njegove stihove.

Naslov ovog poglavlja je jedan Vitov stih iz bolničkih fragmenata. Na svoj način Vito govori o smrti i zaboravu. Tužna je ta pesma “Veče u Brezoviku”. Bolničko veče, kišno, ljudi u bolnici tihi, zabavljeni svojim mislima, zabrinuti za život. Pesniku se čini da su “trave sve glasnije”. On u toj kišnoj noći ne vidi izlaz, “hladna promaja odsvuda bije”, nekako u zaborav tonu one ranije, pa i one jučerašnje pesme, a “trave sve glasnije”. Ta rečenica se ponavlja nekoliko puta, ona je lajtmotiv pesme, a poruka je zasnovana na tradicionalnoj narodnoj izreci. Ta trava koja će na kraju sve pokriti, jer priroda uvek pobeđuje, ona je strpljiva i dugovremena, kao i u pesmi o miljokazu koji vreme ostavlja “snu i travi” da ga prekriju velom zaborava, da ga “obestrve”, kako bi Vito rekao.

Ta trava je zaborav, saradnik je vremena, a vreme se ne može pobediti. Ta narodna izreka “sve će to trava pokriti”, ukazuje na neumitnost zaborava, na prolaznost života, na privremenost našu. U ovom naslovu je zato i poziv da se utiša ta glasnost trava, barem povodom ovakvih godišnjica, a da se sećanja učine glasnijim.

Kap žive na dlanu

“…Život
– kap žive na dlanu,
mali nemir
divan
u svom
vječnom nestašluku.”

Dugo smo se znali i često sretali. Bili smo prijatelji na svoj način. Ja sam se jedno vreme bavio nastavom u školi, a jedno vreme novinarstvom. Niti sam ja zahtevao od tog prijateljstva nešto, niti je to zahtevao Vito. Mi smo pozajmljivali novac jedan drugome, a vraćali ga kada bismo imali. Popili bismo piće ili dva u nekoj od kafana, a Nikšić je tada imao nekoliko desetina kafana, bolje reći kafanu na svakom ćošku. On je znao i voleo da lumpuje, a ja sam se uvek zaustavljao na trećoj ili četvrtoj čašici. Posle prvih preterivanja u piću, mamurluk sam teško podneo, naučio sam lekciju za ceo život – nisam bio trezvenjak, ali nisam dozvoljavao piću da me „uzme pod svoje“. Dok je Vito uz čašicu postajao smeliji i duhovitiji, ja sam postajao zatvoreniji i namršteniji. Tako se ja nikada sa njim nisam zapijao ni napijao. Mi bismo popili po jednu da obeležimo dan, da „zalijemo“ susret, popili bismo pivo uz ručak – i to je bilo sve. On je imao svoje društvo za piće. Znao je da kaže: „Diso nije za pijančenje, uostalom, on mora na čas sutra u sedam.“ Time je sve bilo rečeno.

Govorili smo o prijateljima, ali ih nismo ogovarali. Mi smo bili prijatelji koji su poštovali jedan drugoga, poštovali privatnost. Jednoga dana, kada smo svratili u njegovu garsonjeru da nešto uzmemo pitao me je da li bih otkupio tu njegovu gomilu knjiga koje su ležale na podu. Rekoh neku skromnu cifru. „Hajde, daj to!“ I sve je bilo gotovo.

O ženama smo vrlo retko razgovarali, iako smo bili „stari momci“. Smatrali smo da je odnos muškarca i žene duboko intimna stvar.

Znao sam ono što i svi o Vitovom životu – priče o boravku ratne siročadi u Bugarskoj. On sâm o svom životnom putu nikada nije govorio. Čak nije u svojim zbirkama objavljivao onu uobičajenu belešku o piscu. Životnom pričom Vitomira Vita Nikolića najstudioznije i najpotpunije se pozabavio Maksim Vujačić u knjizi VITO – zatočenik žute gošće. To je i zvanično Vitova prva biografija. Ja sam prihvatio Maksimov tekst uz neke dopune koje su proistekle iz Vitovog i mog drugovanja.

Maksim Vujačić:
BIOGRAFIJA VITA NIKOLIĆA (1)

1904. Rođen u Nikšiću Borivoje, otac Vita Nikolića.
1908. Rođena je Danica, majka Vita Nikolića, kćer Rista Jegdića iz Bukovice i Savete Milićević iz Žabljaka. Risto je u Americi obolio od tuberkuloze. Njegujući oca, Danica se razboljela i tuberkulozu prenijela na muža i sina Vitomira.
1930. Vjenčali su se u Nikšiću Borivoje Nikolić i Danica Jegdić. Kao narednik u vojci Kraljevine Jugoslavije Borivoje premješten u Mostar.
1930. U Mostaru je rođen Branko, stariji Vitov brat.
1934. U Mostaru 27. aprila rođen Vitomir Vito Nikolić.
1936. Umrla je Danica Nikolić i sahranjena na groblju u Mostaru.
1941. U aprilu 1941. Borivoje sa sinovima vratio se u Nikšić. Vito i njegov drug Nikola Crvenica 22. novembra našli bombu. Branko, stariji Vitov brat, uzeo im je, ali je bomba eksplodirala. Branko i Nikola ostali su na mjestu mrtvi, a Vitomir je lakše ranjen.
1943. Italijanski okupator zabranio civilima kretanje od 19 sati do jutra. U noći 4. maja Borivoje je ispred vrata stana zapalio cigaretu. Italijanska patrola ga je ustrijelila na kućnom pragu. Devetogodišnji Vitomir ostaje kod tetke.
1943. Vito se upisuje u prvi razred. Saveznička avijacija bombarduje Nikšić. Zgrada njegove škole srušena je, pa nije uspio da završi prvi razred. Nikšić je oslobođen 18. septembra. Vito te noći luta razrušenim ulicama tražeći prenoćište. Prvi put vidi partizane. Njihov komandir naređuje da dječaka nahrane i smjeste.

U Vujačićevoj knjizi piše da je Vito rođen 27. aprila 1934. godine u Mostaru. Umro je 10. septembra 1994. godine u svom stanu u Podgorici. Umro je mirno, u snu, u toku noći. Dva dana kasnije sahranjen je u Nikšiću, na privremenom groblju iza Saborne crkve. Porodica je na prvu godišnjicu njegove smrti prenela Vitove posmrtne ostatke u staro nikšićko groblje. Na grobu mu je podignut spomenik od crnog mermera na kojem je ispisano „Vitomir Nikolić, književnik“. Svoj večni mir našao je u gradu kome je inače pripadao svim svojim bićem, iako je poslednje godine života sa porodicom proveo u Podgorici.

Vitov pradeda bio je poznati uglednik Jevto Miletin Nikolić, sudija Velikog suda crnogorskog. Vitov deda Jevtov sin Novica radio je kao pisar u Okružnom sudu u Nikšiću, a bio je poznat i kao prvi pesnik iz bratstva, čije su nekolike zbirke pesama i objavljene. Vitov otac je Novičin sin Borivoje, a majka Danica (rođena Jegdić, iz Bukovice kod Šavnika). Borivoje je autor tri knjige sa istorijskom tematikom, a inače je služio kao podoficir u vojsci Kraljevine Jugoslavije. Vitova majka Danica je dobila tuberkulozu dok je negovala bolesnog oca. Tu bolest je prenela na sina Vita. Sama je umrla u 28. godini života, u Mostaru 1936. godine, tako da je Vito bez majke ostao kao dvogodišnjak. Posle sloma bivše Jugoslavije, Vitov otac se sa sinovima Brankom i Vitom iz Mostara preselio u Nikšić. Krajem te godine, u novembru, igrajući se nađenom bombom ginu Vitov stariji brat Branko i njihov drug Nikola Crvenica. Vito je bio lakše ranjen.

U maju 1943. godine italijanski vojnici u toku policijskog časa ubijaju njegovog oca na vratima kuće u kojoj je stanovao. Devetogodišnji Vito ostaje siroče. Živio je kod tetke, a pred kraj školske godine, u savezničkom bombardovanju je srušena i njegova škola, a tada je razoreno više od polovine grada pod Trebjesom. Prvi razred će završiti tek 1945. godine u Bugarskoj. On je shvatao da je njegova generacija ostala nekako izgubljena, o njoj se malo govorilo, odrasli su bili u borbi, drugačije organizovali svoj i uticali na život drugih, a tadašnja deca su gotovo od svih bila zaboravljena.

„O nama je malo rečeno, jer smo bili mali
(i skoro mi se čini da je tako bolje)
o nama koji smo pohađali
drugi svjetski rat umjesto osnovne škole.“

Na prvo, nezavršeno nikšićko učenje prvog razreda upućuje jedna od lepših Vitovih pesama – „Pismo mojoj učiteljici“ (Pesma u celini je objavljena u fusnoti). 1) U toj pesmi je za Vita važan jedan detalj – ljubav prema pticama:

„Ja se često sjetim tog vremena davnog,
rata, zime, gladi, bodljikave žice,
nije, bogme, tada bilo jednostavno
naučiti nekog da zavoli ptice.“

Oslobođenje Nikšića (18. septembra 1944. godine) Vito je dočekao kao dete bez smeštaja. „Noć kao i svaka jesenjska noć: kišovita i hladna. Sitne hladne kapljice kiše obilno su natapale moje pohabano odijelo, tako da ga je bilo teško nositi. Lagano sam išao razrušenim ulicama Nikšića. Ne kao dijete koje će za koji časak naći u roditeljskoj kući, koga će pomilovati blaga majčina ruka i propratiti očev pogled, već kao dijete koje treba da nađe sebi prenoćište u tim zidinama punim gadnog zadaha od raspalog ljudskog mesa, već kao dijete bez zaštite, prepušteno samome sebi“ – kako Vito opisuje svoj doživljaj tih dana u reportaži pod naslovom „Vršnjaci slobode“ objavljenoj u „Nikšićkim novinama“ 1961. godine. Uvršćen je u grupu ratne siročadi koju su poslali u Bugarsku na oporavak i školovanje. Ta deca su se vratila u zemlju krajem 1945. godine.

Vito boravi u domovima za ratnu siročad, često beži, mnogo voli oružje, pa zbog krađe oružja nekolika puta završava u zatvoru. Istovremeno, tuberkuloza je njegov stalni pratilac. Lečio se u gotovo svim ondašnjim sanatorijumima: Brezoviku, Iriškom vencu, Kasindolu, Golniku, Kolašinu… Ipak, najčešće boravi u Brezoviku, pa je to i tema njegovih pesama.

Sedeo sam slučajno jednom 1972. godine sa Mitom Vukotićem, Vitom i dr Brankom Počekom, tada je on bio direktor bolnice u Brezoviku, u tadašnjoj redakciji „Nikšićkih novina“. Kada ispratismo dr Počeka, na pitanje o njegovom prijateljskom odnosu sa doktorom Počekom, on kratko odgovori: „Da nije bilo njega, ja bih odavno bio pod zemljom. On je prvo prijatelj, pa ljekar.“ To se moglo zaključiti i iz usputnih Vitovih pošalica upućenih dr Počeku, dok smo Mito i ja razgovarali o nekim sredstvima za otklanjanje umora koje smo tada koristili, a koja nam je doktor na licu mesta oduzeo i bacio.

Uostalom, njegovi „Bolnički fragmenti“ o tome zaista dobro govore. A Vitov odnos prema toj bolnici, koja je za njega bila i neka vrsta zamene za dom, utočište, mesto za bekstvo od raznih životnih nevolja u koje je često upadao – bio je specifičan. On je iz bolnice u Brezoviku često bežao bez lekarske dozvole, a ponekad dolazio i bez lekarskog uputa. Vujačić u svojoj knjizi konstatuje da zbog toga i nema potpune dokumentacije o njegovim boravcima u Brezoviku. Evo kratkog odlomka njegovog teksta iz „Nikšićkih novina“ koji i Vujačić citira:

„Sjećam se… Sjećam se… Sjećanje obično nametne tugu, a ja se iz ovog sjećanja vraćam sa nekim čudnim osjećanjem: da je noćas nekome potrebno reći: hvala. Takav osjećaj se sigurno ne bi nametnuo nekome ko nema tu žalosnu privilegiju da poznaje Brezovik iz proljeća 1951. godine, ali ja zbilja moram skinuti kapu pred ovom lucidnom slikom novog Brezovika, u kojoj nenametljivo iskri humanizam jedne epohe…” („Topli osmijeh vremena“, Nikšićke novine, 1961). Maksim Vujačić je precizno, pedantno izbrojio dan u dan Vitove bolničke boravke, kao i pesme koje su tom prilikom nastajale.

Svi ti bolnički dani mogli bi se sažeti u dve strofe iz njegovih „Bolničkih fragmenata“:

„Proljeće ide, a ona reži.
Prijeti – pluća da iskida.
Moraću i ovo proljeće da preležim
između četiri bijela zida.

A napolju će listati topole,
kikotaće se rijeka ispod iva.
O, niko ne zna koliko proljeća bole,
kad su oteta i nedokučiva.“

Priča o njegovoj garsonjeri odavno je poznata, još od vremena kada je 1961. godine objavio reportažu o njoj. Na Nikšićkim književnim susretima 1973. je bio gost, pa me je tada upoznao sa Mikom Antićem, Branom Petrovićem, Stevom Raičkovićem, Acom Sekulićem, Vesnom Parun… Mnoga od tih poznanstava su potrajala. Kasnije se Vito zaposlio u Podgorici (tada Titogradu), ja sam se odselio u Beograd, pa smo izgubili vezu.

Naš poslednji susret odigrao se slučajno u septembru 1979. godine. Sreli smo se ispred „Politike“. Posle pozdrava i raspitivanja o zdravlju, porodici, poslu, on kaže:

– Mislio sam i inače da te potražim. Možda ne znaš, ali i ja sam sada porodični čovek. Na moju žalost, nisam imao prvo izdanje Drumovanja2) da poklonim kćerki. Nadam se da si sačuvao više od jednog primerka od onih ručkova kod Anđe, da mi prodaš jedan primerak. Ne pitam koliko košta, zini – dajem koliko kažeš, imam para.“ „Neću da te ubeđujem – žensko dete je blagoslov – dodade kasnije, milujući moju dvogodišnju kćerku. – Zato znam da me razumeš.“

Razume se da sam mu dao primerak Drumovanja. Mislim da sam ja napisao posvetu, ali da li je knjiga stigla na odredište – ne znam. Popismo kafu i piće, a ja, obećavajući da ću nešto pisati o njemu u beogradskim novinama, napravih nekoliko njegovih portreta. Dok smo mi pretresali stare uspomene i ispijali piće i kafu, moja supruga dobi porođajne bolove. Ja odvezoh suprugu u bolnicu, a Vito ode da „udomi neki feljton o zemljotresu“ kako mi je objasnio.

Izvor: Vitomir Vito Nikolić

Popodne se opet sretosmo na ulici. Meni su bili javili da mi se rodio sin, a pošto mu je ranije bilo namenjeno ime Matija ja to rekoh Vitu, pozivajući ga da to proslavimo. Ne znam dokle smo toga dana slavili, ali zapamtio sam Vitovu konstataciju: „Ja došao da tražim jednog Matiju (tražio je Matiju Bećkovića, tada urednika jednih beogradskih novina), a nađoh drugog.“

To je Vito obeležio na svoj način, posle nedelju dana je stiglo iz Podgorice (tada Titograda) pismo na adresu moga sina koji je još bio u porodilištu. To pismo je negde u Matijinoj arhivi, a on je sada profesor engleskog jezika. Jedan od portreta koje sam napravio Vito je potpisao sa posvetom Matiji. U prvoj rečenici Vito kaže „moje ti ime neće ništa značiti, ali kroz koju deceniju, tvoj otac, a moj prijatelj, verovatno će ti pričati o meni.“

Bio je u pravu, zaista sam svojoj deci pričao o pjesniku i boemu, o prijatelju i sapatniku, ukazujući na to da se njegove pesme lako pamte, da nam se čine kao da smo ih sami napisali, pa zato dugo žive. Međutim, pokazalo se da taj pesnički populizam znači ostajanje bez vrednovanja u zvaničnoj književnoj svakodnevici.

Čitali smo i njegove pesme, koje, inače, imam u različitim izdanjima u svojoj biblioteci. I moja deca i njihovi drugari često su citirali poneku od tih pesama, jer su pogađale tačno u srž problema, bez obzira na to da li se radilo o ljubavnim jadima, dugoj kosi, shvatanju života ili vremenskim prilikama ili drugim knjigama.

Autor: Dimitrije Janičić

FUSNOTE:   [ + ]

1.

PISMO MOJOJ UČITELJICI

(Branivoju Đorđeviću)

Draga gospođo učiteljice,
ne začudite se ovom pismu kasnom,
podsjetiše me na Vas dvije male ptice,
dvije obične ptice
na žici telegrafskoj.

Sjetih se, znate, onih Vaših priča
punih ljubavi za ptice nevine i slabe,
poslije kojih smo, zbog svake praćke i kamička,
klečali dugo iza table.

Ne zamjeram Vam – daleko bilo,
pa čak ni to što me vukoste za uši,
sve je to danas na svoj način milo
i prijatno je od toga u duši.

Ja se često sjetim tog vremena davnog rata,
zime, gladi, bodljikave žice,
nije, bogme, tada bilo jednostavno
naučiti nekog da zavoli ptice.

Gospođo, to je, u najmanju ruku,
junaštvo dostojno poštovanja –
učiti nekog ljubavi uz huku
jednog strašnog rata, jednog propadanja.

Hvala Vam, gospođo učiteljice,
i ne začudite se ovom pismu kasnom,
podsjetiše me na Vas dvije male ptice,
dvije obične ptice na žici telegrafskoj.

2.

DRUMOVANJA

Pjevaju u meni drumovi snažni,
drumovi dobri ko dlan očin.
Moram danas otić’ nekud, da potražim
malo odmora za umorne oči.

Idem bez pozdrava, bez poruka,
ovako lijepo pomućenog uma,
da tražim okuka, okuka, okuka,
i iza svake – samo parče druma.

Pustite me, pustite da odem,
bez pitanja kako i zašto i dokle,
drumovi uvijek nekuda vode,
a ja sam nomadskom glađu proklet.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *