Vito Nikolić: Još mogu poneki osmijeh da slažem

Ostaću ovdje dugo
dugo
pa možda čak
i nešto duže,
srodio sam se, eto,
sa ovom tugom,
sa ovim ranama
što tugom tuže.

Treba odati priznanje Maksimu Vujačiću, novinaru, koji iz poštovanja prema Vitu Nikoliću i njegovom stvaralaštvu, prilježno i sistematski, (prema slučajnom obećanju) godinama sakuplja i objavljuje tekstove o Vitovom životu i stvaralaštvu. On se istinski trudi da utvrdi činjenice, da zabeleži te činjenice i da čitaocima ostavi da dalje sude o Vitu. Verovatno je da ga to čak i dosta košta, iako interesovanje za Vita možda obezbeđuje prodaju skromnog tiraža Maksimovih knjiga.

Maksim Vujačić:
BIOGRAFIJA VITA NIKOLIĆA (4)

1966. Prvih dana januara napisao je pjesme „Zima", „Prvi sneg" i „Pjesnik", 10. januara napisao je humoresku „Snob", 12-og impresiju „Ljepota riječi", za titogradsku „Pobjedu" i beogradski „Jež", 14. januara za „Nin" „Lazić je u pravu". Viđa se i druguje sa velikim brojem pisaca i intelektualaca u Beogradu. Sredinom februara dobija Prvu novčanu nagradu lista „Svet" za pjesmu „Umjesto molitve za daleku" i jednu od četiri druge za „Prvi sneg". Od 9. maja do 6. novembra je u Nikšiću. Kod Dragiše Maksimovića, predsjednika opštine, na prijemu uručen mu je poklon u novcu. Beogradske „Književne novine" 28. maja objavile su pjesme „Biće jedno veče" i „Odmetanje", a sjutradan titogadska „Pobjeda" intervju pod naslovom „Poezija je moje danas i moje sjutra". Od Skupštine opštine Nikšić 23. juna, dobio je poklon 10.000 dinara. U „Pobjedi" 10. jula objavljena pjesma „Pismo mojoj učiteljici", a 9. septembra u beogradskom „Kekecu": „Loše! Poekavštena, skraćena, prilagođena socijalističkom tretmanu učiteljice." U Beograd dolazi 6. novembra i svakodnevno je u društvu pisaca i poznatih ličnosti. U Vojnom institutu za tuberkulozu primljen je na liječenje 15. novembra i ostaće tu devetnaest dana. U bolnici čita Ničea i Sartra. Od 5. decembra je u bolnici na Avali. Počinje rad na „Pjesnikovoj biografiji" i razmišlja da pjesme „I opet jesen" i „A šta ako prosviram taj metak" spoji u jednu cjelinu kao „Jesenje krugove," 17. decembra napisao je pjesmu „Prekinuta čarolija", na vijest o smrti Volta Diznija, 21. decembra diktira preko telefona novu pjesmu „Kako da objasnim" Saši Mićunoviću, 24-og pjesmu „Pjesnik" i počinje pisati autobiografski roman „Putovanje u Rusiju". „U novu godinu ulazim bez pare, bez cigareta, bez cipela, bez ičega!", navodi u dnevničkim zabilješkama.

1967. U januaru i februaru o Vitu Nikoliću pišu beogradske novine „Student", „Kekec", „Svet", „Nin" i titogradska „Pobjeda". U Jugoslaviji kreće putujući festival zabavnih melodija „Pjesma ljeta" s najznačajnijim imenima u domaćoj zabavnoj i pop muzici kao učesnicima. Početkom marta u prisustvu pet svjedoka Vito Mikiju Jevremoviću kao kompozitoru i pjevaču dao je nekoliko svojih pjesama da ih komponuje za festival „Pjesma ljeta 1967". Nije ni slutio da će popularni pjevač izvršiti plagijat i prisvojiti njegova autorska prava u pjesmi „Pijem". Okružnom sudu u Titogradu 2. septembra podnio je tužbu protiv Jevremovića.

(Prva tri dela biografije Vita Nikolića možete pročitati ovde, ovde i ovde)

Vito je bio duhovit. Međutim, ta duhovitost je najčešće sadržala i ironiju, a često i gorku šalu na sopstveni račun. Ko je čitao njegove novinarske tekstove, od prvih u „Nikšićkim novinama“ pa do feljtona u „Pobjedi“ naići će uvek na neku duhovitost, a još češće na neke ironične napomene. Nema u toj njegovoj ironiji nikakve zadnje namere, to je uglavnom šaljiva interpretacija već viđene stvarnosti, upoređenje koje zvuči šaljivo, često nemoguće, ali probudi uspavanu pažnju. Vito i u mnogim svojim pesmama „naginje“ crnom humoru, ironiji, gotovo nikada sarkazmu. On je jedan od poslednjih boema, on je drug po mnogo čemu Slobodanu Markoviću (Liberu Markoniju), a u Nikšiću mu je samo ponekad bio sličan Slobodan Vujačić, a od mlađih Dugo Krivokapić. Možda je to najdoslednije definisao u pesmi „Zaboraviti“ posvećenoj Brani Petroviću, kafanskom sabratu. On kaže da treba zaboraviti sve „pa opet biti divni siromah koji sem srca nema ničeg“.

Večito suočen sa „žutom gošćom“, koja ga nemilosrdno podseća na prolaznost života, on finim humorom začinjava svoje pesme u kojima se „tamo ona“ pominje. On ne zaboravi da se ni u ljubavnom zanosu našali lepom metaforom da je jednom divno pokisao „ona – topola, ja – bor razbarušen“. Ali, on se i smrti naruga na svoj način. On govori (kroz stihove, razume se) medicinskoj sestri da će „kisnuti kao krov“ da bi umro. Iz Brezovika se tada šali sa glumcem Dragom Malovićem, preporučuje mu „lozu kao lek za tuberkulozu“. U svojoj pesmi „Rođendan“ on vidi život kao dobijeni kredit koji vraća svakog rođendana. Obećava da se neće obazirati na opomene za dugujuće rate. Tako je i radio, zahvatao je život velikom kašikom, pa koliko traje neka traje.

Foto: Dimitrije Janičić, Vitomir Vito Nikolić, 1979. Naslovna: Dimitrije Janičić

I u ljutnji ne gubi kontrolu. Na pakost odgovara duhovitošću. Setimo se njegovog odgovora na „dobronamerne“ kritike nekih kolega da Vitova poezija previše liči na Jesenjinovu. On odgovara „bolje da liči na Jesenjinovu nego ni na što kao vaša“, aludirajući na pesme kritičara, koji su kao pesnici danas zaboravljeni. Njegova kritika „razmaženih gospođica lasta“, a pozdrav vrapcima: „drugovi vrapci, moje duboko poštovanje“ je iskričav i duhovit pesnički način da se vernim sapatnicima zimskih teškoća oda priznanje. Vito tu svoju šaljivost ne napušta ni u „Poslednjoj pjesmi“1), gde podrugljivo govori o običaju da se o mrtvom govori samo lepo, jer kaže: („Ispada, eto, da sam bio divan, smrti, moja jedina greško!“).

Vito je sve radio srcem. Ono ga je najčešće vodilo. Zato je i mogao svojevremeno da napiše, ja mislim sasvim iskreno i bez foliranja:

Bez svega mogu
– bez ruku,
bez nogu,
bez glave se
čak
osjećam
mnogo komotnije,
ali bez srca
– bez srca ne mogu,
tog malenog srca
svojeg
i svačijeg.

Tu stoji još jedna istina, jer je to Vitovo maleno-veliko srce bilo (i ostalo) njegovo, ali i svačije. Njegova poezija rađala se iz srca, ona je time obezbeđivala vezu sa drugim srcima i ostajala da živi i kao sećanje na njegov pesnički rad. Vito nije bio samo taj „divni siromah“, bez ičega, bez odgovornosti, boem. Bio je i to dok je bio sậm, a kasnije, što svedoči njegova kćerka, bio je divni otac, porodični čovek koji je bežao od javnosti. Bio je on i večiti dečak, čuvao je i sačuvao to dete u sebi do poslednjeg trenutka. Zato je Vito i u godinama mogao i umeo da vidi „psa koji se smeši ptici i Petra Pana koji leti vidikom“. I mogao doživeti svu tugu za Diznijem, jer sve pokriva „vitovski“ (zašto ne i „voltovski“) razlivena kap crnog tuša. Čitaj: umro je Dizni! Anegdotski je i crnohumoran i njegov „Vrlo važan podatak za moju istoriju bolesti“. I šaljiv istovremeno duhovit i ironičan, jer on preporučuje medicinskoj sestri:

„Napišite da ja živim iz najobičnije
učtivosti
jer držim da je nepristojno umrijeti pred
tako lijepom ženom
a kao dobro vaspitan pjesnik to nikada ne
bih mogao sebi da oprostim
pa ma koliko mi inače bilo oprošteno
po samoj logici stvari
đavo da je nosi.“

Ženidba i porodične odgovornosti umirile su u njemu boema. Nije prestao da pije, ali njegova kćerka ga nikada nije videla pijanog. Bio je dobar muž i nežan otac, zabeležio je reči njegove kćerke i supruge Maksim Vujačić. Ćerku je dobio sa više od 40 godina, (kao i ja, uostalom), pa sam i njegovu konstataciju „Žensko dijete je blagoslov!“ u potpunosti razumeo.

Autor:  Dimitrije Janičić

Vito Nikolić: Nismo mi s Marsa pali, živa bila
Vito Nikolić: Drumovi uvek nekud vode

Vito Nikolić: Stalno prisutna crna gospa
Vito Nikolić: Noćas bih htio sebi – dječaku da ličim

FUSNOTE:   [ + ]

1.

Vito Nikolić:

POSLJEDNJA PJESMA

 

Ležim na odru, tih, uprošćen
do banalnosti, do gorkog stida.
Ulaze nekakve crne gošće,
poneka priđe i zarida.

Okolo sjede. Tiho i tužno.
Starci puše, pričaju, kašlju
i opraštaju mi velikodušno
sve što se zbilo uz veselu čašu.
Vrline vezu uz izraz ozbiljan
pričaju šale sa smiješkom.

(Ispada, eto, da sam bio divan,
smrti, moja jedina greško!)

Ležim na odru, tih, uprošćen.
Napolju sunce svakodnevno sja.
Ne znam da li je ko ožalošćen
ali, zaista, jesam ja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *