Вито Николић: Још могу понеки осмијех да слажем

Остаћу овдје дуго
дуго
па можда чак
и нешто дуже,
сродио сам се, ето,
са овом тугом,
са овим ранама
што тугом туже.

Треба одати признање Максиму Вујачићу, новинару, који из поштовања према Виту Николићу и његовом стваралаштву, приљежно и систематски, (према случајном обећању) годинама сакупља и објављује текстове о Витовом животу и стваралаштву. Он се истински труди да утврди чињенице, да забележи те чињенице и да читаоцима остави да даље суде о Виту. Вероватно је да га то чак и доста кошта, иако интересовање за Вита можда обезбеђује продају скромног тиража Максимових књига.

Максим Вујачић:
БИОГРАФИЈА ВИТА НИКОЛИЋА (4)

1966. Првих дана јануара написао је пјесме „Зима", „Први снег" и „Пјесник", 10. јануара написао је хумореску „Сноб", 12-ог импресију „Љепота ријечи", за титоградску „Побједу" и београдски „Јеж", 14. јануара за „Нин" „Лазић је у праву". Виђа се и другује са великим бројем писаца и интелектуалаца у Београду. Средином фебруара добија Прву новчану награду листа „Свет" за пјесму „Умјесто молитве за далеку" и једну од четири друге за „Први снег". Од 9. маја до 6. новембра је у Никшићу. Код Драгише Максимовића, предсједника општине, на пријему уручен му је поклон у новцу. Београдске „Књижевне новине" 28. маја објавиле су пјесме „Биће једно вече" и „Одметање", а сјутрадан титогадска „Побједа" интервју под насловом „Поезија је моје данас и моје сјутра". Од Скупштине општине Никшић 23. јуна, добио је поклон 10.000 динара. У „Побједи" 10. јула објављена пјесма „Писмо мојој учитељици", а 9. септембра у београдском „Кекецу": „Лоше! Поекавштена, скраћена, прилагођена социјалистичком третману учитељице." У Београд долази 6. новембра и свакодневно је у друштву писаца и познатих личности. У Војном институту за туберкулозу примљен је на лијечење 15. новембра и остаће ту деветнаест дана. У болници чита Ничеа и Сартра. Од 5. децембра је у болници на Авали. Почиње рад на „Пјесниковој биографији" и размишља да пјесме „И опет јесен" и „А шта ако просвирам тај метак" споји у једну цјелину као „Јесење кругове," 17. децембра написао је пјесму „Прекинута чаролија", на вијест о смрти Волта Дизнија, 21. децембра диктира преко телефона нову пјесму „Како да објасним" Саши Мићуновићу, 24-ог пјесму „Пјесник" и почиње писати аутобиографски роман „Путовање у Русију". „У нову годину улазим без паре, без цигарета, без ципела, без ичега!", наводи у дневничким забиљешкама.

1967. У јануару и фебруару о Виту Николићу пишу београдске новине „Студент", „Кекец", „Свет", „Нин" и титоградска „Побједа". У Југославији креће путујући фестивал забавних мелодија „Пјесма љета" с најзначајнијим именима у домаћој забавној и поп музици као учесницима. Почетком марта у присуству пет свједока Вито Микију Јевремовићу као композитору и пјевачу дао је неколико својих пјесама да их компонује за фестивал „Пјесма љета 1967". Није ни слутио да ће популарни пјевач извршити плагијат и присвојити његова ауторска права у пјесми „Пијем". Окружном суду у Титограду 2. септембра поднио је тужбу против Јевремовића.

(Прва три дела биографије Вита Николића можете прочитати овде, овде и овде)

Вито је био духовит. Међутим, та духовитост је најчешће садржала и иронију, а често и горку шалу на сопствени рачун. Ко је читао његове новинарске текстове, од првих у „Никшићким новинама“ па до фељтона у „Побједи“ наићи ће увек на неку духовитост, а још чешће на неке ироничне напомене. Нема у тој његовој иронији никакве задње намере, то је углавном шаљива интерпретација већ виђене стварности, упоређење које звучи шаљиво, често немогуће, али пробуди успавану пажњу. Вито и у многим својим песмама „нагиње“ црном хумору, иронији, готово никада сарказму. Он је један од последњих боема, он је друг по много чему Слободану Марковићу (Либеру Марконију), а у Никшићу му је само понекад био сличан Слободан Вујачић, а од млађих Дуго Кривокапић. Можда је то најдоследније дефинисао у песми „Заборавити“ посвећеној Брани Петровићу, кафанском сабрату. Он каже да треба заборавити све „па опет бити дивни сиромах који сем срца нема ничег“.

Вечито суочен са „жутом гошћом“, која га немилосрдно подсећа на пролазност живота, он финим хумором зачињава своје песме у којима се „тамо она“ помиње. Он не заборави да се ни у љубавном заносу нашали лепом метафором да је једном дивно покисао „она – топола, ја – бор разбарушен“. Али, он се и смрти наруга на свој начин. Он говори (кроз стихове, разуме се) медицинској сестри да ће „киснути као кров“ да би умро. Из Брезовика се тада шали са глумцем Драгом Маловићем, препоручује му „лозу као лек за туберкулозу“. У својој песми „Рођендан“ он види живот као добијени кредит који враћа сваког рођендана. Обећава да се неће обазирати на опомене за дугујуће рате. Тако је и радио, захватао је живот великом кашиком, па колико траје нека траје.

Фото: Димитрије Јаничић, Витомир Вито Николић, 1979. Насловна: Димитрије Јаничић

И у љутњи не губи контролу. На пакост одговара духовитошћу. Сетимо се његовог одговора на „добронамерне“ критике неких колега да Витова поезија превише личи на Јесењинову. Он одговара „боље да личи на Јесењинову него ни на што као ваша“, алудирајући на песме критичара, који су као песници данас заборављени. Његова критика „размажених госпођица ласта“, а поздрав врапцима: „другови врапци, моје дубоко поштовање“ је искричав и духовит песнички начин да се верним сапатницима зимских тешкоћа ода признање. Вито ту своју шаљивост не напушта ни у „Последњој пјесми“1), где подругљиво говори о обичају да се о мртвом говори само лепо, јер каже: („Испада, ето, да сам био диван, смрти, моја једина грешко!“).

Вито је све радио срцем. Оно га је најчешће водило. Зато је и могао својевремено да напише, ја мислим сасвим искрено и без фолирања:

Без свега могу
– без руку,
без ногу,
без главе се
чак
осјећам
много комотније,
али без срца
– без срца не могу,
тог маленог срца
својег
и свачијег.

Ту стоји још једна истина, јер је то Витово малено-велико срце било (и остало) његово, али и свачије. Његова поезија рађала се из срца, она је тиме обезбеђивала везу са другим срцима и остајала да живи и као сећање на његов песнички рад. Вито није био само тај „дивни сиромах“, без ичега, без одговорности, боем. Био је и то док је био сậм, а касније, што сведочи његова кћерка, био је дивни отац, породични човек који је бежао од јавности. Био је он и вечити дечак, чувао је и сачувао то дете у себи до последњег тренутка. Зато је Вито и у годинама могао и умео да види „пса који се смеши птици и Петра Пана који лети видиком“. И могао доживети сву тугу за Дизнијем, јер све покрива „витовски“ (зашто не и „волтовски“) разливена кап црног туша. Читај: умро је Дизни! Анегдотски је и црнохуморан и његов „Врло важан податак за моју историју болести“. И шаљив истовремено духовит и ироничан, јер он препоручује медицинској сестри:

„Напишите да ја живим из најобичније
учтивости
јер држим да је непристојно умријети пред
тако лијепом женом
а као добро васпитан пјесник то никада не
бих могао себи да опростим
па ма колико ми иначе било опроштено
по самој логици ствари
ђаво да је носи.“

Женидба и породичне одговорности умириле су у њему боема. Није престао да пије, али његова кћерка га никада није видела пијаног. Био је добар муж и нежан отац, забележио је речи његове кћерке и супруге Максим Вујачић. Ћерку је добио са више од 40 година, (као и ја, уосталом), па сам и његову констатацију „Женско дијете је благослов!“ у потпуности разумео.

Аутор:  Димитрије Јаничић

Вито Николић: Нисмо ми с Марса пали, жива била
Вито Николић: Друмови увек некуд воде

Вито Николић: Стално присутна црна госпа
Вито Николић: Ноћас бих хтио себи – дјечаку да личим

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1.

Вито Николић:

ПОСЉЕДЊА ПЈЕСМА

 

Лежим на одру, тих, упрошћен
до баналности, до горког стида.
Улазе некакве црне гошће,
понека приђе и зарида.

Около сједе. Тихо и тужно.
Старци пуше, причају, кашљу
и опраштају ми великодушно
све што се збило уз веселу чашу.
Врлине везу уз израз озбиљан
причају шале са смијешком.

(Испада, ето, да сам био диван,
смрти, моја једина грешко!)

Лежим на одру, тих, упрошћен.
Напољу сунце свакодневно сја.
Не знам да ли је ко ожалошћен
али, заиста, јесам ја.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *