Vito Nikolić: Drumovi uvek nekud vode

“…Pustite me, pustite da odem,
bez pitanja kako i zašto i dokle,
drumovi uvijek nekuda vode,
a ja sam nomadskom gladju proklet.”

Reč drum je naša reč grčkog porekla, a znači glavni put, cestu. Sama reč ima i preneseno značenje, jer „ostati na drumu“ ili ostaviti nekoga na drumu znači prepustiti toga nesrećnika njegovoj sudbini, njemu samom i njegovoj sposobnosti snalaženja, još jednostavnije „ostaviti ga bez pomoći“. U drugom slučaju ova reč može da bude izraz iskrenosti i otvorenosti. Kada kažemo da „što mu je na umu, to mu je na drumu“, znači da se radi o čoveku koji govori bez uvijanja, otvoreno, iskreno, direktno, kod koga u govoru nema diplomatskog okolišanja.

Od reči „drum“ nastala je reč „drumovanje“. Koliko mi je poznato, tu reč je medju prvim ili prvi upotrebio srpski pisac Radoje Domanović u jednoj svojoj pripoveci, govoreći o lutalicama i prosjacima. Iz toga se rodila reč „drumovati“ – hodati, lutati, skitati drumovima, ali i biti nemiran, biti čovek kome je nomadsko u krvi. Od riječi „drum“ je i pridev „drumski“, pa imamo „drumske razbojnike“, „drumske mehane“, drumske ljude. Ova reč se postepeno gubi, sve se redje upotrebljava. Zamenile su je reči savremenog jezika, kod nas vrlo često pozajmljene iz drugih jezika. Tako sada govorimo o magistralama i autoputevima, a drumovi su već povlače u muzej reči. U narodnoj pesmi se kaže „drumovi će poželjet Turaka…“ čime se na odredjen način definišu i društvene promene, preko drumova se gleda u budućnost.

Ovu priču o drumu počeo sam kao uvod u odeljak šireg rada o Vitu Nikoliću, povodom godišnjice njegove smrti. Malo mi je čudno što i toliko godina posle njegovog odlaska u sećanje, (on bi ponovio ono svoje „zaustavite planetu,/ ja hoću da izadjem, /idem u vječnu skitnju izmedju zvijezda“) zvanična kritika kao da sumnja u vrednost njegovih stihova. Čitaoci, medjutim, očigledno ne misle tako. Meni se čini da bi se analiza njegovog stvaralaštva mogla podeliti na nekoliko celina. Jedna od njih bi morala da bude baš ta zaokupljenost drumovima. NJegovo stalno koketiranje sa smrću – njegovim starim poznanikom, pratiocem sa kojim je „s jeseni“ išao da gleda „topole brezovačke“, a svoju „ludu glavu“ mogao da vidi kao kostur i sanja „neku dobru travu s one strane noža“ bila bi druga celina. Lepota tela, duše, neba, drveta, jutra, proleća, pa i munje i groma, kiše i oluje, viri iz svake njegove pesme, ona je njegov izazov kao i drumovi, nije tako direktno vidljiva kao ove dve, ali ona je odrednica za svakog pesnika, pa i Vita, a tu se nalazi i žena i pesma kao njegovo čedo i život, svetlost i sve drugo.

Vito je za naslov svoje zbirke upotrebio tu dosta retku reč „Drumovanja“1), mada je pre pola veka, kada se pojavila u Nikšiću njegova knjižica pesama reč „drum“ bila u češćoj upotrebi. Vitomir je u srcu, u pamćenju nosio lutalački gen, želju da negde ode, da nešto promeni. Onda je sasvim razumljivo što u njemu pevaju „drumovi snažni“. On ih oseća kao nešto dobro, poznato, osećeno, doživljeno, vidjeno, prisno kao „dlan očin“. U drumovima on vidi i traži odmor od učmalosti, od praznine, od izgubljenosti, od besmisla bitisanja i trajanja. Setimo se njegove „Nedjelje u gradu N“, gde nedelja pokušava „tek da vrijeme ubije“, ona smatra da se tu našla greškom, pa hoće da pobegne „što prije“. Možda i zbog toga on u drumu vidi svoj život, on odlazi ne opraštajući se, on ne želi neki dosadan, prljav drum, nego onaj beli, pun sitne prašina koja tako prisno prihvata gole tabane, on želi što više okuka, jer iza svake okuke čeka nešto novo, pa makar je to „samo parče druma“, a pošto „drumovi uvijek nekud vode“, a on je pesnik i lutalica „nomadskom gladju proklet“, nema mira, ne drži ga mesto, ne želi tu prazninu bez dogadjaja, taj mir koji liči na nestajanje, na smrt. Pesnika uvek zovu ti prokleti lutalački drumovi, te puste ceste, te daljine, pogotovo „s jeseni“ kada ga zovu da ode negde tamo gde „lišće nikad ne žuti“, tamo u daljinu koja obećava i privlači, koja je prokletstvo pesnika-nomada koji se plaši mira, ugodnosti i učmalosti, koji oseća neodložni poziv nepoznatog sveta.

Ponekad su ti drumovi, ceste, putevi – poznati. Pesnika je, recimo, u Polimlje „nanio put“, ali iz toga mesta mnogo je teže otići „niz trijezan put“. Vita, čini mi se, plaše raskršća. Teško se odlučiti na koju stranu ići. Ali, i ona su deo drumova. On tuguje za starim drumom. Trava ga pojela. Živi samo u snu i slučajno sačuvanom starom miljokazu. Onda se on pita da li je taj miljokaz spomenik uzaludnom trudu ili je možda spomenik nekom snu koji liči na njegov san o drumovima i drumovanju.

Medjutim, ne može se uvek ni niz drumove. Ponekad i pesnika spopadne „obezdrumljenost“, ubije u njemu želju da skita, on umoran od života i lutanja, obezdrumljen zakuka „sve su skitnje odskitane, umor pao na drum dugi.“ Tako obezdrumljen, utišan, tužan, prazan, on se žali da ga „zaboraviše drumovi“, da ga „stigoše spori sati“, da se nažalost sve svelo na belinu sobe, na prozorsko okno. Vito, razume se, nije mogao da zaboravi ni onu narodnu, ali u njegovoj verziji ona glasi „drumovi će poželjet ludaka…, a verovatno je, neće biti ni njih. To predstavlja opasnost za svet koji je oko nas, jer „svijetom će vladati dosada“. Ako dosada postane vladar svakodnevice, pesnici, kao ni ludaci, a čovek da bi bio pesnik ipak mora da bude bar delimično lud, neće više imati razloga za postojanje.

Maksim Vujačić:

BIOGRAFIJA VITA NIKOLIĆA (2)

1945. Početkom godine sa grupom ratne siročadi iz Nikšića Vito je vojnim avionom prevezen na oporavak u dječji dom u bugarski grad Mezdra, gdje ostaje 180 dana i završava prvi razred osnovne škole. Po povratku Vito je smješten u Miločer, zatim u Kotor i Bralenovicu kod Danilovgrada. Često napušta dom. Počinje da piše poeziju. Dva puta je hapšen i kraće bio u zatvoru. Do 1951. godine boravi kod očeve sestre u Kotoru. Kao beskućnik noći provodi u kafani i čekaonici željezničke stanice u Nikšiću.

1947. U sanatorijumu na Iriškom vencu – Fruška gora Vito je tri mjeseca na liječenju.

1950. Dva mjeseca u sanatorijumu na Cetinju.

1951/52. U sanatorijumu u Kolašinu, oporavilištu u Ostrogu i bolnici u Brezoviku liječio se 300 dana. U Institutu za tuberkulozu „Golnik" u Sloveniji bio je 52 dana.

1952. U Brezoviku na liječenju.

1952. Odlazi u Beograd. Za Vita Ivo Andrić daje pomoć od 5.000 dinara. Vito se vraća u Brezovik i ostaje do kraja godine.

Vito „bijelim drumom očajno proboden“, drumuje, ide „kuda ga oči vode“. Zato je i mogao da za sebe, lutalicu, pesnika drumova napiše i rekvijem za skitača „što se obestrvi“, a to je razumljivo jer je „zaljubljen u riječ s one strane krvi“. Vreme, iako je beskrajno i besmrtno, pušta svoje dane da umiru „sopstvenim suncem surovo zaklani“ (to je jedna od „najsurovijih“ Vitovih metafora, ona mi kod njega pesnika mekanih osećanja zvuči grubo, kao da nije njegova), pa se on, kao izvinjavajući se, pravda, jer su ti dani i tada razvijeni nad drumom, lepi i u smrti. Kao suprotnost, tamo negde pored nekog od tih drumova, stoji stari hrast, sam na megdanu svetu, ali i on sa čežnjom gleda na te drumove koji nekud vode.

Kod Vita je „na drum palo nebo malaksalo“. Kada se oseti ugrožen, pri kraju, kada se uplaši, opet se to desi na drumu. I njegov anegdotski protest protiv zemljine teže „te nesreće vječne što nas za tlo veže“, i taj protest je drumski i on je žal za drumovanjem. I, kada nas jednoga dana ne bude, kada nas „neki vjetar pomene nekom drugom vjetru“, e, i tada će „neki bijeli drum da se izvije“. Drum ostaje Vitova opsesija do kraja, njegov az i ižica, alfa i omega, početak i kraj.

Foto: Dimitrije Janičić, septembar, 1979.

Svaki čovek, a pogotovo mlad, čovek koji je doživeo rat, smrt svojih najbližih, sasvim normalno se plaši smrti. Vito je imao prilike da se sa smrću rano sretne, da izgubi roditelje, a kasnije, družeći se sa „žutom gospom“, boraveći u sanatorijumu, mnogo puta bio u društvu ljudi koji su ponekad razgovarali o smrti, a često je stizala i vest da su otputovali u večna lovišta, kako smo uobičavali da kažemo tih sedamdesetih godina, pošto smo gledali mnogo filmova o kaubojima i Indijancima.

Zato on i taj dragoceni život vidi kao „kap žive na dlanu, mali nemir, divan u svom vječnom nestašluku“. Svestan da ta kap žive na dlanu, taj nemir koji je kod njega radjao pesme, lako ode, a ispuštena kap žive se više ne može pokupiti, on moli „smirite moju ruku“, da ta kap ne bi nestala, jer je ruka drhtava od sreće što je ta kap još tu. A život je lepota, on je davno sanjani san, on je slika koja je izašla iz rama i koju valja čuvati. Tako kaže Vito, tako peva, ali nikada ne zaboravlja crnu damu sa kosom koju je ko zna u kojoj ilustraciji srednjovekovnih crtača apokalipse zabeležio u sećanju, pa nikako da se oslobodi njenog bliskog prisustva od koga se čovek trgne, pa tu kap žive sa dlana zauvek popije zemlja.

Autor: Dimitrije Janičić 

Vito Nikolić: Nismo mi s Marsa pali, živa bila

 

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1.

DRUMOVANJA

Pjevaju u meni drumovi snažni,
drumovi dobri ko dlan očin.
Moram danas otić’ nekud, da potražim
malo odmora za umorne oči.

Idem bez pozdrava, bez poruka,
ovako lijepo pomućenog uma,
da tražim okuka, okuka, okuka,
i iza svake – samo parče druma.

Pustite me, pustite da odem,
bez pitanja kako i zašto i dokle,
drumovi uvijek nekuda vode,
a ja sam nomadskom gladju proklet.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *