Вито Николић: Друмови увек некуд воде

“…Пустите ме, пустите да одем,
без питања како и зашто и докле,
друмови увијек некуда воде,
а ја сам номадском глађу проклет.”

Реч друм је наша реч грчког порекла, а значи главни пут, цесту. Сама реч има и пренесено значење, јер „остати на друму“ или оставити некога на друму значи препустити тога несрећника његовој судбини, њему самом и његовој способности сналажења, још једноставније „оставити га без помоћи“. У другом случају ова реч може да буде израз искрености и отворености. Када кажемо да „што му је на уму, то му је на друму“, значи да се ради о човеку који говори без увијања, отворено, искрено, директно, код кога у говору нема дипломатског околишања.

Од речи „друм“ настала је реч „друмовање“. Колико ми је познато, ту реч је међу првим или први употребио српски писац Радоје Домановић у једној својој приповеци, говорећи о луталицама и просјацима. Из тога се родила реч „друмовати“ – ходати, лутати, скитати друмовима, али и бити немиран, бити човек коме је номадско у крви. Од ријечи „друм“ је и придев „друмски“, па имамо „друмске разбојнике“, „друмске механе“, друмске људе. Ова реч се постепено губи, све се ређе употребљава. Замениле су је речи савременог језика, код нас врло често позајмљене из других језика. Тако сада говоримо о магистралама и аутопутевима, а друмови су већ повлаче у музеј речи. У народној песми се каже „друмови ће пожељет Турака…“ чиме се на одређен начин дефинишу и друштвене промене, преко друмова се гледа у будућност.

Ову причу о друму почео сам као увод у одељак ширег рада о Виту Николићу, поводом годишњице његове смрти. Мало ми је чудно што и толико година после његовог одласка у сећање, (он би поновио оно своје „зауставите планету,/ ја хоћу да изађем, /идем у вјечну скитњу између звијезда“) званична критика као да сумња у вредност његових стихова. Читаоци, међутим, очигледно не мисле тако. Мени се чини да би се анализа његовог стваралаштва могла поделити на неколико целина. Једна од њих би морала да буде баш та заокупљеност друмовима. Његово стално кокетирање са смрћу – његовим старим познаником, пратиоцем са којим је „с јесени“ ишао да гледа „тополе брезовачке“, а своју „луду главу“ могао да види као костур и сања „неку добру траву с оне стране ножа“ била би друга целина. Лепота тела, душе, неба, дрвета, јутра, пролећа, па и муње и грома, кише и олује, вири из сваке његове песме, она је његов изазов као и друмови, није тако директно видљива као ове две, али она је одредница за сваког песника, па и Вита, а ту се налази и жена и песма као његово чедо и живот, светлост и све друго.

Вито је за наслов своје збирке употребио ту доста ретку реч „Друмовања“1), мада је пре пола века, када се појавила у Никшићу његова књижица песама реч „друм“ била у чешћој употреби. Витомир је у срцу, у памћењу носио луталачки ген, жељу да негде оде, да нешто промени. Онда је сасвим разумљиво што у њему певају „друмови снажни“. Он их осећа као нешто добро, познато, осећено, доживљено, виђено, присно као „длан очин“. У друмовима он види и тражи одмор од учмалости, од празнине, од изгубљености, од бесмисла битисања и трајања. Сетимо се његове „Недјеље у граду Н“, где недеља покушава „тек да вријеме убије“, она сматра да се ту нашла грешком, па хоће да побегне „што прије“. Можда и због тога он у друму види свој живот, он одлази не опраштајући се, он не жели неки досадан, прљав друм, него онај бели, пун ситне прашина која тако присно прихвата голе табане, он жели што више окука, јер иза сваке окуке чека нешто ново, па макар је то „само парче друма“, а пошто „друмови увијек некуд воде“, а он је песник и луталица „номадском глађу проклет“, нема мира, не држи га место, не жели ту празнину без догађаја, тај мир који личи на нестајање, на смрт. Песника увек зову ти проклети луталачки друмови, те пусте цесте, те даљине, поготово „с јесени“ када га зову да оде негде тамо где „лишће никад не жути“, тамо у даљину која обећава и привлачи, која је проклетство песника-номада који се плаши мира, угодности и учмалости, који осећа неодложни позив непознатог света.

Понекад су ти друмови, цесте, путеви – познати. Песника је, рецимо, у Полимље „нанио пут“, али из тога места много је теже отићи „низ тријезан пут“. Вита, чини ми се, плаше раскршћа. Тешко се одлучити на коју страну ићи. Али, и она су део друмова. Он тугује за старим друмом. Трава га појела. Живи само у сну и случајно сачуваном старом миљоказу. Онда се он пита да ли је тај миљоказ споменик узалудном труду или је можда споменик неком сну који личи на његов сан о друмовима и друмовању.

Међутим, не може се увек ни низ друмове. Понекад и песника спопадне „обездрумљеност“, убије у њему жељу да скита, он уморан од живота и лутања, обездрумљен закука „све су скитње одскитане, умор пао на друм дуги.“ Тако обездрумљен, утишан, тужан, празан, он се жали да га „заборавише друмови“, да га „стигоше спори сати“, да се нажалост све свело на белину собе, на прозорско окно. Вито, разуме се, није могао да заборави ни ону народну, али у његовој верзији она гласи „друмови ће пожељет лудака…, а вероватно је, неће бити ни њих. То представља опасност за свет који је око нас, јер „свијетом ће владати досада“. Ако досада постане владар свакодневице, песници, као ни лудаци, а човек да би био песник ипак мора да буде бар делимично луд, неће више имати разлога за постојање.

Максим Вујачић:

БИОГРАФИЈА ВИТА НИКОЛИЋА (2)

1945. Почетком године са групом ратне сирочади из Никшића Вито је војним авионом превезен на опоравак у дјечји дом у бугарски град Мездра, гдје остаје 180 дана и завршава први разред основне школе. По повратку Вито је смјештен у Милочер, затим у Котор и Браленовицу код Даниловграда. Често напушта дом. Почиње да пише поезију. Два пута је хапшен и краће био у затвору. До 1951. године борави код очеве сестре у Котору. Као бескућник ноћи проводи у кафани и чекаоници жељезничке станице у Никшићу.

1947. У санаторијуму на Иришком венцу – Фрушка гора Вито је три мјесеца на лијечењу.

1950. Два мјесеца у санаторијуму на Цетињу.

1951/52. У санаторијуму у Колашину, опоравилишту у Острогу и болници у Брезовику лијечио се 300 дана. У Институту за туберкулозу „Голник" у Словенији био је 52 дана.

1952. У Брезовику на лијечењу.

1952. Одлази у Београд. За Вита Иво Андрић даје помоћ од 5.000 динара. Вито се враћа у Брезовик и остаје до краја године.

Вито „бијелим друмом очајно прободен“, друмује, иде „куда га очи воде“. Зато је и могао да за себе, луталицу, песника друмова напише и реквијем за скитача „што се обестрви“, а то је разумљиво јер је „заљубљен у ријеч с оне стране крви“. Време, иако је бескрајно и бесмртно, пушта своје дане да умиру „сопственим сунцем сурово заклани“ (то је једна од „најсуровијих“ Витових метафора, она ми код њега песника меканих осећања звучи грубо, као да није његова), па се он, као извињавајући се, правда, јер су ти дани и тада развијени над друмом, лепи и у смрти. Као супротност, тамо негде поред неког од тих друмова, стоји стари храст, сам на мегдану свету, али и он са чежњом гледа на те друмове који некуд воде.

Код Вита је „на друм пало небо малаксало“. Када се осети угрожен, при крају, када се уплаши, опет се то деси на друму. И његов анегдотски протест против земљине теже „те несреће вјечне што нас за тло веже“, и тај протест је друмски и он је жал за друмовањем. И, када нас једнога дана не буде, када нас „неки вјетар помене неком другом вјетру“, е, и тада ће „неки бијели друм да се извије“. Друм остаје Витова опсесија до краја, његов аз и ижица, алфа и омега, почетак и крај.

Фото: Димитрије Јаничић, септембар, 1979.

Сваки човек, а поготово млад, човек који је доживео рат, смрт својих најближих, сасвим нормално се плаши смрти. Вито је имао прилике да се са смрћу рано сретне, да изгуби родитеље, а касније, дружећи се са „жутом госпом“, боравећи у санаторијуму, много пута био у друштву људи који су понекад разговарали о смрти, а често је стизала и вест да су отпутовали у вечна ловишта, како смо уобичавали да кажемо тих седамдесетих година, пошто смо гледали много филмова о каубојима и Индијанцима.

Зато он и тај драгоцени живот види као „кап живе на длану, мали немир, диван у свом вјечном несташлуку“. Свестан да та кап живе на длану, тај немир који је код њега рађао песме, лако оде, а испуштена кап живе се више не може покупити, он моли „смирите моју руку“, да та кап не би нестала, јер је рука дрхтава од среће што је та кап још ту. А живот је лепота, он је давно сањани сан, он је слика која је изашла из рама и коју ваља чувати. Тако каже Вито, тако пева, али никада не заборавља црну даму са косом коју је ко зна у којој илустрацији средњовековних цртача апокалипсе забележио у сећању, па никако да се ослободи њеног блиског присуства од кога се човек тргне, па ту кап живе са длана заувек попије земља.

Аутор: Димитрије Јаничић 

Вито Николић: Нисмо ми с Марса пали, жива била

 

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1.

ДРУМОВАЊА

Пјевају у мени друмови снажни,
друмови добри ко длан очин.
Морам данас отић’ некуд, да потражим
мало одмора за уморне очи.

Идем без поздрава, без порука,
овако лијепо помућеног ума,
да тражим окука, окука, окука,
и иза сваке – само парче друма.

Пустите ме, пустите да одем,
без питања како и зашто и докле,
друмови увијек некуда воде,
а ја сам номадском глађу проклет.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *