Vito i pesme za decu

Pa opet sanjati
negdje uz kišu
gladan i žedan
go i bos
velike ljude
koji pišu
i žarko željeti
da budeš TO.

Ovi Vitovi stihovi iz pesme „Zaboraviti“ (posvećene pesničkom sabratu i kafanskom drugaru Brani Petroviću) zvuče tako iskreno i dečački pa bi ih mnogi uvrstili u pesme za decu. A oni su itekako ozbiljan žal za vremenom detinjstva, želja da čovek zaboravi i kafanu i sve nevolje svakodnevice, želja da se ponovo zaljubi u neku devojčicu iz prve klupe, da ponovo čita dečje knjige i uzbuđuje se doživljajima Robinsona i Petra Pana, Toma i Haka, da zaluta u svet pustolovina i otkrivanje sveta.

Vito nije bio pesnik za decu, odnosno dečji pesnik. Možda se neke od njegovih pesama mogu podvesti pod tu odrednicu, ali to su samo njegove pesme o detinjstvu, a nikako pesme za decu. Jednu od knjiga pod naslovom „Pismo mojoj učiteljici“ priredila je Dragica S. Ivanović, uz podnaslov „pesme za decu“, ali iole pažljivija analiza tih pesama pokazuje da su one samo pesme koje se uslovno mogu koristiti i za decu, ali da autor stvarajući ih uopšte nije imao decu na umu.

Počnimo od naslovne pesme „Pismo mojoj učiteljici“1). To je pesma za odrasle, a posvećena je Vitovoj učiteljici, gospođi Mučalici. Interesantna je Vitova priča o toj pesmi koju je ispričao Radisavu Raju Vojinoviću u septembru 1994. godine za septembarski „Index-a“. Ovu pesmu hteli su da uvrste u čitanku, ali nije bila „ideološki podobna“. „Primera radi, pesma „Pismo učiteljici“ – objašnjava Vito u tom razgovoru – nije ušla u čitanke zbog toga što riječ „gospođa“ nijesam htio da zamijenim riječju „drugarica“. Bila su tri pokušaja prije sedam-osam godina, ali nijesu uspjeli da me nagovore. Međutim, u čitanke mi je ušla pjesma „Drugovi vrapci“, jer je riječ „drugovi“ ideološki odgovarala

Istina je da je Vito, iako nije dečji pesnik, uspeo da sačuva deo deteta u sebi, kako dobro primećuje D. Ivanović. Njegove pesme su iskrene, jednostavne i prijemčive, a osim toga u njima je deo njegovog humora, što nam ih čini bliskijim, pa i prihvatljivijim za decu.

Zbirka „Pismo mojoj učiteljici“ podeljena je na dva dela – prvi deo naslovljen je kao „Poliglota“ a drugi nosi naslov „Prvi snijeg“. Tako je režanje psa iza plota razumljivo svima, takvom zvuku prevod nije potreban. Njegov humor u pesmi o banani, odnosno o opasnostima od toga da se nagazi na njenu koru, nije namenjen deci. Dosetkom za odrasle nastala je i pesma o naru ili šipku. Tako je šaljivo i ananas postao „pipun zetski koji je završio škole u gradu“. Uz šaljivo pitanje da li se limun jede ili pije, Vito nije zaboravio da preporuči to voće „posebne kakvoće“. Na šaljiv način je opisao i svoju ljubav prema kolačima. Jasno je da je Vitovo siromašno detinjstvo ostalo večito gladno kolača, pa je on spreman i da postane vernik, da bi na slavi dobio kolače. Pesma koja je naslovljena „Jedan nešto ozbiljniji pogled na magarca“ je uvek aktuelna pesma o „preletačima“ ili „prevericama“, „jer neki lako svoje ruho svlače i oblače tuđe pa se – pomagarče“, a tek se nategnuto može upotrebiti kao pesma za decu o magarcu i zebri. Najbliža pesmama za decu je „Instrukcija za jednu sliku“ o našim precima, dok je „Uspavanka“ tužna pesma o deci ljubavi. Pesma „Mojim vršnjacima“ koji su pohađali „Drugi svetski rat umjesto osnovne škole“ i učili „mitraljesku paljbu mjesto solfeđa“ je sjajno viđenje dece u vihoru rata, ali nikako pesma za decu.

Ostale pesme koje su u zbirci navedene pod međunaslovom „Prvi snijeg“ su svakako dobre pesme, ali nikako nisu dečje. Vito je svakako voleo život, proleće, stamenost starog hrasta, voleo je detinjstvo, čak i teško, pa je zato mogao reći „Neka me ne bude kad budem prestao da volim / jer tada od mene ne bi ostalo ništa / – možda samo ugarak neki goli / od čitavog ovog velikog ognjišta.“

No, dobru pesmu preporučiti i deci, svakako nije greška, pa tako i mnoge Vitove pesme mogu da uđu u taj spisak. Kod pravih pesnika, a smatram da je Vito takav, razumljivo se mogu naći uvek stihovi koje možemo zbog teme, lepote, načina obrade ili poruke nameniti deci. Sigurno da u tome nećemo pogrešiti, jer su te pesme po kvalitetu, jeziku, metrici, sadržini i pouci mogu preporučiti i deci.

Sasvim su druga stvar neke Vitove ljubavne pesme koje i danas kao i pre pola veka tinejdžeri, odnosno pubertetlije prepisuju i upućuju svojim prvim ljubavima.

Autor: Dimitrije Janičić 
Naslovna fotografija: Dimitrije Janičić

Vito Nikolić: Nismo mi s Marsa pali, živa bila
Vito Nikolić: Drumovi uvek nekud vode

Vito Nikolić: Stalno prisutna crna gospa
Vito Nikolić: Noćas bih htio sebi – dječaku da ličim
Vito Nikolić: Još mogu poneki osmijeh da slažem

FUSNOTE:   [ + ]

1.

PISMO MOJOJ UČITELJICI

(Branivoju Đorđeviću)

Draga gospođo učiteljice,
ne začudite se ovom pismu kasnom,
podsjetiše me na Vas dvije male ptice,
dvije obične ptice
na žici telegrafskoj.

Sjetih se, znate, onih Vaših priča
punih ljubavi za ptice nevine i slabe,
poslije kojih smo, zbog svake praćke i kamička,
klečali dugo iza table.

Ne zamjeram Vam – daleko bilo,
pa čak ni to što me vukoste za uši,
sve je to danas na svoj način milo
i prijatno je od toga u duši.

Ja se često sjetim tog vremena davnog rata,
zime, gladi, bodljikave žice,
nije, bogme, tada bilo jednostavno
naučiti nekog da zavoli ptice.

Gospođo, to je, u najmanju ruku,
junaštvo dostojno poštovanja –
učiti nekog ljubavi uz huku
jednog strašnog rata, jednog propadanja.

Hvala Vam, gospođo učiteljice,
i ne začudite se ovom pismu kasnom,
podsjetiše me na Vas dvije male ptice,
dvije obične ptice na žici telegrafskoj.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *