Вито и песме за децу

Па опет сањати
негдје уз кишу
гладан и жедан
го и бос
велике људе
који пишу
и жарко жељети
да будеш ТО.

Ови Витови стихови из песме „Заборавити“ (посвећене песничком сабрату и кафанском другару Брани Петровићу) звуче тако искрено и дечачки па би их многи уврстили у песме за децу. А они су итекако озбиљан жал за временом детињства, жеља да човек заборави и кафану и све невоље свакодневице, жеља да се поново заљуби у неку девојчицу из прве клупе, да поново чита дечје књиге и узбуђује се доживљајима Робинсона и Петра Пана, Тома и Хака, да залута у свет пустоловина и откривање света.

Вито није био песник за децу, односно дечји песник. Можда се неке од његових песама могу подвести под ту одредницу, али то су само његове песме о детињству, а никако песме за децу. Једну од књига под насловом „Писмо мојој учитељици“ приредила је Драгица С. Ивановић, уз поднаслов „песме за децу“, али иоле пажљивија анализа тих песама показује да су оне само песме које се условно могу користити и за децу, али да аутор стварајући их уопште није имао децу на уму.

Почнимо од насловне песме „Писмо мојој учитељици“1). То је песма за одрасле, а посвећена је Витовој учитељици, госпођи Мучалици. Интересантна је Витова прича о тој песми коју је испричао Радисаву Рају Војиновићу у септембру 1994. године за септембарски „Index-а“. Ову песму хтели су да уврсте у читанку, али није била „идеолошки подобна“. „Примера ради, песма „Писмо учитељици“ – објашњава Вито у том разговору – није ушла у читанке због тога што ријеч „госпођа“ нијесам хтио да замијеним ријечју „другарица“. Била су три покушаја прије седам-осам година, али нијесу успјели да ме наговоре. Међутим, у читанке ми је ушла пјесма „Другови врапци“, јер је ријеч „другови“ идеолошки одговарала

Истина је да је Вито, иако није дечји песник, успео да сачува део детета у себи, како добро примећује Д. Ивановић. Његове песме су искрене, једноставне и пријемчиве, а осим тога у њима је део његовог хумора, што нам их чини блискијим, па и прихватљивијим за децу.

Збирка „Писмо мојој учитељици“ подељена је на два дела – први део насловљен је као „Полиглота“ а други носи наслов „Први снијег“. Тако је режање пса иза плота разумљиво свима, таквом звуку превод није потребан. Његов хумор у песми о банани, односно о опасностима од тога да се нагази на њену кору, није намењен деци. Досетком за одрасле настала је и песма о нару или шипку. Тако је шаљиво и ананас постао „пипун зетски који је завршио школе у граду“. Уз шаљиво питање да ли се лимун једе или пије, Вито није заборавио да препоручи то воће „посебне каквоће“. На шаљив начин је описао и своју љубав према колачима. Јасно је да је Витово сиромашно детињство остало вечито гладно колача, па је он спреман и да постане верник, да би на слави добио колаче. Песма која је насловљена „Један нешто озбиљнији поглед на магарца“ је увек актуелна песма о „прелетачима“ или „преверицама“, „јер неки лако своје рухо свлаче и облаче туђе па се – помагарче“, а тек се натегнуто може употребити као песма за децу о магарцу и зебри. Најближа песмама за децу је „Инструкција за једну слику“ о нашим прецима, док је „Успаванка“ тужна песма о деци љубави. Песма „Мојим вршњацима“ који су похађали „Други светски рат умјесто основне школе“ и учили „митраљеску паљбу мјесто солфеђа“ је сјајно виђење деце у вихору рата, али никако песма за децу.

Остале песме које су у збирци наведене под међунасловом „Први снијег“ су свакако добре песме, али никако нису дечје. Вито је свакако волео живот, пролеће, стаменост старог храста, волео је детињство, чак и тешко, па је зато могао рећи „Нека ме не буде кад будем престао да волим / јер тада од мене не би остало ништа / – можда само угарак неки голи / од читавог овог великог огњишта.“

Но, добру песму препоручити и деци, свакако није грешка, па тако и многе Витове песме могу да уђу у тај списак. Код правих песника, а сматрам да је Вито такав, разумљиво се могу наћи увек стихови које можемо због теме, лепоте, начина обраде или поруке наменити деци. Сигурно да у томе нећемо погрешити, јер су те песме по квалитету, језику, метрици, садржини и поуци могу препоручити и деци.

Сасвим су друга ствар неке Витове љубавне песме које и данас као и пре пола века тинејџери, односно пубертетлије преписују и упућују својим првим љубавима.

Аутор: Димитрије Јаничић 
Насловна фотографија: Димитрије Јаничић

Вито Николић: Нисмо ми с Марса пали, жива била
Вито Николић: Друмови увек некуд воде

Вито Николић: Стално присутна црна госпа
Вито Николић: Ноћас бих хтио себи – дјечаку да личим
Вито Николић: Још могу понеки осмијех да слажем

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1.

ПИСМО МОЈОЈ УЧИТЕЉИЦИ

(Бранивоју Ђорђевићу)

Драга госпођо учитељице,
не зачудите се овом писму касном,
подсјетише ме на Вас двије мале птице,
двије обичне птице
на жици телеграфској.

Сјетих се, знате, оних Ваших прича
пуних љубави за птице невине и слабе,
послије којих смо, због сваке праћке и камичка,
клечали дуго иза табле.

Не замјерам Вам – далеко било,
па чак ни то што ме вукосте за уши,
све је то данас на свој начин мило
и пријатно је од тога у души.

Ја се често сјетим тог времена давног рата,
зиме, глади, бодљикаве жице,
није, богме, тада било једноставно
научити неког да заволи птице.

Госпођо, то је, у најмању руку,
јунаштво достојно поштовања –
учити неког љубави уз хуку
једног страшног рата, једног пропадања.

Хвала Вам, госпођо учитељице,
и не зачудите се овом писму касном,
подсјетише ме на Вас двије мале птице,
двије обичне птице на жици телеграфској.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *