Вишњић и Кочић – паралела

Има много примјера у нашој историји, оној далекој и нешто ближој, кад је дрхтала земља, кад се повијало дрвеће од силине потреса као да се свом божанству клања, кад су се путеви начињали од ступања тврде окупаторске чизме, кад је човјек на тлу с боли стењао, а небо као свагда – ћутало, спуштајући се тек покаткад да би нанијело тмурни облак што ће кишу просути по људском лицу гдје је горчина исцртана и сапрати крв што се свуд по њему ухватила.

Како су се преци наши клонили од зла удеса кад би нежељен гост на врата варварском песницом залупао? Која их је то мајка у гори подојила када су са рођене земље поустајали и у збјегове са завежљајима пошли, поставши бескућни сиротани и поред њива и ливада које им је њихов ђед завјештао?

О, трагедијо српска у немирној земљи босанској! Говори ли се игдје друго до у балканском завичају да је небо сувише високо, а земља немилосна и тврда, те се у њу на силу не може? Натапају ли се сва кукурузишта и бразде босанске водама ријечним које нису друго до крвотоци давно преминулог џина који је скончао јер ни у далека легендарна доба кретње и подвиге њихових токова нико није схватио и умио одгонетнути?

Шта је разгонило сивило облака лешинара које је олуја одасвуд наносила вјетровима Истока и Запада, тих вјечитих сила на развођу култура што су се над нама заустављале и бйле вјечиту битку без смисла и побједиоца? Тамну боју блаже свјетлије нијансе других боја, а мрклину мрака историје блажи луча умјетности, неспутаност и продорност њене мисли и задаће. У минуло доба, намјесто Прометејеве ломаче, тињали су слабашни пламенови који су вијековима жудили да се у огромну буктињу споје. Бјеху то ватрице које се не гасе –  пјесна и огњиште уз које прекрштених ногу, као вук слободе гладан, јауче гуслар док га распаљен жар пуцкетањем прати и припомаже струни преко које гудало небројено пута прелази и по средини је пјевач сијече смежураном руком.

Са два супротна краја, један поникао у равном Подрињу, у Семберији, а други насред љуте Крајине, на обронцима Мањаче изнад Бањалуке, уз границу Окцидента и Оријента и двије дуговјечне династије, само у различитим стољећима – Вишњић и Кочић, гуслар и трибун – обојица поетски надахнути народном традицијом и подстакнути да народ подигну из ништавила и покидају им ланце што им и у сну злослутно звече, били су као она осамљена биљка из норвешке легенде што је на морској стијени, далеко од свих, поникла и каменом се храни. Први поје стихове у десетерцу, добро ослушкујући наћуљеним ухом прилике и неприлике котрљајуће повијести јер је очињи вид још у дјетињству изгубио, док други све чује, види, и с истанчаним осјећајима чита стварност, те због тога свакодневно гине и у себи кипти, па му је много при души мучније. У Вишњићевим венама шуме Сава и Дрина, а кроз Кочића хуји планинска мећава и стрмоглављује се Врбас право у напукло крајишко срце које не престаје тући.

Не знам о коме бих прије говорио кад ме обојица прекоријевају чим им лик замислим. Рекао бих да сам недостојан и у лице да их погледам, иако се с постоља брончаном главом са мном сучељавају. Спрам њихових ријечи које дан-данас оличавају врелину ума која их је изродила док ваздух пале летећи попут живих искрица што се из бакреног ракијског казана вију у помрчину у ноћи ране јесени, моје су ништавне, као посивјели листови хартије која је сагорјела. Кад се Вишњићеве пјесме латим, видим уздигнуто чело закриљено над пустим очним дупљама, у којима ипак нешто тугаљиво а живахно свјетлуца као звијезда Зорњача, па бих најрадије у освит зоре новог дана понављао стихове до слатке изнемоглости што заводи у сан зачет у сам прасак свитања:

Рани сина пак шаљи на војску

Србија се умирит не може,

сигурно највише ријечи народне поезије које врани гаврани Кулиновој кади говоре, а које највјеродостојније српску повјесницу описују. Османлијски сумрак – српско свануће…

А осврнем ли се ка Кочићу и његовом не нарочито обимном, али неизоставном дјелу, мосту између паганског Хада са жалосним редовима невеселог цвијећа астодела и рајских љепота пониклих у хришћанскоме надању, чујем гдје је распустио звонки глас, чедо плаховитости змијањске, за којим ехо поскакује да би га сустигао, ломећи се кроз непомичне грбине крајишких била и узвисина.

Но, говорити о обојици истовремено је као описивати упаљену бакљу на којој се пламен повија попут вјеште играчице занесене својим плесом, при чему се примјетно назиру разноврсни језичци спојени у једно гдје титрају подражавајући један другог на покрет. Луча која не догоријева – то је оно што одржава континуитет славе и блаженства једног народа. Ни језик није друго до распламсан огањ – и свјетлост с којом разазнајемо путе и топлина крај које угријемо тијело, врео као мисао што се њиме обликује, неспутан као крв у живом човјеку.

Филип Вишњић брани идеју српске буне и даје морално оправдање устанка у Србији. Он је још један у низу пјесника који су од револуције начинили епопеју, крварење замијенили славом, туговање и немоћ потиснули пјесмом. Њему су традиција, одушевљење изазвано почетком и током Карађорђевог устанка и поново рођен дух народа дошапнули нешто више, обликујући своје поруке и схватања у поезију која је историји другачије значење дала. Намјесто што би се писало о трагедијама које прошлост намеће и којих је она препуна, боље је и корисније препустити се пламену умјетности који је Вишњић са гуслама ужегао и већ два вијека нас једнако кроз мрклину дуге зимске ноћи спроводи, бескрајном колотечином једноличног круга историје, док звијезда изнад обећане земље не гаси фењер што бојажљиво дрхти као да намигује слабовидом путнику, а према којем одавно путујемо да бисмо откравили промрзле прсте.

Гусле су задуго играле улогу повјереника који ћуташе о нашим добро скриваним тајнама. Оне су уз свијетле моменте и тугу постојале и све око себе обједињавале у цјелину животну као разнолико пруће у несаломиве снопове, свједочећи о истовјетностима толиких слуга Божијих чије стопе су утиснуте у угријани камен земље Херцегове. Само је под нашим небесима суха голет херцеговачког камена благослов и неизмјерно дубока симболика, нипошто патња и казна Божија…

Занесеност, саздана инатом босанским, одскочила је високо изнад тла, уз таласе унутарњег подстрека се под облаке успела. Ономад је један наш пјесник викнуо, са свевременском поруком сваком покољењу: Уђите кроз гусле у мраморно око. Зашто? Та да бисмо видовитим оком прогледали и боју морског бескраја у уму угостили. Они који су умјели погледати даље, постали су они које су слиједили сви беспућу препуштени. Бог постаје врховни господар пред којим се сиротиње ниједан не стиди, а сваки појединац у свом сапутнику не види више сународника или комшију него исцрпљеног брата мученика.

* * *

Пруге и црте на благо повијеним длановима боре су и смијавице наше крви која је кроз ходнике других вена текла, крвотоком претка који је много прије нас живио, створио нас оваквима какви јесмо и какви ћемо у свијет кренути не одричући се накривљених камених крстача на пропланку неопојана гробља са простим наводом породичног имена, понизног овдје лежи раб/раба… и година живота који није стао у ону црту између два датума, већ који се слио у тврду ораницу или се загубио у тромим корацима волова упрегнутих у сељачка кола.

Потомак од претка учи, по старом обичајном реду Јове Змаја: где ја стадох – ти ћеш поћи, а једна књижевна генерација вазда учи од претходне. Тако се направио један многострук лук – од Вишњића, преко Његоша, Ђуре и Змаја, све до Шантића и Кочића – лук исте побуде која се из романтичарске епохе преселила у занесене духове будућих. Гусле бивају замијењене жустрим пером Кочићевим, а појање у сјенци дрхтаве логорске ватре би потиснуто крицима у осами ледених босанских тамница.

Како ХХ вијек отпоче, тек начет и саздан од неизвјесности, Отоманско царство је кашљало као туберан којег болест одавно мори, приводећи крају завршну сцену своје дуге представе, попут сунца што је негда посред неба сијало не дајући да се игдје оцрта дебео хлад, а које је око себе расплинуло изможденост залазеће горуће лопте просипајући нешто црвени по бијелом мрамору дервишева турбета. У сумрак Османлија похлепну руку пружио је Хабзбург, а на Змијању је нешто прије смјене окупаторске власти закмечао млади пјесник, препуњен полетом и наглошћу побраном из родног краја, осванувши на позорници српске књижевности као спона између реализма и модерне, као неко ко је себи зацртао доживотни задатак чим се ухватио пера и домогао говорнице у Босанском сабору.

За неке је писање свјесно заваравање себе, тоњење у дивну лаж сањарења, прибјежиште од живота крвника, док је Кочићу писање озбиљан изазов, оруђе којим се зидови обарају, сав смисао битисања, напуштена кућа у гори којој треба поправити кров да би се ту избјеглице од невоље сакриле и огријале. Њему је умјетност – живот. Он чак живот изнад саме умјетничке љепоте ставља, написавши у једном есеју о Јакшићу: Да је љепота у умјетности бесмртна, познато је. Али има још нешто у умјетности што је бесмртније: живот. Таленат је прихватио као дар од Бога којим се може повести борба само за свете идеале, а ако се ичему Србин икад поклањао и без устезања ничице падао, бјеше то слобода као једина истина његова битка. Једино поробљена земља зна шта значи слобода. Војна крајина је са Грмеча и Козаре грмјела изговарајући њено име, вриштала кад би оплакивала своје синове, као Стојанка мајка, па се не каже без разлога за ове силовите људе подно Мањаче да се и Богу само наглас знају молити.

Крајишки сељак није од оних јунака класичне Грчке, којима по рођењу божанства нуде да одаберу између кратког, а славног живота јунака и дугог живота без трунке славе. Кочић је дијете из куће тежака који и аги и ћесару свакад дугује, јединог сина на војну шаље да се за страну заставу бори и умире постепено док га судбина на тихој ватри пече. А тој врсти људи, горопадном и напраситом Крајишнику, не нуди судбина ништа на избор. Усуд је доласком Турака, касније Аустрије, изрекао своје и ништа у ћитабама мијењао није. Точак историје, крвљу покретан, само је потврдио анатему којом се човјек с обода Империје хранио и с њом с временом стопио, кушајући злопаћење и подјармљеност, страдања на која се стољећима навикавао, па се најпослије уз њих привио као уз једино Божије давање и кушњу вјере, с њима се сродивши и саживјевши.

Наша Исидора Секулић у једном од својих огледа рече како је Кочићев лик Мрачајског проте намрштени лик паћеника који је срце своје надживео. Сочинитељ тог јунака, јединственог у домаћој литератури, био је нешто другачији. Нити је њега надживјело срце, нити би га он било чиме могао надвисити. Живио је напоредо с ударањем срчаног мишића. Све што је предузимао и отпочињао, чинио је хватајући његов ритам, који му представљаше мјеру за све, или је он – Кочић (за чије име један критичар згодно рече да звони као удар сјекире о стару, чврсту дреновину) –  сам по себи био велики, снажно пулсирајући дамар што непрестано лупаше и разбијаше окове и букагије што му корачаје спутаваше.

Градио је своје дјело спуштајући на хартију блистав низ метафора, импресија, трагике, снажне сатире… То му бјеше једини кутак гдје је могао, преплављен јадом, да се извиче и да јауче све док му срце није препукло од једи што га годинама начињаше, кидајући парче по парче. Још је тога имао да нам повјери и са душе пренесе да се није одједном, као што пљусак у љето окупа вруће улице, не разасу ваздухом попут пепела узлетјелог с угашеног огњишта.

Угашено огњиште… Кочић је, нажалост, удахнуо горак укус те немиле коби. Три године прије но што ће отећи у море ка којем сваки смртник клизи, умирући као што и босански сељак умире, тамо, испод планине, преминуо му је син Слободан, анђелак коме се отац обрадовао као жаркоме сунцу, који је бригу у борби разбијао, тегобу у овоме гадном и лажљивом свијету са срца скидао, како рече Петров брат, Илија, у писму у којем изражава саучешће. У сину Слободану, Петар је видио породичну и личну радост, која му је вољом судбе одречена, а у мајци Слободи видио је усхићење цијеле нације српске, које му је, опет, усуд одузео, не допустивши му да дочека да војска ослободилаца очисти поробљену домовину од талога мрског туђина… Све је без Тебе ништа, ништа је с Тобом све, у заносу виче Петрашин док восак са свијеће његове пуцкета и близу је да се она у истопљен патрљак претвори.

Имену Петра Кочића синоним је живот, мученички живот. Поистовјећујем га са сунцем чију до краја неослобођену свјетлост загушује прегуста јесења магла и тек што је пробило своје блиједе зраке између скупљених прстију њених тешких и ледених шака, мора у помрчини да погине јер је предвечерје достојанствено наступило таман кад је оно требало да изгрије и да озари свјетлошћу дан убијен сипљивом маглуштином и димом.

Он, који је слободи пјевао химне сваким исписаним редом, кад му сат откуца нешто више од четрдесет љета живота, написао је: У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству, вајме, умријех! Вајме – посљедњи јаук са Змијања.

…Ил’ је свећа, ил’ је име светло,

Ил’ су дела која се не гасе…

Роди се у повјесници сваког стољећа неко ко се за живота нигдје не огрије, а ко након смрти бројним покољењима представља силан огањ што сија под веригама.

Нек је хвала обојици!

Аутор: Миљан Кујача (Суштина поетике)

Једно мишљење на „Вишњић и Кочић – паралела“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *