Vinaver i Štokhauzen: iskušenje nemogućeg

U ranijem tekstu Lalić i Štokhauzen razrađivao sam odnos Lalićeve poetike i Štokhauzenove teorije o pretvaranju šuma u zvuk i zvuka u šum. Preplitanje ovih koncepcija se pre svega odnosilo na citatnost koja je svakako jedan od bitnijih elemenata Lalićeve poetike, ali i na druge njene elemente (strasna mera, odnos prošlosti i sadašnjosti, vidljivog i nevidljivog…). U tom smislu je takođe zanimljivo obratiti pažnju na odnos Vinaverove poetike i pomenute Štokhauzenove teorije o zvuku i šumu, ali i na njihov pokušaj dostizanja nemogućeg.

Stanislav Vinaver poznat je po promišljanju jezika i jezikom, promišljanju same poezije i okrenutosti ka muzici. Najpotpunije ostvarenje njegovih do tada razrađivanih ideja o poeziji i jeziku predstavlja knjiga pesama Čuvari sveta objavljena 1926. godine. Naime, koncept Čuvara sveta je koncept pesničke zrelosti koji sublimiše Vinaverove teorijske i esejističke razrade određenih tema i problema. U tom smislu, možemo reći da su Vinaverovi stavovi i ideje kroz poeziju doživeli opesmljenje. Međutim, kasnije se Vinaverova pesnička praksa menja (Ratni drugovi), da bi u poslednjoj knjizi Evropska noć došlo do sinteze, odnosno „ukrštaja“ pesničke prakse prethodnih knjiga.

Jedna od dominantnih ideja i težnji Vinaverovih bila je da izrazi nemoguće. Otuda je njegovo pesništvo obeleženo uzletima u transcendentne sfere i pokušajima da se izraze bezizrazi i iskaže apsolutno. Međutim, pitanje je kako prevesti nešto iz sfere nepoznatog u sferu poznatog, nevidljivo učiniti vidljivim, nemoguće mogućim? Pošto govorimo o poeziji, poći ćemo od jezika. Jezik je za Vinavera bio veoma značajan, pre svega jer ga je smatrao pravim zavičajem pesme i njenom stvarnošću. Pesma se ostvaruje jezikom i u jeziku. Pesnik ne preslikava stvarnost, već pomoću nje gradi novu, verbalnu stvarnost. Otuda pesnik/umetnik nije shvaćen kao posrednik (medijator), već kao stvaralac. Međutim, sve ovo značilo je da nepoznate i nedostižne predele treba izraziti jezikom. I iz toga proizlazi Vinaverovo bolno saznanje o sopstvenoj i jezičkoj ograničenosti i nedovoljnosti.

S obzirom da je osećao kako šume neiskazanosti, bilo je potrebno te neiskazanosti obuhvatiti jezikom i naći izraze za njih. Sagledano kroz Štokhauzenovu teoriju, neiskazanosti su šumovi, a sve ono što je u jeziku su zvukovi, tj. reči su zvukovi sa određenom frekvencijom. Ali problem je šum pretvoriti u zvuk, odnosno or čiti bezizraz. Kako je Štokhauzen smatrao, šum se usporavanjem pretvara u zvuk jer mu je tada moguće odrediti frekvenciju. Međutim, kako usporiti beskonačni tok vaseljene da bi se izrazilo nemoguće? Prošlo je epsko vreme koje je promišljalo stvar po stvar i izražavalo reč po reč. Vinaverovo vreme je apstraktno – vreme ubrzanja i promene ritma života koje istovremeno predstavlja i promenu u jeziku. Ne postoje više apsolutne reči koje nose određeno značenje, već samo reči u spojevima, tj. reči u rečenici. Ne govori se više rečima, već rečenicama. Vidimo da ubrzanje sabija jezik i uništava pojedinačne reči. Na taj način vreme prevazilazi jezk koji je prinuđen da prati ritam stvarnosti koji se više ne izražava pojedinačnim rečima, već rečima spojenim u rečenicu. U tom sabijanju gube se pojedinačne reči prinuđene da se sjedinjuju sa drugim rečima kako bi išta mogle da iskažu. Štokhauzenovim rečima, zvuk polako gubi jasnoću i frekvenciju i postaje šum.

Dakle, saznanje do kojeg dolazi Vinaver već 1926. godine u Čuvarima sveta je saznanje nemogućnosti i nedovoljnosti jezika da izrazi ono izvan jezika i sveta. Ne samo da je ono nepoznato nemoguće, već i u promenama i prelomima u jeziku naziremo Štokhauzenovu koncepciju odnosa zvuka i šuma. Naime, svestan je bio Vinaver da reč njegovog doba nije ona apsolutna reč epskog doba. Njegovo vreme je apstraktno vreme koje je pokidalo veze između označitelja i označenog, pa reč više ne predstavlja određeni predmet iz stvarnog sveta, već se oslobađa za lebdenje i spojeve. Nema više čvrste veze između jezika i stvarnosti, jer u sutprotnom ne bi bilo moguće izgraditi verbalnu stvarnost, već bi jezik samo preslikavao stvarni svet. Usled ubrzanja reči se sabijaju i čovek je prinuđen da se izražava ne rečima, već rečenicama. Na osnovu ovoga vidimo da Štokhauzenova teorija funkcioniše i na planu jezika. Kao što zvuk ubrzanjem gubi frekvenciju i postaje šum, tako i reč ubrzanjem gubi jasno određeni smisao i lagano klizi u ne-reč, tj. u neizraz. Ukoliko se ubrzavanje nastavi, što se da pretpostaviti, može se postaviti pitanje da li će jezik u budućnosti moći išta da izrazi ili će potpuno izgubiti semantičku moć (frekvenciju) i sam postati bezizraz.

Ovakvo iskustvo vodilo je Stanislava Vinavera u saznanje: nemoguće je nemoguće. Apsolutno i nepoznato ne može se otkriti u ovom svetu u punom obliku, već se jedino može slutiti. Sve je smao privid, tj. prizvuk viših sfera. Iskušenje čiste poezije koje se javilo sa ovakvim konceptom jeste iskušenje samouništenja poezije. Jer Vinaver nikada nije želeo konačno ostvarenje, završenost i dovrhunjenost. A čista poezija je apsolutna poezija koja se dostiže samoprevladavanjem koje vodi u samouništenje. U apsolutnom ne postoji mogućnost za promene jer je sve dovršeno. Tako se sve svodi na istovetnost, što je za Vinavera značilo smrt.

Karlheinz Stockhausen, izvor: Vikipedija

Pesnik se našao pred velikim iskušenjem – iskušenjem nemogućeg. To se vidi kako u samom jeziku tako i u odnosu svet–nesvet. Kako je već rečeno, Vinaver je došao do saznanja da je nemoguće sadržaj vansveta jasno izraziti u ovom svetu. Jedino je osećao kako šume neiskazanosti, tj. nadsvet šumi svoje postojanje. Ovde je sada na delu Štokhauzenova ideja o pretvaranju šuma u zvuk. Šum neiskazanosti Vinaver mora pretvoriti u zvuk, odnosno izraziti ga jezikom. Po Štokhauzenovoj teoriji, šum se mora usporiti kako bi dobio frekvenciju i postao zvuk. Ali kako u apstraktnom vremenu naći usporenje? Vinaver rešenje nije video u usporavanju, već upravo u ubrzanju. Smatrao je da je njegovo vreme ubilo harmoniju, pa stoga ne treba težiti njenom ponovnom uspostavljanju, već uleteti u haos i stihiju. Njegova ideja je bila prevladati haos kroz haos. Ne treba tražiti harmoniju u svetu disharmonije, već moramo biti stihijniji od same stihije. To drugim rečima znači da moramo prevladati sebe ukoliko želimo dostići nemoguće. Ova namera odvela je Vinavera u saznanje da samoprevladavanje znači samouništenje. Prevladati sebe kroz sebe znači izgubiti sebe. Možda se tako dostiže nemoguće, ali po cenu pada iz bića u ne-biće, kako je to zaključio Radomir Konstantinović kada je pisao o Dušanu Srezojeviću. Zato je i nemoguće iskazati nemoguće, jer, čak i ako se dostigne, ne može se izraziti. Što se pesnik više bliži nemogućem, sve više nestaje. To je ujedno i razlog zašto se nemoguće opire izrazu. U tom smislu je i Vinaverovo isticanje muzike (sloja zvučanja reči u odnosu na sloj značenja) vodilo jezik do ivice postojanja, do granice samouništenja.

Znači li to da nas novo vreme nije približilo nemogućem, već nas je još više udaljilo? Ili smo možda podjednako udaljeni od njega kao i ranije, jer nemoguće ostaje nemoguće za čoveka. Kao što nas i korak napred i korak nazad podjednako približavaju smrti, tako nas i ubrzanje i usporenje podjednako približavaju nemogućem, jer se ono, prema Vinaverovom saznanju, jedino dostiže samoprevazilaženjem koje je samouništenje – smrt.

Treba napomenuti da Vinaver nije bio svestan samo ograničenosti jezika, već i ograničenosti bića. U pokušaju da dodirne nemoguće biće gubi svoju telesnost. Zato je pevao da mu je zemlja bila potrebna kao osnova za uzlet u transcendenciju, ali taj uzlet ipak ostaje u kandžama zemlje. Izaći iz sfere zemaljskog i približiti se nemogućem znači ne biti više čovek u svojoj telesnosti, već nestati.

Nije samo Vinaver osetio iskušenje nemogućeg. Slično iskušenje nalazimo i kod Štokhauzena. Njegova čuvena kompozicija za četiri helikoptera i gudački kvartet (Helikopter-Streichquartett) predstavlja zanimljiv eksperiment. Reč je o pokušaju razbijanja prostor-vremena. Želeo je da se muzika kao prostorna i vremenska pojava zbude na više mesta istovremeno. Tako su četiri gudača u četiri helikoptera istovremeno izvodila kompoziciju. Možda je u tom smislu ovaj koncept uspeo, ali problem je u njegovom prijemu. Muzika koju su gudači na različitim mestima izvodili prenosila se opet u jednu prostoriju, pa se postavlja pitanje šta to znači za slušaoca koji ne može biti na različitim mestima istovremeno. Ovo se može uzeti kao nedostatak i neuspeh Štokhauzenove ideje.

Kao i Vinaver, i Štokhauzen je težio da vreme prevremeni i prostore preprostori. Vinaver je pesmu želeo da učini svevremenom, a Štokhauzen je hteo da osvevremeni muziku. Istina, muzika je ono što ih povezuje, s tim što Vinaverova muzika ishodi iz jezika, mada je slutio ne samo muziku sfera, već i muziku svakog organa i atoma. Time što je pokušao da ostvari ideju da se muzika zbiva na različitim mestima istovremeno, Štokhauzen je želeo da muziku oslobodi prostorne ograničenosti. Tako je i Vinaver želeo da poeziju i biće oslobodi zemnosti i pripremi ih za uzlet. Svevreme i sveprostor su kategorije koje su dvojica pomenutih umetnika težila da dostignu. U svojim težnjama obojica su došla do istog saznanja. Kao što je Vinaver želeo nemoguće, tako je i Štokhauzen težio nemogućem. Njihovo iskustvo je isto: nemoguće je izvan domašaja čoveka. Nisu ga izrazili, ali ga nisu ni u potpunosti dostigli. Samo su ga naslutili.

Autor: Dušan Zaharijević 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *