Винавер и Штокхаузен: искушење немогућег

У ранијем тексту Лалић и Штокхаузен разрађивао сам однос Лалићеве поетике и Штокхаузенове теорије о претварању шума у звук и звука у шум. Преплитање ових концепција се пре свега односило на цитатност која је свакако један од битнијих елемената Лалићеве поетике, али и на друге њене елементе (страсна мера, однос прошлости и садашњости, видљивог и невидљивог…). У том смислу је такође занимљиво обратити пажњу на однос Винаверове поетике и поменуте Штокхаузенове теорије о звуку и шуму, али и на њихов покушај достизања немогућег.

Станислав Винавер познат је по промишљању језика и језиком, промишљању саме поезије и окренутости ка музици. Најпотпуније остварење његових до тада разрађиваних идеја о поезији и језику представља књига песама Чувари света објављена 1926. године. Наиме, концепт Чувара света је концепт песничке зрелости који сублимише Винаверове теоријске и есејистичке разраде одређених тема и проблема. У том смислу, можемо рећи да су Винаверови ставови и идеје кроз поезију доживели опесмљење. Међутим, касније се Винаверова песничка пракса мења (Ратни другови), да би у последњој књизи Европска ноћ дошло до синтезе, односно „укрштаја“ песничке праксе претходних књига.

Једна од доминантних идеја и тежњи Винаверових била је да изрази немогуће. Отуда је његово песништво обележено узлетима у трансцендентне сфере и покушајима да се изразе безизрази и искаже апсолутно. Међутим, питање је како превести нешто из сфере непознатог у сферу познатог, невидљиво учинити видљивим, немогуће могућим? Пошто говоримо о поезији, поћи ћемо од језика. Језик је за Винавера био веома значајан, пре свега јер га је сматрао правим завичајем песме и њеном стварношћу. Песма се остварује језиком и у језику. Песник не пресликава стварност, већ помоћу ње гради нову, вербалну стварност. Отуда песник/уметник није схваћен као посредник (медијатор), већ као стваралац. Међутим, све ово значило је да непознате и недостижне пределе треба изразити језиком. И из тога произлази Винаверово болно сазнање о сопственој и језичкој ограничености и недовољности.

С обзиром да је осећао како шуме неисказаности, било је потребно те неисказаности обухватити језиком и наћи изразе за њих. Сагледано кроз Штокхаузенову теорију, неисказаности су шумови, а све оно што је у језику су звукови, тј. речи су звукови са одређеном фреквенцијом. Али проблем је шум претворити у звук, односно ор чити безизраз. Како је Штокхаузен сматрао, шум се успоравањем претвара у звук јер му је тада могуће одредити фреквенцију. Међутим, како успорити бесконачни ток васељене да би се изразило немогуће? Прошло је епско време које је промишљало ствар по ствар и изражавало реч по реч. Винаверово време је апстрактно – време убрзања и промене ритма живота које истовремено представља и промену у језику. Не постоје више апсолутне речи које носе одређено значење, већ само речи у спојевима, тј. речи у реченици. Не говори се више речима, већ реченицама. Видимо да убрзање сабија језик и уништава појединачне речи. На тај начин време превазилази језк који је принуђен да прати ритам стварности који се више не изражава појединачним речима, већ речима спојеним у реченицу. У том сабијању губе се појединачне речи принуђене да се сједињују са другим речима како би ишта могле да искажу. Штокхаузеновим речима, звук полако губи јасноћу и фреквенцију и постаје шум.

Дакле, сазнање до којег долази Винавер већ 1926. године у Чуварима света је сазнање немогућности и недовољности језика да изрази оно изван језика и света. Не само да је оно непознато немогуће, већ и у променама и преломима у језику назиремо Штокхаузенову концепцију односа звука и шума. Наиме, свестан је био Винавер да реч његовог доба није она апсолутна реч епског доба. Његово време је апстрактно време које је покидало везе између означитеља и означеног, па реч више не представља одређени предмет из стварног света, већ се ослобађа за лебдење и спојеве. Нема више чврсте везе између језика и стварности, јер у сутпротном не би било могуће изградити вербалну стварност, већ би језик само пресликавао стварни свет. Услед убрзања речи се сабијају и човек је принуђен да се изражава не речима, већ реченицама. На основу овога видимо да Штокхаузенова теорија функционише и на плану језика. Као што звук убрзањем губи фреквенцију и постаје шум, тако и реч убрзањем губи јасно одређени смисао и лагано клизи у не-реч, тј. у неизраз. Уколико се убрзавање настави, што се да претпоставити, може се поставити питање да ли ће језик у будућности моћи ишта да изрази или ће потпуно изгубити семантичку моћ (фреквенцију) и сам постати безизраз.

Овакво искуство водило је Станислава Винавера у сазнање: немогуће је немогуће. Апсолутно и непознато не може се открити у овом свету у пуном облику, већ се једино може слутити. Све је смао привид, тј. призвук виших сфера. Искушење чисте поезије које се јавило са оваквим концептом јесте искушење самоуништења поезије. Јер Винавер никада није желео коначно остварење, завршеност и доврхуњеност. А чиста поезија је апсолутна поезија која се достиже самопревладавањем које води у самоуништење. У апсолутном не постоји могућност за промене јер је све довршено. Тако се све своди на истоветност, што је за Винавера значило смрт.

Karlheinz Stockhausen, извор: Википедија

Песник се нашао пред великим искушењем – искушењем немогућег. То се види како у самом језику тако и у односу свет–несвет. Како је већ речено, Винавер је дошао до сазнања да је немогуће садржај вансвета јасно изразити у овом свету. Једино је осећао како шуме неисказаности, тј. надсвет шуми своје постојање. Овде је сада на делу Штокхаузенова идеја о претварању шума у звук. Шум неисказаности Винавер мора претворити у звук, односно изразити га језиком. По Штокхаузеновој теорији, шум се мора успорити како би добио фреквенцију и постао звук. Али како у апстрактном времену наћи успорење? Винавер решење није видео у успоравању, већ управо у убрзању. Сматрао је да је његово време убило хармонију, па стога не треба тежити њеном поновном успостављању, већ улетети у хаос и стихију. Његова идеја је била превладати хаос кроз хаос. Не треба тражити хармонију у свету дисхармоније, већ морамо бити стихијнији од саме стихије. То другим речима значи да морамо превладати себе уколико желимо достићи немогуће. Ова намера одвела је Винавера у сазнање да самопревладавање значи самоуништење. Превладати себе кроз себе значи изгубити себе. Можда се тако достиже немогуће, али по цену пада из бића у не-биће, како је то закључио Радомир Константиновић када је писао о Душану Срезојевићу. Зато је и немогуће исказати немогуће, јер, чак и ако се достигне, не може се изразити. Што се песник више ближи немогућем, све више нестаје. То је уједно и разлог зашто се немогуће опире изразу. У том смислу је и Винаверово истицање музике (слоја звучања речи у односу на слој значења) водило језик до ивице постојања, до границе самоуништења.

Значи ли то да нас ново време није приближило немогућем, већ нас је још више удаљило? Или смо можда подједнако удаљени од њега као и раније, јер немогуће остаје немогуће за човека. Као што нас и корак напред и корак назад подједнако приближавају смрти, тако нас и убрзање и успорење подједнако приближавају немогућем, јер се оно, према Винаверовом сазнању, једино достиже самопревазилажењем које је самоуништење – смрт.

Треба напоменути да Винавер није био свестан само ограничености језика, већ и ограничености бића. У покушају да додирне немогуће биће губи своју телесност. Зато је певао да му је земља била потребна као основа за узлет у трансценденцију, али тај узлет ипак остаје у канџама земље. Изаћи из сфере земаљског и приближити се немогућем значи не бити више човек у својој телесности, већ нестати.

Није само Винавер осетио искушење немогућег. Слично искушење налазимо и код Штокхаузена. Његова чувена композиција за четири хеликоптера и гудачки квартет (Helikopter-Streichquartett) представља занимљив експеримент. Реч је о покушају разбијања простор-времена. Желео је да се музика као просторна и временска појава збуде на више места истовремено. Тако су четири гудача у четири хеликоптера истовремено изводила композицију. Можда је у том смислу овај концепт успео, али проблем је у његовом пријему. Музика коју су гудачи на различитим местима изводили преносила се опет у једну просторију, па се поставља питање шта то значи за слушаоца који не може бити на различитим местима истовремено. Ово се може узети као недостатак и неуспех Штокхаузенове идеје.

Као и Винавер, и Штокхаузен је тежио да време превремени и просторе препростори. Винавер је песму желео да учини свевременом, а Штокхаузен је хтео да освевремени музику. Истина, музика је оно што их повезује, с тим што Винаверова музика исходи из језика, мада је слутио не само музику сфера, већ и музику сваког органа и атома. Тиме што је покушао да оствари идеју да се музика збива на различитим местима истовремено, Штокхаузен је желео да музику ослободи просторне ограничености. Тако је и Винавер желео да поезију и биће ослободи земности и припреми их за узлет. Свевреме и свепростор су категорије које су двојица поменутих уметника тежила да достигну. У својим тежњама обојица су дошла до истог сазнања. Као што је Винавер желео немогуће, тако је и Штокхаузен тежио немогућем. Њихово искуство је исто: немогуће је изван домашаја човека. Нису га изразили, али га нису ни у потпуности достигли. Само су га наслутили.

Аутор: Душан Захаријевић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *