Vilijam Blejk: očima čoveka imaginacije

Svet imaginacije jeste svet večnosti. To je božanski zagrljaj u koji ćemo posle smrti fizičkog tela svi otići. Svet imaginacije beskrajan je i večan, dok je fizički svet samo kratak i prolazan.

Ja ne znam ni za jedno drugo hrišćanstvo, ni jedno drugo jevanđelje, do slobode da čovek kroz umetnost izražava svoju božansku imaginaciju – imaginaciju, stvarni i večni svet, kojega je ova trošna vasiona samo jedna bleda senka, u kome ćemo živeti u svojim večitim ili imaginativnim telima, kad ovih smrtnih nestane.

                                (iz proročke poeme Jerusalim: Emanacija velikog Albiona, Vilijam Blejk)

U zrncetu peska videt’ sliku sveta,
Na dlanu zadržat’ celu vaseljenu,
Sagledati nebo usred jednog cveta,
Obuhvatit’ večnost u jednome trenu.1)

 

Ovim stihovima iz poetske zbirke Predskazanje nevinosti (Auguries of Innocence, 1801-1803) engleski romantičar Vilijam Blejk na posve neobičan, ali potpun način predočava cilj ne samo sopstvene poezije nego i celokupne stvaralačke mašte koja nadahnuta proročkom imaginacijom i mistikom, te protkana intenzivnim ličnim vizijama, donosi jedan specifičan doživljaj sveta i ljudske duše kao entiteta u njemu. No, takva emocija ne nastupa iznenadno;  naprotiv, gotovo je očekivana, budući da se romantičarski talas ne samo u poeziji i slikarstvu, već skoro u svim aspektima čovekovog postojanja i delovanja, pojavljuje kao izrazita negacija i otvoren prezir usmeren ka svim utvrđenim konvencijama, a posebno prema tendencijama klasicizma čiju je srž izneo njegov najznačajniji predstavnik u Engleskoj, Aleksandar Poup (1688 – 1744),  u stihovima:

Pravila ova, davno otkrivena, a ne izmišljena,
Priroda jesu stalna, al’ Priroda metodizovana.2)

Nasuprot navedenim klasicističko-prosvetiteljskim učenjima stoji romantičarska revolucija, dakle, u svojoj suštini antiklasicistička i antiracionalistička. Oštro protiv utvrđenog reda, razuma, jednostavnosti i krajnje čistote u upotrebi forme i izraza, umetnici romantizma ističu dalji razvoj gledišta i sentimentalnosti švajcarsko – francuskog filozofa i pisca Žan Žak Rusoa, naglašavajući pritom prirodu i sve njene aspekte, individualizam i nemir, strasna osećanja, zaljubljenost u daleko i neotkriveno, političnost i društveni angažman, te zanos i interesovanje za natprirodno, neobično, često jezivo i strašno. Takođe, neophodno je istaći još i ljubav prema narodnim tvorevinama i tzv. narodnom, običnom čoveku svakodnevnice, koji je blizak prirodi, detinje jednostavan i neizveštačen.

Međutim, uprkos činjenici da engleski romantičari ne sačinjavaju jednu homogenu grupu, kao što se može uočiti u drugim zemljama Evrope, već ponaosob istupaju kao pravi individualisti među kojima pojedini imaju i samosvojne i često veoma različite teorije ne samo poezije već umetnosti uopšte, neosporna je činjenica da ih je sve oblikovala ista društvena stvarnost i politički događaji. Najznačajniji su svakako bili ratovi vođeni protiv Napoleona koji su znatno oslabili zemlju, međutim, Englezi su ipak na kraju izvojevali pobedu. Takođe, ovaj period u istoriji je nemoguće posmatrati bez svesti o snažnom zamahu industrijske revolucije i širenju industrijskog kapitalizma, te u vezi sa njima i sve teži položaj i stanje engleskih radničkih masa, ali i prihvatanje načela Francuske revolucije o slobodi, bratstvu i jednakosti od strane velikog dela građanstva i konačno, kao rezultat svega toga nerede i demonstracije u Irskoj i brojne proteste i pobune radničke klase u Engleskoj. Na takvu društvenu stvarnost reagovali su mnogi, a u umetnosti ta reakcija se očituje na više načina. Mnogi će razočarani, obuzeti onim svetskim bolom (Weltschmerz) bežati u neku novu stvarnost, najčešće u prirodu i imaginarno, izvan gradova i ljudi koji gotovo da guše, ponekad i u daleke, neistražene predele, a neretko i u rajska prostranstva koja se ukazuju čoveku kao jedini spas. Suprotno njima, druga grupa pojedinaca će se smelo suočiti sa tom nesrećnom stvarnošću i reagovati snažnim buntom koji će, opet, kod trećih, prerasti u pravi revolucionarni žar rušitelja postojećih institucija i sistema propraćen jasnim političkim programom i slikom budućeg, gotovo preporođenog, čovekovog stanja u jednom posve drugačijem i lepšem društvenom sistemu u kome će mesto za sebe pronaći svaki pojedinac.

Mnoge istorije engleske književnosti kao početak ramantičarskog pokreta u Engleskoj uzimaju datum objavljivanja Vordsvortove i Kolridžove zajedničke zbirke Lirske balade 1798. godine. Međutim, neosporno je da se talas romantizma u Engleskoj javlja mnogo ranije, te je gotovo nemoguće utvrditi tačan datum, ali je svakako izvesno i da su neki pesnici pre Vordsvorta i Kolridža u svojim delima pokazivali jasne tendecije romantizma; među njima je najznačajniji Vilijam Blejk, jedna posve neobična i svestrana ličnost koja je ostavila dubok trag ne samo u književnosti, već i u slikarstvu.

Vilijam Blejk

Ovaj velikan engleske poezije i slikarstva potiče iz porodice siromašnog londonskog zanatlije zbog čega je i njegovo obrazovanje dosta trpelo – tako samouk sam je odabrao svoj put i uzore. Rano se oprobao u slikarstvu za koje je pokazao izuzetan dar, upečatljivo upijajući najrazličitije prizore oko sebe, a često je i viđao predmete kraj sebe koji nisu ni postojali. Takvu sposobnost, odnosno svojevrsne vizije, pojedini kritičari su tumačili kao sklonost ka halucinacijama, dok su drugi u njoj videli izuzetnu i neponovljivu sklonost ka vizuelnom, a samim tim i poseban senzibilitet neophodan za likovne umetnosti. Naime, Blejk je počeo da uči slikarstvo sa deset godina, da bi već sa četrnaest postao učenik u jednoj londonskoj graverskoj školi u kojoj se brzo istakao kao izuzetni talenat. Graviranjem će se baviti ceo život, što će mu i biti osnovni izvor prihoda. Paralelno sa navedenim, on je stvarao i umetničke slike neverovatne sadržine i snažne emocije uzimajući pritom teme najčešće iz Biblije ili Šekspirovih i Miltonovih književnih dela, koje su same po sebi neprestano bivale predmet brojnih polemika u umetničkim krugovima Londona. Istovremeno je pisao i pesme; prvu tek sa jedanaest godina, da bi već sa četrnaest zauzeo kritički stav prema savremenoj engleskoj poeziji. Naime, u svojoj prvoj zbirci Pesničke crtice (Poetical Sketches, 1783) on je pokazao jasno i odlučno odstupanje od poetskih uzora koji su bili u modi i već tada dolazi do izražaja njegova neverovatna umetnička imaginacija i jedan poseban doživljaj sveta koji ga je definitivno izdvojio od svih književnih ličnosti toga veka. Pesnički talenat je Blejka služio u kontinuitetu nekih trideset godina da bi se najsnažnije izrazio, osim u navedenoj zbirci, i u naredne dve – Pesme nevinosti (Songs of Innocence) i Pesme iskustva (Songs of Experience), obe napisane u periodu između 1789. i 1794. godine. Obe zbirke svojim sadržajem nesumnjivo ilustruju Blejkove duboke, gotovo ekstatičke i osetljive utiske iz spoljašnjeg sveta i njegovog mističkog shvatanja vaseljene i čoveka kao večitog borca u potrazi za istinom. Takva razmišljanja će kulminirati u kasnijim pesničkim delima, te će svojim sve kompleksnijim i nejasnijim simbolima u cilju vernijeg predočavanja Blejkovih ličnih duhovnih doživljaja za prosečnog čitaoca postati gotovo potpuno nerazumljive; u tom smislu čini se da u slikarstvu autor doslednije prati put nesvakidašnjeg, budući da njegove slikarske vizije variraju samo na planu predstava mitološkog, religijskog, fantastičnog, a ponekad i grotesknog. On je takođe osećao i ogromno divljenje za tekovine srednjeg veka i približio se više no ijedan drugi umetnik romantičar obnovi prerenesansnih oblika (interesantno je da je objavljivao knjige svojih pesama s ugraviranim tekstom i rukom bojenim ilustracijama, što su mnogi njegovi savremenici doživljavali kao potomke iluminiranih rukopisa). Ti elementi se nalaze upravo i na njegovoj poznatoj slici Prauzrok stvari – Bog (slika 1) na kojoj dominira jedna mišićava figura manirističkog stila koja se, radikalno skraćena, nalazi u svetlosnom krugu gotovo u centru slike. Ovaj fenomen kruga, odnosno svojevrsne tačke sveopšteg početka i kraja, u svetlu romantizma objasnio je belgijski književni kritičar Ženevske škole Žorž Pule (1902-1991) u svom delu Metamorfoze kruga: „Čovek, dakle, samo ponavlja proces božanskog i kosmičkog stvaranja. U sebi, još od svoje sažete verzije koju predstavlja njegovo prvobitno stanje, on sadrži u klici Boga i svet. Pronaći čoveka u toj prvobitnoj tački, to znači pronaći, u zgusnutom obliku, božansku neizmernost i kosmički totalitet. Kao što je govorio Paracelzus, sve izlazi iz čoveka i sve vodi čoveku. On je po Herderovim rečima: Središnja tačka kruga, kojoj kao da svi zraci teže.“. Takođe, šestar u rukama Gospoda  potiče iz srednjovekovnih predstava Boga kao graditelja, odnosno arhitekte Univerzuma. U skladu sa tim, moglo bi se reći da je umetnik izneverio umnogome očekivanja prosečnog posmatrača, budući da naslikano ne predstavlja Boga kao svemogućeg tvorca, već figura personifikuje moć razuma koji prema Blejkovom shvatanju ima razorno dejstvo. On bukvalno guši viziju i nadahnuće i kao takav je potpuno suprotan tzv. unutrašnjem oku čiji značaj Blejk jedino priznaje. Složeni fenomen koji se tiče njegove vere najpotpunije ilustruje verovatno najintrigantnija, svojom temom pomalo i kontroverzna, a prema nekim kritičarima i najambicioznija poema Večito Jevanđelje (The Everlasting Gospel, 1818.). Desetinama godina pre pojave nemačkog filozofa Fridriha Ničea on je Antihrista predstavio kao Isusa odbacujući ono božansko, te insistirajućiu potpunosti na ljudskom, budući da jedino ono sada važno i da je čovek, a posebno umetnik svojim darom, svojevrsni arhitekta i da on isključivo svojim delanjem tvori celokupni svet:

Ti si čovek. Boga više nema;
Nauči da obožavaš svoju ljudskost!3)

Ovakav poklič nije neobičan i umnogome svedoči o romantičarskoj kritici ne samo tekovina racionalizma već najpre o novim položaju umetnika koji je svojevrsni alter deus. Naime, sada njemu pripada glavno mesto u stvaralaštvu, odakle se tvori novi i sve širi svet mašte; subjekat po prvi put postaje potpuno svestan svojih stvaralačkih mogućnosti. Umetnik definitivno više nije zanatlija, već Tvorac koji svoju volju bezrezervno projektuje kao svojevrsni centar i žarište imaginacije, dok su svi spoljašnji entiteti pasivni u odnosu na njega. O tom svetu možemo pročitati u odgovoru autora jednom svešteniku povodom napada na njegovu umetnost kao i oštre kritike kako je umetnik pomračen praznoverjem: „Ja osećam da čovek može biti srećan u ovom svetu. I znam da je ovaj svet svet Imaginacije i Vizije. Vidim sve što slikam u ovom svetu, ali ne vide svi isto. Očima tvrdice gvineja je daleko lepša od Sunca, a vreća izlizana od nošenja novca ima lepše proporcije nego loza puna grožđa. Drvo, koje nekima mami suze radosnice, u očima drugih je samo zelena stvar koja stoji na putu. Neki vide prirodu kao smejuriju i deformitet, i po njima ja neću da određujem svoje proporcije; a neki jedva i prirodu vide. Ali očima Čoveka Imaginacije, priroda je sama Imaginacija. Kakav je čovek tako i vidi. Kakve su oči formirane, takve su im i moći. Vi sigurno grešite kad kažete da se vizije mašte ne nalaze u ovom svetu. Meni je sav ovaj svet jedna stalna vizija mašte ili imaginacije, i laska mi kad se to kaže.4)

Ono što je posebno značajno istaći je činjenica da Vilijam Blejk kako u ovom delu tako i u nekim kasnijim čak i Hrista poistovećuje sa umetnošću, odnosno umetnikom koji je oborio sve zakone i kao takav novi Hrist uspostavlja jedan novi svet opipljive stvaralačke mašte koja briše sve granice između realnosti i fantazije.

Samim tim postupkom brišu se i granice između raja i pakla, ostavljajući pritom čoveka u nekom magličastom međuprostoru pred kojim istovremeno egzistiraju kako edenski prostori tako i mnogobrojni pakleni prizori. Blizinu raja, te put čoveka ne samo kao pojedinca već duše čitavog čovečanstva, Blejk je ilustrovao prepoznatljivim biblijskim narativom iz Knjige postanja. Naime, prema Starom zavetu, Jakov je na svom putu iz Ber-Šebe zaspao i tom prilikom usnio neverovatan san. „Lestve bahu naslonjene na zemlju, a vrhom doticahu nebo, i gle, po njima se anđeli Božji penjahu i spuštahu; i gle, ispod njih stajaše gospod, koji reče: Ja sam Gospod, Bog Abrahama, oca tvoga, i Bog Isakov: zemlju na kojoj spavaš daću tebi i porodu tvome, i poroda će tvoga biti kao praha na zemlji, i raširićeš se na zapad i na istok, na sever i na jug, i svi narodi na zemlji blagosloviće se u tebi i u porodu tvome.“5) U Blejkovoj viziji središnji i upečatljivi motiv stepenica koje se spiralno penju ka Tvorcu prati zanimljiv kolorit nebeskoplave kao simbola zemaljskog koji se postepeno preobražava u sjajnu žutu. Njen intenzitet dodatno je istaknut elementom u gornjem delu slike odakle se zrakasto širi; naime, vezom sa Suncem kao nebeskim telom ostvaruje se kompleksna simbolika celokupnog dela. Sunce kao svetlost, toplina, oko sveta, odnosno gospodar nebeskog svoda; njegova brojna značenja mogu se  pronaći u mitologiji, ali i u folkloru i narodnoj kulturi. U njega se stapa sve postojeće, odnosno ono je krajnja tačka u kretanju ne samo čoveka već i anđela, a svi oni su predočeni na posve interesantan način. Beličaste, gotovo prozračne figure smireno koračaju u laganoj odeći nalik na antičke tunike, na taj način jasno aludirajući da je u pitanju san usnulog Jakova u donjem delu slike. Snoviđenu atmosferu umnogome upotpunjuju  meke, gotovo pastelne boje, nežni prelazi i potezi kičicom, te odsustvo bilo kakve dinamike.

Konačno, ta smirenost i staloženost dolazi do izražaja i u Blejkovim stihovima, gde on  kao neverovatni humanista precizno uočava društvene probleme i s tim u vezi želi i zahteva pravdu za sve, kao i jedan raj, blaženstvo i mir za sve napaćene duše, pa i za malog odžačara iz istoimene pesme.

Posle mukotrpnog rada i mnogobrojnih batina dvojica ubogih dečaka priželjkuju one stepenice što vode do rajskih vrtova:

Tad naiđe anđ’o kraj dečaka tih
I blistavim ključem oslobodi njih;
I svaki potrča niz zeleni do
Uz kikot do reke i na sunce go.
Okupani, beli, bez torbaka svi,
Na oblak su seli nagi dečki ti;
Anđ’o reče Tomu: „Nemaš oca svog;
Odsad će ti srećom biti otac Bog!“6)

Blejkov neobični talenat i originalnost izdvajali su ga iz tadašnjih ustaljenih umetničkih tokova, te je često ostajao sam, prepušten ličnim nemirima u neprestanoj borbi sa samim sobom. Ti unutrašnji demoni nesumnjivo će pronaći centralno mesto na njegovim slikama, gotovo u konstatnom sukobu sa religioznom i moralističkom tematikom. Ovaj momenat je naročito upečatljiv u trenucima kada je Vilijam Blejk dobio porudžbinu da ilustruje određene biblijske knjige između 1805. i 1810. godine kada i nastaje poznati ciklus od četiri akvarela Velikog crvenog zmaja (The Great Red Dragon) kao ilustracije čudovišta iz Otkrivenja Jovanovog. Naime, svaka slika svojim narativom prati deo biblijske priče svetog Jovana, tačnije tri poglavlja u kojima se pojavljuju zveri, odnosno zmajevi.

Slika 3: Veliki crveni zmaj i žena obučena suncem (The Great Red Dragon and the Woman Clothed with the Sun, 1803-1805); Slika 4: Veliki crveni zmaj i žena obučena suncem (The Great Red Dragon and the Woman Clothed with the Sun)
Slika 5: Veliki crveni zmaj i morska zver (The Great Red Dragon and the Beast from the Sea); Slika 6: Broj Zveri je 666 (The Number of the Beast is 666)

Prva dva akvarela (slike 3 i 4) ilustruju poglavlje koje nosi naziv Žena i zmaj: „I znak veliki pokaza se na nebu: žena suncem ogrnuta, – mesec pod nogama njezinim, – s vencem od dvanaest zvezda na glavi svojoj. Ona beše trudna i vikaše, jer beše u mukama i u bolovima porđaja. I pokaza se drugi znak na nebu, i gle, to beše veliki riđi zmaj sa sedam glava i deset rogova, i sedam kruna na glavama svojim. Rep njegov odvuče trećinu zvezda nebeskih i baci ih na zemlju. (Otkrivenje Jovanovo, 12:3-4)  Naredna slika (slika 5) pod nazivom Veliki crveni zmaj i morska zver (The Great Red Dragon and the Beast from the Sea) se odnosi na poglavlje Zver koja izlazi iz mora i čudovište je opisano na ovakav način: „Videh zatim da izlazi iz mora zver koja imaše sedam glava i deset rogova, i na rogovima deset kruna, a na glavama svojim imena hulna. Zver koju videh beše kao leopard, noge joj kao u medveda, čeljusti njezine kao čeljusti lavovske. Zmaj joj dade silu svoju i presto svoj i vlast veliku. I videh jednu od glava njezinih kao ranjenu na smrt, ali se smrtna rana njezina isceli. I sva se zemlja zadivi iza zveri. I pokloniše se zmaju, što dade vlast zveri; i pokloniše se zveri govoreći: Ko je kao zver? I ko se može boriti s njom? I dadoše joj se usta koja govore drske i hulne reči, i dade joj se vlast da deluje četrdeset i dva meseca. I ona otvori usta svoja da izreče hule na Boga, da huli na ime njegovo i na šator njegov i na one koji žive na nebu. I dade joj se da ratuje sa svetima, i da ih pobedi. I dade joj se vlast nad svakim kolenom i narodom, jezikom i plemenom. I pokloniće joj se svi stanovnici zemlje čija imena nisu od postanja sveta zapisana i knjizi života jagnjeta koje bi zaklano. (Otkrivenje Jovanovo, 13:2-9)“. Konačno, poslednji iz niza akvarela o Crvenom zmaju, Broj zveri je 666 (The Number of the Beast is 666), (slika 6) predočava poglavlje pod nazivom Zver koja izlazi iz zemlje čime se i na upečatljiv način zatvara novozavetna pripovest o zverima koja i prethodi nebeskoj borbi za prevlast nad svetom i uspostavljanje Novog neba i Nove zemlje u Novom Jerusalimu: „Zatim videh da izlazi iz zemlje druga zver koja imaše dva roga kao u jagnjeta, a govoraše kao zmaj. Ona vršaše svu vlast prve zveri pred njom; i ćinjaše da se zemlja i stanovnici njeni klanjaju prvoj zveri, kojoj se isceli rana smrtna. Ona činjaše velika čudesa, čak i da oganj slazi s neba na zemlju pred ljudima. Ona obmanjivaše stanovnike zemlje znacima, koji joj behu dani da čini pred zveri, govoreći stanovnicima zemlje da načine znak zveri koja imade ranu od mača, a beše živa. I bi joj dano da oživljuje lik zverinji, da progovori lik zverinji, i da učini da se pobiju svi oni koji se ne klanjaju liku zverinjemu. I učini da se svima, malim i velikim, bogatima i siromasima, slobodnima i robovima, udari žig na desnu ruku ili čelo, i da niko ne može ni kupovati ni prodavati osim onoga koji ima žig, ime zveri ili broj imena njezina. Tu je mudrost. Ko je razuman neka izračuna broj zveri, jer je to broj čovečji, a broj njegov je šest stotina šezdeset i šest. (Otkrivenje Jovanovo, 13:11-18)

Ovaj ciklus čini se da predstavlja kulminaciju sveopštih ideja i gotovo da na najpotpuniji način predočava sve one mnogostrukosti, kontradiktornosti, ali i emocije i ideje engleskog romantičara Vilijama Blejka. Mračni prizori vizionarskog zanosa kao izraz ličnih demona prožetih jednom čistom, fantazmagoričnom predstavom slobode i svetlosti, te jednog univerzalnog puta koji neosporno vodi do blaženstva, predstavljaju autorov put ka istini i samospoznaji. On je moguć jedino u dinamici i pokretu, snažnim mišićavim figurama neverovatnih bića, te mekom i ograničenom paletom boja čime se produbljava sveopšta ideja.

No, Blejkova inspirisanost biblijskim tekstovima na jedan posve specifičan način neće naići na odobravanje od strane njegovih savremenika; umetnik će preminuti u siromaštvu i praktično nepoznat  1827. godine. Njegov je celokupni pesnički i slikarski jezik previše drugačiji i previše zatvoren u sopstvenu fantaziju, zato je verovatno i ispaštao i čekao predugo da bude ponovo otkriven i istinski shvaćen. Međutim, neosporna je činjenica da Blejkov potpuno drugačiji oblik prema saznanju kao svojevrsno obeležje njegove sveukupne umetničke poetike donosi jednu nesvakidašnju emociju i specifičnu vitalnost čija nas snaga otrže od pretpostavljenih mišljenja i pogleda na stvari, omogućavajući nam tako da stupimo, baš poput njega u jednu višu stvarnost i proniknemo u nove oblike i suštine postojanja. Oni su otelotvorenje novih vizija; božanski zagrljaj imaginacije kao jedinog Večnog što ostaje Čoveku.

LITERATURA:

  1. Istorija slikarstva, NOLIT, Beograd, 1973.
  2. H. W. Janson, Istorija umetnosti, Izdavački zavod  Jugoslavija, Beograd, 1970.
  3. Antologija engleske romantičarske poezije, Naučna knjiga, Beograd, 1986.
  4. Biblija, Dobra vest, Novi Sad, 1988.
  5. Žorž Pule, Metamorfoze kruga, Izdavačka knjižnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 1993.
  6.  https://anaarpart.com/tag/vilijam-blejk/

Autorka: Ana Sekulić

FUSNOTE:   [ + ]

1. Antologija engleske romantičarske poezije, Naučna knjiga, Beograd, 1986, str. 11.
2. Isto, str. 5.
3. Isto, str. 11.
4. Ketlin Rejn, Knjiga o Blejku, Dveri, Beograd, 2007, str. 106-107.
5. Biblija, Dobra vest, Novi Sad, 1988, str. 18.
6. Antologija engleske romantičarske poezije, Naučna knjiga, Beograd, 1986, str. 84-85.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *