Viđenje nesavršenosti očima Amelije Pulen

Tokom dijaloga Amelije i slikara krhkih kostiju, komentarišući kako je izgled lica najteže uhvatiti, kao da namerno menjaju raspoloženje kako bi njega unesrećili. Možemo primetiti prvi motiv, a to je motiv prolaznosti. Gde se to Amelija nalazila tokom tog prelaza iz turobne magle do pomahnitalog osmeha? Jedinu osobu koju nije mogao da „uhvati“ jeste devojka sa čašom vode. Zašto je Amelija toliko drukčija od ostalih na slici i zašto je Pjer Ogist Renoar uzor slikaru? Kao majstor svoga zanata, umeo da je „uhvati“, pogotovo u poznom periodu, lica ljudi koje je slikao. Nisu u pitanju samo najčešća ljudska osećanja, već i ona skrivena, hladna i zabrinuta koja je, zaista, najteže prikazati na platnu.

Viđenje sveta očima Amelije Pulen leži u jednostavnosti i možda je baš zato drugačija od drugih. Dok su ogorčeni, istrošeni i slabi ljudi ovo naše kratkotrajno putovanje previše zakomplikovali, ona je uvidela sreću u pronalaženju zarđale kutije u svom stanu. Čitava ona zabrinutost na njenom licu je nestala. Rešena da vrati vlasniku izgubljeno detinjstvo, pronalazi seda čoveka kako luta ulicama, isto tako izgubljenim pogledom. U tom baru, u trenutku suza staroga lica, izmamila je isto tako i osmeh, koji će i nju promeniti. Dobila je osećaj potpune harmonije i potrebu da pomogne čovečanstvu.

Kako to ona može pomoći ovom lutajućem cirkusu koje nazivamo čovečanstvo? Nikako, no može pomerati granice ljudske ideje. Ideja o jednostavnosti i miru više ne postoji, samo haotično ponašanje deprimiranih jedinki, uništavajući tako sanjare i ljude vredne osmeha. Da li je ona problem što poseduje drugačije ideje ili pak sveobuhvatno i dogmatično društvo?

Istog momenta, uzima pod ruku čoveka slepa, brzlopleto mu govori šta ga okružuje, raspoloženja ljudi i koliko koštaju određene namirnice u lokalnim prodavnicama. Na takav način, pružila je svet tom biću i sve što propušta zbog svog slepila. Čovek, u ovom slučaju, ima metaforičko značenje i govori nam o ogromnom slepilu u kojem se trenutno nalazi čovekova vrsta. Ako je aporija naše primarno stanje u fizičkom svetu, kako onda zamišljamo da obogatimo duhovni? Ona je ideja kontanstne promene. Ideja onoga ka čemu treba da težimo, a ne samo jedna izgubljena duša u velikom gradu. Naprotiv, sve ono što je savremeni svet izgubio u svojoj antropocentričnosti, ona pokušava da oživi.

Ona je u sredini, ali opet izvan tog kalupa. U dečijem uzrastu, retko se igrala sa drugom decom. Crtala je po nebu; fotografisala te crteže, sakupljala kamenje i mukotrpno koračala kroz uske tunele sopstvene usamljenosti. Jedini prijatelj bila joj je ribica po imenu Plačko. Životom snova, putovala je svakodnevno, lečeći fiktivna bića i sveteći se komšiji koji ju je prevario. Sve to dokazuje o ljudskosti te male jedinke i kako je normalno jednog trenutka voleti, a drugoga ljutito gazeći po svemu, samo zato što smo povređeni. Ta vatra u nama, milenijumima se ne gasi.

Sedeći u bioskopu, po njenim rečima, voli da posmatra ljudska lica u tami i da primećuje detalje koje niko drugi ne vidi. Možda to i jeste suština njene drugačije prirode od ostalih, običnih, lica koje susreće svakog Božijeg dana. Interesantno je i njeno predstavljanje, gde se razgovetno iskazuje ono što voli i ono što ne voli. Značajan je taj početak filmskog platna, zato što već na samom početku ukazuje na individualnost i prihvatanje ljudi sa drugačijim karakterom. Ko je tu još „drugačiji“? Pa mlađani prodavac u obližnjoj prodavnici voća i povrća, ismevan od strane vlasnika te iste prodavnice, samo zato što brine o svakoj voćki, kao da je najveća moguća dragocenost. Amelija je to dobro razumela i uvek ga nagrađivala osmehom. Takva osećanja nedostaju našim srcima, kao i takvi sanjari. Zašto treba okretati glavu kada upoznamo loše ljude i izbegavati ih?

Kao usamljeni porcelanski patuljak, relikvija njenog oca, leteo je mislima po čitavom svetu. Od onoga dosadnog života u prehladnom podrumu, sada na njegovom licu – sunce. Obilazeći tako egzotične destinacije ovoga našega truloga sveta, aludira na izgubljene snove njenoga oca. Da li su patuljci i ljudi isti? Sanjamo li za nedostižnim putovanjima i avanturama ili sedimo na hladnom betonu, prekrštenih nogu i ruku u zamagljenom podrumu? Podrum je utočište naših pokislih duša, dok je Amelija izašla iz te mračne prostorije i poslala na dug put tog malog i zaboravljenog patuljka.

„Bez tebe, današnja osećanja bila bi pepeo jučerašnjih“ reči neostvarenog pisca Hipolita ispisana na ne tako prometnom zidu. Beskonačna borba pisaca u pronalasku pravih reči, iskazivajući svoje vizije, nisu uvek tako uspešne u prividnom svetu. Amelija je, ovom nesrećnom piscu, podarila samo jedan trenutak osmeha na licu kada je napisala njegove reči, želeći da mu skrene pažnju da borba nije gotova, iako su svi digli ruke od njega. Zamislite tu sreću i ponos u vama, kada pročitate sopstvene reči na nekoj zgradi ili obližnjem objektu. U pitanju je sopstvena egzistencija i Amelija je to dobro znala – da jurimo prebrzo ka njoj, želeći je što pre dostići. Zato je ovom piscu poklonila trenutak slave jer je taj trenutak upravo ta egzistencija.

Udovica, očima utopljene tugom, saopštava priču o svom mužu, predstavljajući ga kao najdivnije biće, što on to naravno nije bio. Zašto imamo potrebu loše ljude, koji su nam toliko nemira stvorili i posle nekih nepovratnih grešaka, karakterisati kao dobre u dubini duše i opravdavati njihove grehe? To je upravo činila i ova pretužna udovica. Ako je u pitanju ljubav, kao vaš odgovor, onda je to slepilo. Ako opravdavate i slepilo, zapamtite da se iza tog slepila nalazi čitav spektar boja i izbora. Amelija, kako bi upotpunila sliku njenog idealnog muža, odlučila je da napiše pismo koji će taj njegov kult potvrditi. Vredi li lagati osobu kako biste je učinili srećnom?

Da li je duh Amelije živ i dobronameran ili pak želi da sopstvenu usamljenost ugasi, time što će usrećiti druge? Čini li to ona zbog sebe, hraneći ego? Kažemo da su nesebična dela najdivnija i najiskrenija, međutim, zaboravljamo na naša osećanja kada ta ista dela načinimo. Šta se dešava sa njima? Menjaju se. Evoluiraju u nešto što se zove – spokoj. Ona je to i pronašla, vozeći se na starom motoru, zajedno sa čovekom kojeg je upoznala pored automata za fotografisanje.

Posle upoznavanja Amelije, složićete se, podrazumeva se da je ljubav jedina koja nam pruža bezbrižan i ispunjen život. Naravno, nećemo se složiti sa takvom mišlju. Nikada ona nije bila dovoljna niti će, ali ko je kriv zbog toga: mi što smo stvorili od našeg postojanja jednu veliku zapetljanu paukovu mrežu ili priroda što nam neprestano govori da je suština u jednostavnosti? Izuzetnost ovog fiktivnog lika, baca senku, barem na trenutak, na sva ogorčena dešavanja i probleme sa kojim smo se susreli, pitajući se: „Jesmo li mi sami tvorci kompleksnosti i problema koji nas okružuju ili su oni deo životnog doba?“

Kako smo uspeli izgubiti sve one nesavršenosti, koje nam je priroda podarila? Upravo težeći mašinama i usavršavanju tj. gubljenju naših jedinstvenih otisaka prstiju, uspeli smo sve one crte nesavršenstva sakriti ispod beskonačnog sloja šminke i maske. Amelija Pulen, ipak, vidi ispod toga debelog prekrivača, gde svaku ranu na licu ponosno prikazuje.

Dok Amelija posmatra video-snimak koji joj je poslao slikar, ubrzano diše i zabrinutog lica upija sledeće reči: „Tvoje kosti nisu napravljene od stakla, i ako propustiš ovu priliku, tvoje srce postaće krto i suvo, kao moj skelet.“

Autor: Nemanja Luka

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *