Виђење несавршености очима Амелије Пулен

Током дијалога Амелије и сликара крхких костију, коментаришући како је изглед лица најтеже ухватити, као да намерно мењају расположење како би њега унесрећили. Можемо приметити први мотив, а то је мотив пролазности. Где се то Амелија налазила током тог прелаза из туробне магле до помахниталог осмеха? Једину особу коју није могао да „ухвати“ јесте девојка са чашом воде. Зашто је Амелија толико друкчија од осталих на слици и зашто је Пјер Огист Реноар узор сликару? Као мајстор свога заната, умео да је „ухвати“, поготово у позном периоду, лица људи које је сликао. Нису у питању само најчешћа људска осећања, већ и она скривена, хладна и забринута која је, заиста, најтеже приказати на платну.

Виђење света очима Амелије Пулен лежи у једноставности и можда је баш зато другачија од других. Док су огорчени, истрошени и слаби људи ово наше краткотрајно путовање превише закомпликовали, она је увидела срећу у проналажењу зарђале кутије у свом стану. Читава она забринутост на њеном лицу је нестала. Решена да врати власнику изгубљено детињство, проналази седа човека како лута улицама, исто тако изгубљеним погледом. У том бару, у тренутку суза старога лица, измамила је исто тако и осмех, који ће и њу променити. Добила је осећај потпуне хармоније и потребу да помогне човечанству.

Како то она може помоћи овом лутајућем циркусу које називамо човечанство? Никако, но може померати границе људске идеје. Идеја о једноставности и миру више не постоји, само хаотично понашање депримираних јединки, уништавајући тако сањаре и људе вредне осмеха. Да ли је она проблем што поседује другачије идеје или пак свеобухватно и догматично друштво?

Истог момента, узима под руку човека слепа, брзлоплето му говори шта га окружује, расположења људи и колико коштају одређене намирнице у локалним продавницама. На такав начин, пружила је свет том бићу и све што пропушта због свог слепила. Човек, у овом случају, има метафоричко значење и говори нам о огромном слепилу у којем се тренутно налази човекова врста. Ако је апорија наше примарно стање у физичком свету, како онда замишљамо да обогатимо духовни? Она је идеја контанстне промене. Идеја онога ка чему треба да тежимо, а не само једна изгубљена душа у великом граду. Напротив, све оно што је савремени свет изгубио у својој антропоцентричности, она покушава да оживи.

Она је у средини, али опет изван тог калупа. У дечијем узрасту, ретко се играла са другом децом. Цртала је по небу; фотографисала те цртеже, сакупљала камење и мукотрпно корачала кроз уске тунеле сопствене усамљености. Једини пријатељ била јој је рибица по имену Плачко. Животом снова, путовала је свакодневно, лечећи фиктивна бића и светећи се комшији који ју је преварио. Све то доказује о људскости те мале јединке и како је нормално једног тренутка волети, а другога љутито газећи по свему, само зато што смо повређени. Та ватра у нама, миленијумима се не гаси.

Седећи у биоскопу, по њеним речима, воли да посматра људска лица у тами и да примећује детаље које нико други не види. Можда то и јесте суштина њене другачије природе од осталих, обичних, лица које сусреће сваког Божијег дана. Интересантно је и њено представљање, где се разговетно исказује оно што воли и оно што не воли. Значајан је тај почетак филмског платна, зато што већ на самом почетку указује на индивидуалност и прихватање људи са другачијим карактером. Ко је ту још „другачији“? Па млађани продавац у оближњој продавници воћа и поврћа, исмеван од стране власника те исте продавнице, само зато што брине о свакој воћки, као да је највећа могућа драгоценост. Амелија је то добро разумела и увек га награђивала осмехом. Таква осећања недостају нашим срцима, као и такви сањари. Зашто треба окретати главу када упознамо лоше људе и избегавати их?

Као усамљени порцелански патуљак, реликвија њеног оца, летео је мислима по читавом свету. Од онога досадног живота у прехладном подруму, сада на његовом лицу – сунце. Обилазећи тако егзотичне дестинације овога нашега трулога света, алудира на изгубљене снове њенога оца. Да ли су патуљци и људи исти? Сањамо ли за недостижним путовањима и авантурама или седимо на хладном бетону, прекрштених ногу и руку у замагљеном подруму? Подрум је уточиште наших покислих душа, док је Амелија изашла из те мрачне просторије и послала на дуг пут тог малог и заборављеног патуљка.

„Без тебе, данашња осећања била би пепео јучерашњих“ речи неоствареног писца Хиполита исписана на не тако прометном зиду. Бесконачна борба писаца у проналаску правих речи, исказивајући своје визије, нису увек тако успешне у привидном свету. Амелија је, овом несрећном писцу, подарила само један тренутак осмеха на лицу када је написала његове речи, желећи да му скрене пажњу да борба није готова, иако су сви дигли руке од њега. Замислите ту срећу и понос у вама, када прочитате сопствене речи на некој згради или оближњем објекту. У питању је сопствена егзистенција и Амелија је то добро знала – да јуримо пребрзо ка њој, желећи је што пре достићи. Зато је овом писцу поклонила тренутак славе јер је тај тренутак управо та егзистенција.

Удовица, очима утопљене тугом, саопштава причу о свом мужу, представљајући га као најдивније биће, што он то наравно није био. Зашто имамо потребу лоше људе, који су нам толико немира створили и после неких неповратних грешака, карактерисати као добре у дубини душе и оправдавати њихове грехе? То је управо чинила и ова претужна удовица. Ако је у питању љубав, као ваш одговор, онда је то слепило. Ако оправдавате и слепило, запамтите да се иза тог слепила налази читав спектар боја и избора. Амелија, како би употпунила слику њеног идеалног мужа, одлучила је да напише писмо који ће тај његов култ потврдити. Вреди ли лагати особу како бисте је учинили срећном?

Да ли је дух Амелије жив и добронамеран или пак жели да сопствену усамљеност угаси, тиме што ће усрећити друге? Чини ли то она због себе, хранећи его? Кажемо да су несебична дела најдивнија и најискренија, међутим, заборављамо на наша осећања када та иста дела начинимо. Шта се дешава са њима? Мењају се. Еволуирају у нешто што се зове – спокој. Она је то и пронашла, возећи се на старом мотору, заједно са човеком којег је упознала поред аутомата за фотографисање.

После упознавања Амелије, сложићете се, подразумева се да је љубав једина која нам пружа безбрижан и испуњен живот. Наравно, нећемо се сложити са таквом мишљу. Никада она није била довољна нити ће, али ко је крив због тога: ми што смо створили од нашег постојања једну велику запетљану паукову мрежу или природа што нам непрестано говори да је суштина у једноставности? Изузетност овог фиктивног лика, баца сенку, барем на тренутак, на сва огорчена дешавања и проблеме са којим смо се сусрели, питајући се: „Јесмо ли ми сами творци комплексности и проблема који нас окружују или су они део животног доба?“

Како смо успели изгубити све оне несавршености, које нам је природа подарила? Управо тежећи машинама и усавршавању тј. губљењу наших јединствених отисака прстију, успели смо све оне црте несавршенства сакрити испод бесконачног слоја шминке и маске. Амелија Пулен, ипак, види испод тога дебелог прекривача, где сваку рану на лицу поносно приказује.

Док Амелија посматра видео-снимак који јој је послао сликар, убрзано дише и забринутог лица упија следеће речи: „Твоје кости нису направљене од стакла, и ако пропустиш ову прилику, твоје срце постаће крто и суво, као мој скелет.“

Аутор: Немања Лука

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *