Venclović – od barokne do postmoderne proze

U 17. veku srpska književnost napušta svoju tradiciju i srednjovekovno nasleđe i okreće se Zapadu i evropskim uzorima. Na taj način se uključuje u evropski barok. Tada srpska književnost „nije prešla samo iz stila u stil nego i iz civilizacije u civilizaciju“ (Pavić 1983: 19). Nije ona jedina koja je promenila tok svog razvoja, mnoge kulture vizantijskog civilizacijskog kruga u jednom momentu okreću se Zapadu, pre svega zbog turskih osvajanja.

Ipak, ni na prostorima severno od Save i Dunava nije manjkalo stranih uticaja, pre svega katoličke vere i jezuita. Iz tog razloga javlja se gotovo programska težnja prevođenja na narodni jezik (Pavić 1970: 30), od crkvene literature, do drama i putopisa. U takvim okolnostima, na književnu scenu stupa Gavril Stefanović Venclović, besednik, prevodilac, iluminator, prozni i dramski pisac, pesnik, antologičar kratkih narodnih oblika. Čitava njegova delatnost podređena je prosvećivanju naroda, pre Dositeja i Vuka, što se jasno vidi iz njegovih raznovrsnih sfera interesovanja.  Takođe, nalazi se u specifičnoj situaciji jer je prinuđen da utiče putem govorne, a ne štampane reči, te su i poetički zahtevi drugačiji. Kroz svoju delatnost obraća se različitoj publici, po uzrastu, obrazovanju, profesiji, te je „književni diskurs formirao interaktivno“ (Damjanov 2012: 20), a odlikuje ga i tematska i žanrovska raznolikost.

Budući da je prosvetiteljska uloga književnosti primarna, Venclović uključuje sva svoja znanja  u svoj književni rad, od crkvene literature, do narodne, ali i svetske. Vodi se principom „da od tuđih znanja i običaja valja uzeti sve što se može korisno upotrebiti“ (Pavić 1972: 36). Takva raznolikost uticaja i prodor egzotičnog u srpsku književnost javiće se tek sa pesništvom Vojislava Ilića (Pavić 1972: 162).

Njegovo delo čuva onu neprekinutu liniju tradicije srpskoslovenskog jezika i njegova verzija je neko kompromisno rešenje između narodnog i višeg stila jezika, predstavlja prirodni proces razvoja jednog književnog jezika. Selimović (1973: 115) veliča taj jezik zbog njegovih karakteristika: „unutarnje bogatstvo jezika, patina dugog trajanja koje u sebi nosi, fina kultivisanost fraze, ritma, kompozicije, elastičnost i prilagođenost višem, izvedenom obliku mišljenja, maksimalna izražajnost uz krajnu ekonomičnost“. Sa takvim jezičkim izrazom, Venclović se lako kreće kroz sve žanrove.

Kao majstor anegdote piše o stvorenju iz Fiziologa, o Inorogu. „Taj, što se zver indijski zove inorog, rog mu je lekovit. Takvu u sebi svoju silu ima, te od gorke vode slatku čini“ (Venclović 1966: 177), objašnjava autor. U arapskom vilajetu gde on živi ima vode koja nije za piće, pa životinje čekaju da inorog dođe. Ovo stvorenje pomaže drugim životinjama svojim lekovitim rogom: „Zamoči rog u vodu i učini je pitkom, dok se životinje ne napoje“ (Venclović 1966: 177). Venclović na taj način upoznaje slušaoce sa magijskim stvorenjima i dalekim predelima. Takođe, cilj je i da uputi na sličnu temu iz usmenog pesništva, gde jelen očima bistri, a rogom muti vodu (Pavić 1970: 368).

Hristifor Žefarović, Sv. Dimitrije, oko 1740.

Još direktniju vezu sa narodnom tradicijom pravi u anegdoti Iz Vergilija (Venclović 1966: 196), gde je sukob antičkih junaka Kakusa i Gerkulosa predstavljen po ugledu na epsku narodnu pesmu. Venclović piše i basne pre Dositeja. Lav i pustinjak (Venclović 1966: 210) je basna o lavu kojeg spašava pustinjak Sava. Ovde je važno napomenuti i uticaj srpske srednjovekovne književnosti o sv. Savi, ali i narodne legende o Savi koji je pomagao ljudima i učio ih raznim veštinama.

Venclović piše i skuplja narodne umotvorine pre Vuka i njegove delatnosti. Primer zagonetke je priča o biblijskom gradu pod naslovom Gornji grad. U ovakvim kratkim formama autor računa na pažnju slušalačke publike, njihovu reakciju i odgovor na kraju zagonetke. Grad je opisan veličanstveno: „sokaci, ulice od čista zlata, duvarovi, tojest beden gradski, s draga kamena apisova, s dvanaist velikih kapija“ (Venclović 1966: 213). Baš kada se očekuje kraj ove naizgled bajkovite pripovesti, Venclović prekida opisivanje i postavlja pitanje: „Al’ je li, nije li to?“ (Venclović 1966: 213), ostavljajući publiku da sama dokuči istinu. Pored zagonetki, sakupljao je i narodne poslovice, navedene su samo neke od njih: „Ko oskudno seje pšenicu, oskudno će i požnjeti“ (Venclović 1966: 363) i „Rešetom crpe vodu“ (Venclović 1966: 365). Neke od njih su i danas prisutne u jeziku jer ih je Vuk uneo u svoje zbirke kratkih narodnih oblika.

U pripovesti Marija Egipćanka pokazuje poznavanje hrišćanske literature, ali i aktuelna dela baroknih autora, svojih savremenika. Devojka Marija napušta roditeljsku kuću, odlazi u Aleksandriju. Tamo bludniči i druge navodi na greh. Jednom prilikom zaustavlja se u razgovoru sa nekim mladićem i saznaje da svi idu u Jerusalim, „hitaju da stignu u crkvu na prazdnik vazdviženija častnago i životvoreštago krsta što će skoro biti“ (Venclović 1966: 262). Odlučuje da krene sa njima i obeleži taj praznik.

Međutim, kada pokuša da uđe u crkvu, neka sila joj to ne dozvoljava. Čak pokušava za drugima kroz gužvu da se približi ulazu, ali ne uspeva zbog svojih  grehova.  Tada dolazi do preobražaja lika Marijinog i ona se moli Bogorodici: „O, devo vladičice roždšija pltiju Boga slova“ (Venclović 1966: 264), moleći za oproštaj grehova. Zbog iskrenog kajanja dobija oproštaj i dozvoljen joj je ulaz u božiji hram – crkvu. Marija odlučuje da će od sada slediti hrišćanska načela i volju božiju: „od sad kuda ti je volja upravi sa mnom i uputi me“ (Venclović 1966: 265).

Tema pokajanja je karakteristična za književnost baroka. Glavni likovi dela sa ovom tematikom su uglavnom bludna i razmetna deca koja doživljavaju potpuni preobražaj u nekom prelomnom trenutku i nakon toga slede hrišćanske ideale. Religiozni spev sa istom tematikom postoji u dubrovačkom baroku. Reč je Mandalijeni pokornici Dživa Bunića.

Amvrosije Janković, “Kosovska bitka” (1771)

Važno je zapaziti i promenu diskursa, pa samim tim i jezika u direktnom obraćanju Bogorodici, tj. Marijine molitve njoj. Ti delovi koji su i citirani pokazuju upotrebu slavenizama na planu leksike i u pravopisu u odnosu na ostatak pripovesti koja je napisana na narodnom jeziku. Venclović pravi razliku između religioznog i svetovnog žanra, u ovom slučaju molitve, iako je ona deo jedne pripovesti namenjene široj publici.

Njegova Povest o trgovcu objedinjuje različite tradicije i pravi je primer intertekstualnosti. Pripoveda se o trgovcu koji je pomogao prosjaku, a potom doživeo da je njemu potrebna milostinja jer su zamenili uloge u okrutnoj igri života – sada je trgovac prosjak. Pređašnji prosjak je spreman da učini sve za svog dobročinitelja koji je u nevolji, čak i da žrtvuje sopstveno dete. Pripovest se razrešava u duhu hrišćanskog čovekoljublja i obojica bivaju nagrađeni zbog svoje vrline.

Prisutan je uticaj biblijske tradicije, i ovde je reč o žrtvovanju, Avram i Jov su stavljeni na iskušenje, kao i ovaj bogataš, pređašnji prosjak. Zanimljivo je takođe da je potrebno žrtvovati baš mušku decu u ovoj pripovesti, kao da će prvorođeni sin doći glave svom ocu kao u slučaju Mojsija iz biblijske tradicije, ali i Edipa iz Sofoklove tragedije Car Edip, što je s druge strane nasleđe antičke tradicije. Elementi narodnih verovanja su svakako vile, vampiri, obred sa krvlju, zatim gluvo doba, neimenovano, zato je moguće dejstvo đavola. Takođe, pripovetka počinje kao bajka. Ima fantastičnih elemenata, čak gotičkih, kada je reč o atmosferi i dešavanjima koje nemaju objašnjenje.

Iako ovo tumačimo kao fantastičnu pripovetku, neizbežni su Venclovićevi komentari. Na samom početku pripovetke, autor daje poduži komentar o milostinji, kao hrišćanskoj vrednosti. Objašnjava kako je prava milostinja kada čovek ne zna koliko daje, samo zahvati rukom iz džepa (Venclović 1972: 289). Samo takvu milostinju Bog prima i vraća višestruko onima koji daju i dele sa drugima. Na više mesta autor ubacuje narodne poslovice na kraju neke situacije, koje dodatno naglašavaju i daju pouku. Međutim, Venclovićevi narativni prekidi i komentari mogu se podvesti i pod didaskalije u današnjem smislu. U slučajevima kada se radnja odvija kroz dijaloge, on je na poziciji autora pozorišnog komada, jer kroz komentar iskazuje ono što nije rečeno u dijalogu kao u sledećem primeru: „Ovaj i ovaj dan gledaj me, ako li se onda ne sastasmo (i ukaza mu onde na jednom mestu klupu gde sede dnjom i večer ispred kuće ljudi) – i reče mu“  (Venclović 1972: 290). Na ovom primeru vidi se ta žanrovska neodređenost teksta koja je proizašla iz potrebe prosvećivanja naroda.

Iako Venclović koristi narodnu tradiciju u svom stvaralaštvu, treba pomenuti da razrešenje ove pripovetke nije u tom ključu. On se ovde sukobljava sa narodnim verovanjima tj. sa sujeverjem u korist hrišćanstva. Na kraju je Bog spasio sina bogataša, učinio je čudo zbog vere tog čoveka i njegove ljubavi. Venclović se razračunava sa lažnim doktorima i lekovima, ali ne samo u korist razuma i prosvećenosti kao što će biti slučaj u epohi prosvetiteljstva, već u skladu sa svojim životnim pozivom, u okvirima hrišćanske dogme daje objašnjenja. Bog je za Venclovića „jedinstvo trostrukog moralnog principa: mudrost, istina i dobrota“ (Pavić 1970: 375).

Treba pomenuti kao tipičan barokni motiv i kolo sreće, „atmosfera opšte prolaznosti i nestalnosti“ (Pavić 1970: 92). Glavni likovi ove pripovetke, trgovac i prosjak zamenjuju uloge. Prosjak nalazi pun kazan zlata, tako se obogati i postane gospodin, dok trgovac propada, jer ga je napao đavo i toj svojoj bolesti ne nalazi leka. Kolo sreće Venclović tumači kroz hrišćansku dogmu: blago je darovao Bog, a bolest đavo. U skladu s tim, Bog na kraju daruje i ozdravljenje trgovcu. Ovaj motiv pojavljuje se i u dubrovačkom baroku, kod Gundulića i Bunića.

U cilju tipologije citata u Venclovićevoj prozi navodi se tipologija Dubravke Oraić Tolić. Prvo deli citate po citatnim signalima (Oraić 1990: 16).  Po razdvajanju citiranog i svog teksta, u Venclovićevoj prozi javljaju se i pravi citati, sa navedenim izvorima koji su korišćeni, ali i šifrirani, gde nisu navedeni izvori, iako je jasno o kom prototekstu se radi. Prema opsegu podudaranja konteksta citiranog u izvornom i novom tekstu (Oraić 1990: 18), u pitanju je potpuno ili nepotpuno podudaranje.

Kada je reč o vrsti prototeksta iz kojeg je preuzet citat (Oraić 1990: 21), Venclović koristi najviše citate iz književnosti (intrasemiotički citati), ali i iz drugih umetnosti i nauka (intersemiotički i transsemiotički). Na kraju, po semantičkoj funkciji citata u novom tekstu (Oraić 1990: 30), korišćeni citati su autoreferencijalni tj. upućuju na smisao novog teksta, a ne izvora.

U prozi Gavrila Venclovića prisutno je više različitih uticaja, biblijska tradicija, narodna, antička, ali i barokna. Takođe, prisutan je veliki broj različitih žanrova, religioznih i svetovnih, a neizbežni su i autorovi komentari. Karakteriše je i žanrovska fluidnost, nelinearnost i fragmentarnost.

Savremeni čitaoci biraju na koji način će čitati Venclovića, da li po tematskim krugovima, žanrovskim, sa piščevim komentarima ili bez njih. Majstorstvo njegovo je u činjenici da u epohi baroka daje jedno otvoreno delo. Ono je oslobođeno svih normi koje stvara književna teorija, kako bi dela sistematizovala, a zatim kritika upoređivala. Venclović nije bio opterećen zadacima i postavkama koje književnost danas nameće. On je verovao u moć prosvećivanja, u značaj obrazovanja i neophodnost knjiga.

Iza sebe je ostavio više hiljada stranica u rukopisu koje tek čekaju pravo tumačenje i vrednovanje. Sve to je za Venclovića predstavljalo jednu vrstu prosvetiteljskog programa, preneti znanja iz tradicija starijih od naše, pre svega usmenim putem, te je sasvim logično da je takav tekst drugačije struktuiran nego onaj namenjen štampi. On je u svakom trenutku na umu imao publiku ispred sebe koja mora da razume, usvoji nova znanja. Njegovi tekstovi su otuda otvoreni, može se reći i interaktivni, pre svega zbog slušalačke publike.

Mi danas, kao moderni čitaoci, shvatamo ovog baroknog autora kao inovativnog čak i u epohi baroka, jer uključuje recipijenta književnosti u stvaralački proces, koji sam domišlja i bira svoj put u moru informacija koje Venclović nudi. On najavljuje u izvesnom smislu Itiku Jeropolitiku, kao nelinearno delo, zatim Vukov Rječnik, koji možemo čitati kao azbučni roman, a ne samo kao rečnik, i na kraju Pavića i njegov Hazarski rečnik kao vrhunac eksperimenta u epohi postmoderne. Neobično je kako barok i postmoderna prave svojevrsni krug u istoriji književnosti, a Venclović i njegovo delo su samo jedan od primera za to.

Literatura
Primarni izvori:
Venclović 1972 – Venclović Stefanović, Gavril: Povest o trgovcu, u Gavril Stefanović Venclović, prir. M. Pavić, Beograd, 1972, 289-293.
Venclović 1996 – Venclović Stefanović, Gavril: Crni bivo u srcu: legende, besede, pesme, izbor, predgovor i redakcija M. Pavić, Beograd, 1966.

Sekundarni izvori:
Damjanov 2012 – Damjanov, Sava: Tri barokna portreta, (Gavril Stefanović Venclović), u Nova čitanja tradicije 1-3, Beograd, 2012, 18-22.
Oraić 1990 – Oraić Tolić, Dubravka: Teorija citatanosti, Zagreb, 1991.
Pavić 1972 – Pavić, Milorad: Gavril Stefanović Venclović, Beograd, 1972.
Pavić 1970 – Pavić, Milorad: Istorija srpske književnosti baroknog doba, Beograd, 1970.
Pavić 1983 – Pavić, Milorad: Rađanje nove srpske književnosti, Beograd, 1983.
Selimović 1973 – Selimović, Meša: Jezik Gavrila Venclovića, u: Od baroka do klasicizma, prir. M. Pavić, Beograd, 1973, 111-117.

Autorka: Sanja Ćetojević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *