Венцловић – од барокне до постмодерне прозе

У 17. веку српска књижевност напушта своју традицију и средњовековно наслеђе и окреће се Западу и европским узорима. На тај начин се укључује у европски барок. Тада српска књижевност „није прешла само из стила у стил него и из цивилизације у цивилизацију“ (Павић 1983: 19). Није она једина која је променила ток свог развоја, многе културе византијског цивилизацијског круга у једном моменту окрећу се Западу, пре свега због турских освајања.

Ипак, ни на просторима северно од Саве и Дунава није мањкало страних утицаја, пре свега католичке вере и језуита. Из тог разлога јавља се готово програмска тежња превођења на народни језик (Павић 1970: 30), од црквене литературе, до драма и путописа. У таквим околностима, на књижевну сцену ступа Гаврил Стефановић Венцловић, беседник, преводилац, илуминатор, прозни и драмски писац, песник, антологичар кратких народних облика. Читава његова делатност подређена је просвећивању народа, пре Доситеја и Вука, што се јасно види из његових разноврсних сфера интересовања.  Такође, налази се у специфичној ситуацији јер је принуђен да утиче путем говорне, а не штампане речи, те су и поетички захтеви другачији. Кроз своју делатност обраћа се различитој публици, по узрасту, образовању, професији, те је „књижевни дискурс формирао интерактивно“ (Дамјанов 2012: 20), а одликује га и тематска и жанровска разноликост.

Будући да је просветитељска улога књижевности примарна, Венцловић укључује сва своја знања  у свој књижевни рад, од црквене литературе, до народне, али и светске. Води се принципом „да од туђих знања и обичаја ваља узети све што се може корисно употребити“ (Павић 1972: 36). Таква разноликост утицаја и продор егзотичног у српску књижевност јавиће се тек са песништвом Војислава Илића (Павић 1972: 162).

Његово дело чува ону непрекинуту линију традиције српскословенског језика и његова верзија је неко компромисно решење између народног и вишег стила језика, представља природни процес развоја једног књижевног језика. Селимовић (1973: 115) велича тај језик због његових карактеристика: „унутарње богатство језика, патина дугог трајања које у себи носи, фина култивисаност фразе, ритма, композиције, еластичност и прилагођеност вишем, изведеном облику мишљења, максимална изражајност уз крајну економичност“. Са таквим језичким изразом, Венцловић се лако креће кроз све жанрове.

Као мајстор анегдоте пише о створењу из Физиолога, о Инорогу. „Тај, што се звер индијски зове инорог, рог му је лековит. Такву у себи своју силу има, те од горке воде слатку чини“ (Венцловић 1966: 177), објашњава аутор. У арапском вилајету где он живи има воде која није за пиће, па животиње чекају да инорог дође. Ово створење помаже другим животињама својим лековитим рогом: „Замочи рог у воду и учини је питком, док се животиње не напоје“ (Венцловић 1966: 177). Венцловић на тај начин упознаје слушаоце са магијским створењима и далеким пределима. Такође, циљ је и да упути на сличну тему из усменог песништва, где јелен очима бистри, а рогом мути воду (Павић 1970: 368).

Христифор Жефаровић, Св. Димитрије, око 1740.

Још директнију везу са народном традицијом прави у анегдоти Из Вергилија (Венцловић 1966: 196), где је сукоб античких јунака Какуса и Геркулоса представљен по угледу на епску народну песму. Венцловић пише и басне пре Доситеја. Лав и пустињак (Венцловић 1966: 210) је басна о лаву којег спашава пустињак Сава. Овде је важно напоменути и утицај српске средњовековне књижевности о св. Сави, али и народне легенде о Сави који је помагао људима и учио их разним вештинама.

Венцловић пише и скупља народне умотворине пре Вука и његове делатности. Пример загонетке је прича о библијском граду под насловом Горњи град. У оваквим кратким формама аутор рачуна на пажњу слушалачке публике, њихову реакцију и одговор на крају загонетке. Град је описан величанствено: „сокаци, улице од чиста злата, дуварови, тојест беден градски, с драга камена аписова, с дванаист великих капија“ (Венцловић 1966: 213). Баш када се очекује крај ове наизглед бајковите приповести, Венцловић прекида описивање и поставља питање: „Ал’ је ли, није ли то?“ (Венцловић 1966: 213), остављајући публику да сама докучи истину. Поред загонетки, сакупљао је и народне пословице, наведене су само неке од њих: „Ко оскудно сеје пшеницу, оскудно ће и пожњети“ (Венцловић 1966: 363) и „Решетом црпе воду“ (Венцловић 1966: 365). Неке од њих су и данас присутне у језику јер их је Вук унео у своје збирке кратких народних облика.

У приповести Марија Египћанка показује познавање хришћанске литературе, али и актуелна дела барокних аутора, својих савременика. Девојка Марија напушта родитељску кућу, одлази у Александрију. Тамо блудничи и друге наводи на грех. Једном приликом зауставља се у разговору са неким младићем и сазнаје да сви иду у Јерусалим, „хитају да стигну у цркву на праздник ваздвиженија частнаго и животворештаго крста што ће скоро бити“ (Венцловић 1966: 262). Одлучује да крене са њима и обележи тај празник.

Међутим, када покуша да уђе у цркву, нека сила јој то не дозвољава. Чак покушава за другима кроз гужву да се приближи улазу, али не успева због својих  грехова.  Тада долази до преображаја лика Маријиног и она се моли Богородици: „О, дево владичице рождшија плтију Бога слова“ (Венцловић 1966: 264), молећи за опроштај грехова. Због искреног кајања добија опроштај и дозвољен јој је улаз у божији храм – цркву. Марија одлучује да ће од сада следити хришћанска начела и вољу божију: „од сад куда ти је воља управи са мном и упути ме“ (Венцловић 1966: 265).

Тема покајања је карактеристична за књижевност барока. Главни ликови дела са овом тематиком су углавном блудна и разметна деца која доживљавају потпуни преображај у неком преломном тренутку и након тога следе хришћанске идеале. Религиозни спев са истом тематиком постоји у дубровачком бароку. Реч је Мандалијени покорници Џива Бунића.

Амвросије Јанковић, “Косовска битка” (1771)

Важно је запазити и промену дискурса, па самим тим и језика у директном обраћању Богородици, тј. Маријине молитве њој. Ти делови који су и цитирани показују употребу славенизама на плану лексике и у правопису у односу на остатак приповести која је написана на народном језику. Венцловић прави разлику између религиозног и световног жанра, у овом случају молитве, иако је она део једне приповести намењене широј публици.

Његова Повест о трговцу обједињује различите традиције и прави је пример интертекстуалности. Приповеда се о трговцу који је помогао просјаку, а потом доживео да је њему потребна милостиња јер су заменили улоге у окрутној игри живота – сада је трговац просјак. Пређашњи просјак је спреман да учини све за свог доброчинитеља који је у невољи, чак и да жртвује сопствено дете. Приповест се разрешава у духу хришћанског човекољубља и обојица бивају награђени због своје врлине.

Присутан је утицај библијске традиције, и овде је реч о жртвовању, Аврам и Јов су стављени на искушење, као и овај богаташ, пређашњи просјак. Занимљиво је такође да је потребно жртвовати баш мушку децу у овој приповести, као да ће прворођени син доћи главе свом оцу као у случају Мојсија из библијске традиције, али и Едипа из Софоклове трагедије Цар Едип, што је с друге стране наслеђе античке традиције. Елементи народних веровања су свакако виле, вампири, обред са крвљу, затим глуво доба, неименовано, зато је могуће дејство ђавола. Такође, приповетка почиње као бајка. Има фантастичних елемената, чак готичких, када је реч о атмосфери и дешавањима које немају објашњење.

Иако ово тумачимо као фантастичну приповетку, неизбежни су Венцловићеви коментари. На самом почетку приповетке, аутор даје подужи коментар о милостињи, као хришћанској вредности. Објашњава како је права милостиња када човек не зна колико даје, само захвати руком из џепа (Венцловић 1972: 289). Само такву милостињу Бог прима и враћа вишеструко онима који дају и деле са другима. На више места аутор убацује народне пословице на крају неке ситуације, које додатно наглашавају и дају поуку. Међутим, Венцловићеви наративни прекиди и коментари могу се подвести и под дидаскалије у данашњем смислу. У случајевима када се радња одвија кроз дијалоге, он је на позицији аутора позоришног комада, јер кроз коментар исказује оно што није речено у дијалогу као у следећем примеру: „Овај и овај дан гледај ме, ако ли се онда не састасмо (и указа му онде на једном месту клупу где седе дњом и вечер испред куће људи) – и рече му“  (Венцловић 1972: 290). На овом примеру види се та жанровска неодређеност текста која је произашла из потребе просвећивања народа.

Иако Венцловић користи народну традицију у свом стваралаштву, треба поменути да разрешење ове приповетке није у том кључу. Он се овде сукобљава са народним веровањима тј. са сујеверјем у корист хришћанства. На крају је Бог спасио сина богаташа, учинио је чудо због вере тог човека и његове љубави. Венцловић се разрачунава са лажним докторима и лековима, али не само у корист разума и просвећености као што ће бити случај у епохи просветитељства, већ у складу са својим животним позивом, у оквирима хришћанске догме даје објашњења. Бог је за Венцловића „јединство троструког моралног принципа: мудрост, истина и доброта“ (Павић 1970: 375).

Треба поменути као типичан барокни мотив и коло среће, „атмосфера опште пролазности и несталности“ (Павић 1970: 92). Главни ликови ове приповетке, трговац и просјак замењују улоге. Просјак налази пун казан злата, тако се обогати и постане господин, док трговац пропада, јер га је напао ђаво и тој својој болести не налази лека. Коло среће Венцловић тумачи кроз хришћанску догму: благо је даровао Бог, а болест ђаво. У складу с тим, Бог на крају дарује и оздрављење трговцу. Овај мотив појављује се и у дубровачком бароку, код Гундулића и Бунића.

У циљу типологије цитата у Венцловићевој прози наводи се типологија Дубравке Ораић Толић. Прво дели цитате по цитатним сигналима (Oraić 1990: 16).  По раздвајању цитираног и свог текста, у Венцловићевој прози јављају се и прави цитати, са наведеним изворима који су коришћени, али и шифрирани, где нису наведени извори, иако је јасно о ком прототексту се ради. Према опсегу подударања контекста цитираног у изворном и новом тексту (Oraić 1990: 18), у питању је потпуно или непотпуно подударање.

Када је реч о врсти прототекста из којег је преузет цитат (Oraić 1990: 21), Венцловић користи највише цитате из књижевности (интрасемиотички цитати), али и из других уметности и наука (интерсемиотички и транссемиотички). На крају, по семантичкој функцији цитата у новом тексту (Oraić 1990: 30), коришћени цитати су аутореференцијални тј. упућују на смисао новог текста, а не извора.

У прози Гаврила Венцловића присутно је више различитих утицаја, библијска традиција, народна, античка, али и барокна. Такође, присутан је велики број различитих жанрова, религиозних и световних, а неизбежни су и ауторови коментари. Карактерише је и жанровска флуидност, нелинеарност и фрагментарност.

Савремени читаоци бирају на који начин ће читати Венцловића, да ли по тематским круговима, жанровским, са пишчевим коментарима или без њих. Мајсторство његово је у чињеници да у епохи барока даје једно отворено дело. Оно је ослобођено свих норми које ствара књижевна теорија, како би дела систематизовала, а затим критика упоређивала. Венцловић није био оптерећен задацима и поставкама које књижевност данас намеће. Он је веровао у моћ просвећивања, у значај образовања и неопходност књига.

Иза себе је оставио више хиљада страница у рукопису које тек чекају право тумачење и вредновање. Све то је за Венцловића представљало једну врсту просветитељског програма, пренети знања из традиција старијих од наше, пре свега усменим путем, те је сасвим логично да је такав текст другачије структуиран него онај намењен штампи. Он је у сваком тренутку на уму имао публику испред себе која мора да разуме, усвоји нова знања. Његови текстови су отуда отворени, може се рећи и интерактивни, пре свега због слушалачке публике.

Ми данас, као модерни читаоци, схватамо овог барокног аутора као иновативног чак и у епохи барока, јер укључује реципијента књижевности у стваралачки процес, који сам домишља и бира свој пут у мору информација које Венцловић нуди. Он најављује у извесном смислу Итику Јерополитику, као нелинеарно дело, затим Вуков Рјечник, који можемо читати као азбучни роман, а не само као речник, и на крају Павића и његов Хазарски речник као врхунац експеримента у епохи постмодерне. Необично је како барок и постмодерна праве својеврсни круг у историји књижевности, а Венцловић и његово дело су само један од примера за то.

Литература
Примарни извори:
Венцловић 1972 – Венцловић Стефановић, Гаврил: Повест о трговцу, у Гаврил Стефановић Венцловић, прир. М. Павић, Београд, 1972, 289-293.
Венцловић 1996 – Венцловић Стефановић, Гаврил: Црни биво у срцу: легенде, беседе, песме, избор, предговор и редакција М. Павић, Београд, 1966.

Секундарни извори:
Дамјанов 2012 – Дамјанов, Сава: Три барокна портрета, (Гаврил Стефановић Венцловић), у Нова читања традиције 1-3, Београд, 2012, 18-22.
Oraić 1990 – Oraić Tolić, Dubravka: Teorija citatanosti, Zagreb, 1991.
Павић 1972 – Павић, Милорад: Гаврил Стефановић Венцловић, Београд, 1972.
Павић 1970 – Павић, Милорад: Историја српске књижевности барокног доба, Београд, 1970.
Павић 1983 – Павић, Милорад: Рађање нове српске књижевности, Београд, 1983.
Селимовић 1973 – Селимовић, Меша: Језик Гаврила Венцловића, у: Од барока до класицизма, прир. М. Павић, Београд, 1973, 111-117.

Ауторка: Сања Ћетојевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *