„Veliki juriš“ Slobodana Vladušića

„Veliki juriš“ može se učiniti kao još jedan roman u moru onih o Velikom ratu koji su isplivali za obeležavanje godišnjice, usred komemorativnih izložbi, nagradnih konkursa, književnih manifestacija i tako dalje. Naziv romana eksplicitno je u vezi sa samom borbom na ratištu, ali nakon čitanja čitalac može da promeni mišljenje jer detaljnih i dugih opisa borbe, praćenih istorijskim podacima nema. Prisutan je čovek. Zametno je izuzetno poznavanje istorijskih podataka, kao i vojne terminologije, što doprinosi verodostojnosti romana.

Pompezno se najavljuju ljudi koji su se vratili iz zaborava i tu zaista srećemo veselog Krakova, ali i druge ličnosti čiji obrisi se samo naziru u prošlosti. Ponekad je nemoguće ne videti povezanost sa Pekićevim stilom, posebno ocrtavanje likova o kojima postoji trag ili dva u zvaničnoj dokumentaciji, likova za koje znamo da su nekada prolazili kroz vihor rata, obitavali u prošlosti, a od kojih je ostao možda samo jedan izbledeli trag u spisku imena. Takav je slučaj i sa medicinskom sestrom Fani de Grot, za koju i sam autor navodi da je „nadograđen“ lik na zrno prašine iz ratnih svedočenja. Ovaj lik je izuzetno oživljen i ne samo to, oko njega se obmotavaju druge radnje, spajaju ličnosti i događaji, a da li je neka medicinska sestra u ratu zaista imala toliku ulogu, takvu moć i lepotu ostaje poznato samo onima koji su saznanje sa sobom odneli. Drugi likovi su prisutni kao kroki crteži, ne znamo mnogo o njima, ali samo imenom ili nekom osobinom Vladušić uspeva da u potpunosti prenese doživljaj tog lika:

„Njegov izgled me je podsećao na neki zastor ili masku iza koje se krije nešto nepoznato. Nije bilo ožiljaka, nije bilo tragova borbe, nije bilo ničega na njegovom licu i u pojavi“ (Vladušić, 2018: 85).

Vojvodu Vuka, čiji opis je delimično ovde dat, opisivan je junačkim podvizima, snalažljivošću u borbi. Čovek ne odaje sve svoje osobine fizičkim izgledom, pokazuje svoju vrednost delima, rečima ili ćutanjima.

Autor ubacuje elemente fantastike, ali je to vešto povezano sa narodnim sujeverjem, ogromni strahom, a u strahu su velike oči, pa se ponekad stvari i pričinjavaju. Time se ne objašnjavaju događaji, već se nezavisno navode sujeverja, a događaji sami ostaju nekako nerazjašnjenji do kraja.

„Priča se, recimo, da će oni koji kod sebe imaju veliki novac prvi poginuti. Da čuti sovu znači predosetiti smrt… Da će onaj ko pomene ženu, koja ga čeka kući, ubrzo poginuti. Ta verovanja izazivaju strah, gospodine poručniče, jer se u tim slučajevima smrt uvek obraća pojedincu, a ne celom odredu“ (Vladušić 2018: 105).

Tu su i snovi – halucinacije glavnog junaka, koje mu pomažu da predoseti napad neprijatelja u trenutku u kojem niko to nije očekivao. Da li su samo snovi u pitanju ostaje nerazjašnjeno jer ženu iz snova/halucinacija/prikaza sreće i upoznaje uživo, a njen lik nije ništa manje mističan u stvarnom životu. U noćnom klubu, čiji je ona, Marijana, vlasnica, pojavljuje se i devet patuljaka koji proždiru devojke iz javnih kuća. Mističnosti doprinosi uslovno rečeno otvoren završetak jer se poreklo crnih rukavica koje se provlače kroz čitav roman, i oko kojih se plete radnja, zapravo ne uspostavlja.

.

Crne rukavice su znak raspoznavanja glavnog junaka, koje je navodno dobio od austrijskog pukovnika kojeg je zarobio. Ta priča je ponovljena nekoliko puta u romanu i time se stiče utisak da glavni junak sam sebe podseća na njihovo poreklo, a kada drugi ističu njegovo junaštvo, dobijamo sliku skromnog, a uspešnog vojnika. No, zrno sumnje ubacuje major koji je izvršio samoubistvo:

To je bio podvig, kazao je major. / Hvala vam, gospodine majore, ali ne volim da pričam o tome. Ne bi ni trebalo da se time hvalite, poručniče, kazao je tiho“ (Vladušić 2018: 36).

Pojavljuje se sumnja kod čitaoca da glavni junak ima dvojnika, nekoga ko ima istovetne rukavice i isto glasi za uspešnog ratnika na bojnom polju. Mističnu povezanost oseća i glavni junak, ali ni sam nije siguran u šta da veruje usled neobjašnjivih događaja poput mistične magle, gotovo bešumnih koraka po vojnom kampu, ali slične korake koriste i Bugari da bi se prišunjali u borbi. Kada junak sazna, odnosno čuje priču o poreklu svojih rukavica, kada čuje da su one zapravo odraz jednog preplašenog ogoljenog čoveka, kukavice koji svakog časa može da izgubi mladost, život, ubija svog takoreći dvojnika. Jer Ivan Osterlin i Miloš Vojnović su dve strane jedne medalje, što Ivan i govori: „Mi smo braća, budalo!“ U njima se ogleda rat: nepoštena sredstva, surovost, i kukavičluk i hrabrost, grabljenje noktima da bi se preživelo, odricanje od svega, potkupljivost, niskost duše:

„Rukavice se ne dobijaju za herojstvo, poručniče, već za kukavičluk“ (Vladušić 2018:437).

Reklo bi se da su te rukavice u neku ruku faustovski motiv – čovek je spreman da plati cenu da bi sačuvao život, prodaje dušu đavolu da bi sačuvao mladost, večnost.  Svako plaća drugačiju cenu, ali dobit je ista – rukavice čuvaju i od metaka. Po tom saznanju, čitalac shvata koliko puta su skoro svi vojni drugovi poginuli u teškim borbama, a on, Miloš Vojnović, preživeo je.

„Umirali su kao senke, kada bi jutarnje sunce obasjalo sobu. Bili su toliko slabi da je izgledalo da ih i sunčev zrak ubija. Iz mog šatora su samo mene vratili na kopno. Svi ostali su završili pod ovom plavom pločom“ (2018: 105).

Istina je mučila savest Miloševu, te u poslednjoj borbi, u velikom jurišu, on izlazi kao pravi junak – bez rukavica, ostavivši ih probušene bajonetom na stolu – onemogućivši sebi, a i drugima da dođu u iskušenje da ih uzmu, da prodaju svoju dušu. Veliki juriš nije samo juriš srpske vojske, to je veliki juriš pojedinca, ogromna borba sa sobom, za čast, za pravednost, za hrabrost. Vladušić ističe trenutno stanje čoveka, trenutni rat koji se vodi na svim mogućim poljima, a juriš Miloša Vojnovića je ogromna borba sa sobom, protiv sebe, probuđena volja za pravdom, za istinom, biranje smrti umesto nečasnog života.

.

Što se tiče stila rečenice, na prvi mah može da se ne dopadne. One su kratke, šture, daju minimum. Međutim, vremenom postaje jasnije – one odslikavaju svest vojnika koji nemaju vremena da pletu duge rečenice. Ukoliko predah postoji, to je kratko i uvek u iščekivanju novog susreta sa smrću, borbama, ranjenicima, krvlju, izdajama.

Besmisao rata, besmisao pogibije čoveka zarad tuđih igranki – to bi bila jedno od opštih osećanja prisutnih u romanu. Kako sam naglasila, veliki juriš je jurišanje na samog sebe, ogromna unutrašnja borba čoveka pritisnutog ratom. Naizgled sporedno, odvijaju se igre špijuna gde se ne zna ko za koga radi, ali je izvesno da ti ljudi rat doživljavaju drugačije od vojnika, kao da i oni sami nose te crne rukavice, zaštićeni su od direktne borbe, nalaze puteve za preživljavanje. To je trgovina, idealima mesta nema. Ideali su na bojištu i za njih ginu seljaci, trgovci, muževi, očevi. Ko su danas ti ljudi koji su preživeli sve strahote? Gde im je danas mesto u društvu nakon toliko vremena koje briše osećaj ponosa, koje donosi drugačije moralne vrednosti?

„Devedestih godina tog veka ponovo se zaratilo. Poslednji Solunci su umrli tih godina, tiho i neprimetno, bez počasnih plotuna. U ratu koji je trajao nisu se više borile njihove divizije, niti su se vijorile zastave njihovih pukova, niti su se delili ordeni koje su oni ponosno nosili“ (Vladušić 2018: 480-481).

Vladušić daje opomenu da ratovi bivaju zamenjeni drugim ratovima, junaci drugim junacima, a ono što ih snažno povezuje jeste neminovni zaborav i borba za nejasne i tuđe ciljeve. Na ratištu, cilj je osloboditi zemlju, spasiti sve one koji čekaju u selu, kod kuće, čiji je život ugrožen tamo daleko. Cilj je da tamo daleko postane opet blizu, cilj je zagrliti suprugu, decu ili im bar ostaviti neku uspomenu ako se smrt ne izbegne. Cilj je umreti časno i ne izneveriti samog sebe.

Autorka: Ljiljana Pticina 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *