„Велики јуриш“ Слободана Владушића

„Велики јуриш“ може се учинити као још један роман у мору оних о Великом рату који су испливали за обележавање годишњице, усред комеморативних изложби, наградних конкурса, књижевних манифестација и тако даље. Назив романа експлицитно је у вези са самом борбом на ратишту, али након читања читалац може да промени мишљење јер детаљних и дугих описа борбе, праћених историјским подацима нема. Присутан је човек. Заметно је изузетно познавање историјских података, као и војне терминологије, што доприноси веродостојности романа.

Помпезно се најављују људи који су се вратили из заборава и ту заиста срећемо веселог Кракова, али и друге личности чији обриси се само назиру у прошлости. Понекад је немогуће не видети повезаност са Пекићевим стилом, посебно оцртавање ликова о којима постоји траг или два у званичној документацији, ликова за које знамо да су некада пролазили кроз вихор рата, обитавали у прошлости, а од којих је остао можда само један избледели траг у списку имена. Такав је случај и са медицинском сестром Фани де Грот, за коју и сам аутор наводи да је „надограђен“ лик на зрно прашине из ратних сведочења. Овај лик је изузетно оживљен и не само то, око њега се обмотавају друге радње, спајају личности и догађаји, а да ли је нека медицинска сестра у рату заиста имала толику улогу, такву моћ и лепоту остаје познато само онима који су сазнање са собом однели. Други ликови су присутни као кроки цртежи, не знамо много о њима, али само именом или неком особином Владушић успева да у потпуности пренесе доживљај тог лика:

„Његов изглед ме је подсећао на неки застор или маску иза које се крије нешто непознато. Није било ожиљака, није било трагова борбе, није било ничега на његовом лицу и у појави“ (Владушић, 2018: 85).

Војводу Вука, чији опис је делимично овде дат, описиван је јуначким подвизима, сналажљивошћу у борби. Човек не одаје све своје особине физичким изгледом, показује своју вредност делима, речима или ћутањима.

Аутор убацује елементе фантастике, али је то вешто повезано са народним сујеверјем, огромни страхом, а у страху су велике очи, па се понекад ствари и причињавају. Тиме се не објашњавају догађаји, већ се независно наводе сујеверја, а догађаји сами остају некако неразјашњењи до краја.

„Прича се, рецимо, да ће они који код себе имају велики новац први погинути. Да чути сову значи предосетити смрт… Да ће онај ко помене жену, која га чека кући, убрзо погинути. Та веровања изазивају страх, господине поручниче, јер се у тим случајевима смрт увек обраћа појединцу, а не целом одреду“ (Владушић 2018: 105).

Ту су и снови – халуцинације главног јунака, које му помажу да предосети напад непријатеља у тренутку у којем нико то није очекивао. Да ли су само снови у питању остаје неразјашњено јер жену из снова/халуцинација/приказа среће и упознаје уживо, а њен лик није ништа мање мистичан у стварном животу. У ноћном клубу, чији је она, Маријана, власница, појављује се и девет патуљака који прождиру девојке из јавних кућа. Мистичности доприноси условно речено отворен завршетак јер се порекло црних рукавица које се провлаче кроз читав роман, и око којих се плете радња, заправо не успоставља.

.

Црне рукавице су знак распознавања главног јунака, које је наводно добио од аустријског пуковника којег је заробио. Та прича је поновљена неколико пута у роману и тиме се стиче утисак да главни јунак сам себе подсећа на њихово порекло, а када други истичу његово јунаштво, добијамо слику скромног, а успешног војника. Но, зрно сумње убацује мајор који је извршио самоубиство:

То је био подвиг, казао је мајор. / Хвала вам, господине мајоре, али не волим да причам о томе. Не би ни требало да се тиме хвалите, поручниче, казао је тихо“ (Владушић 2018: 36).

Појављује се сумња код читаоца да главни јунак има двојника, некога ко има истоветне рукавице и исто гласи за успешног ратника на бојном пољу. Мистичну повезаност осећа и главни јунак, али ни сам није сигуран у шта да верује услед необјашњивих догађаја попут мистичне магле, готово бешумних корака по војном кампу, али сличне кораке користе и Бугари да би се пришуњали у борби. Када јунак сазна, односно чује причу о пореклу својих рукавица, када чује да су оне заправо одраз једног преплашеног огољеног човека, кукавице који сваког часа може да изгуби младост, живот, убија свог такорећи двојника. Јер Иван Остерлин и Милош Војновић су две стране једне медаље, што Иван и говори: „Ми смо браћа, будало!“ У њима се огледа рат: непоштена средства, суровост, и кукавичлук и храброст, грабљење ноктима да би се преживело, одрицање од свега, поткупљивост, нискост душе:

„Рукавице се не добијају за херојство, поручниче, већ за кукавичлук“ (Владушић 2018:437).

Рекло би се да су те рукавице у неку руку фаустовски мотив – човек је спреман да плати цену да би сачувао живот, продаје душу ђаволу да би сачувао младост, вечност.  Свако плаћа другачију цену, али добит је иста – рукавице чувају и од метака. По том сазнању, читалац схвата колико пута су скоро сви војни другови погинули у тешким борбама, а он, Милош Војновић, преживео је.

„Умирали су као сенке, када би јутарње сунце обасјало собу. Били су толико слаби да је изгледало да их и сунчев зрак убија. Из мог шатора су само мене вратили на копно. Сви остали су завршили под овом плавом плочом“ (2018: 105).

Истина је мучила савест Милошеву, те у последњој борби, у великом јуришу, он излази као прави јунак – без рукавица, оставивши их пробушене бајонетом на столу – онемогућивши себи, а и другима да дођу у искушење да их узму, да продају своју душу. Велики јуриш није само јуриш српске војске, то је велики јуриш појединца, огромна борба са собом, за част, за праведност, за храброст. Владушић истиче тренутно стање човека, тренутни рат који се води на свим могућим пољима, а јуриш Милоша Војновића је огромна борба са собом, против себе, пробуђена воља за правдом, за истином, бирање смрти уместо нечасног живота.

.

Што се тиче стила реченице, на први мах може да се не допадне. Оне су кратке, штуре, дају минимум. Међутим, временом постаје јасније – оне одсликавају свест војника који немају времена да плету дуге реченице. Уколико предах постоји, то је кратко и увек у ишчекивању новог сусрета са смрћу, борбама, рањеницима, крвљу, издајама.

Бесмисао рата, бесмисао погибије човека зарад туђих игранки – то би била једно од општих осећања присутних у роману. Како сам нагласила, велики јуриш је јуришање на самог себе, огромна унутрашња борба човека притиснутог ратом. Наизглед споредно, одвијају се игре шпијуна где се не зна ко за кога ради, али је извесно да ти људи рат доживљавају другачије од војника, као да и они сами носе те црне рукавице, заштићени су од директне борбе, налазе путеве за преживљавање. То је трговина, идеалима места нема. Идеали су на бојишту и за њих гину сељаци, трговци, мужеви, очеви. Ко су данас ти људи који су преживели све страхоте? Где им је данас место у друштву након толико времена које брише осећај поноса, које доноси другачије моралне вредности?

„Деведестих година тог века поново се заратило. Последњи Солунци су умрли тих година, тихо и неприметно, без почасних плотуна. У рату који је трајао нису се више бориле њихове дивизије, нити су се вијориле заставе њихових пукова, нити су се делили ордени које су они поносно носили“ (Владушић 2018: 480-481).

Владушић даје опомену да ратови бивају замењени другим ратовима, јунаци другим јунацима, а оно што их снажно повезује јесте неминовни заборав и борба за нејасне и туђе циљеве. На ратишту, циљ је ослободити земљу, спасити све оне који чекају у селу, код куће, чији је живот угрожен тамо далеко. Циљ је да тамо далеко постане опет близу, циљ је загрлити супругу, децу или им бар оставити неку успомену ако се смрт не избегне. Циљ је умрети часно и не изневерити самог себе.

Ауторка: Љиљана Птицина 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *