ВАЖНО ЈЕ ЗВАТИ СЕ ВАЈЛД

Тешко је у потпуности схватити све забране и табуе из прошлости у времену у коме се уметници слободно изражавају и где више нема јасно дефинисаних граница друштвених норми и опште прихватљивог. Све нам је доступно и удаљено једним „кликом“, али и поред тога, неке ствари се не мењају: идеје су опасне. Појединци могу променити свет. Књиге могу променити свет, а све почиње једном једином идејом.

Био једном један писац. Писао је песме, драме, бајке. Писао је истину маскирану у фикцију. Био је обожаван и био је омражен. Изгубио је слободу због слободе. Његове идеје су се чуле далеко и као сваке опасне, неопипљиве, али истините ствари, морале су бити угушене.

Књиге које свет назива неморалним су књиге које свету показују његову срамоту“ само је једна од многобројних познатих и често цитираних реченица ирског писца који је остао упамћен по свом једином роману „Слика Доријана Греја“, али иза тог чувеног портрета који краде душу и иза сваке контроверзе која је шокирала тадашњу јавност крије се човек који је померао границе књижевности и који се залагао за естетику.

1166_w900h900q75v5987_oscarwilde-1

Рођен је 1854. године као Оскар Фингал О’Флаерти Вилс Вајлд у Даблину. Отац му је био очни и ушни хирург који је објављивао књиге из области археологије, док је мајка била песникиња која је живот посветила келтској митологији и фолклору. Поред родитеља интелектуалаца било је лако стећи добро образовање те је тако похађао Тринити колеџ, а касније прелази на Оксфорд где се због свог ексцентричног понашања често сукобљавао са професорима. Залагао се за естетски покрет што му је помогло да се пробије у уметничким круговима. Брзо је стекао популарност у Лондону због своје несвакидашње личности и начина изражавања. Најпре је писао поезију и есеје, а тек касније уобличава идеје о декаденцији и дуализму у свом роману „Слика Доријана Греја“.

el-retrato-de-dorian-grayЛепота је за Вајлда била од пресудног значаја, а сврха уметности да усмери живот појединца ка њој, чинећи тако лепоту најважнијим објектом постојања. Не може нас онда ни зачудити Доријанова спремност да прода своју душу зарад вечне лепоте – он остаје заувек млад, док лик на платну стари. У Доријану Греју су два човека – естета и криминалац.

Оскар Вајлд осликава хедонизам и жудњу за животом, али оним правим, чулним и пулсирајућим, њега не занима пука егзистенција. Прва верзија романа објављена је у магазину који је тада објављивао и приче Артура Конана Дојла. Критике су биле оштре и нимало позитивне. Роман је осуђен за неморал и оспораван је због хомоеротских референци што је приморало издаваче да повуку сваки примерак. Викторијанско друштво је схватило „Слику Доријана Греја“ као истински скандал који је вређао сензибилитет читалаца. Вајлд се тада први пут сусрео са суровим покушајима да се угуши његова уметност која је постојала зарад саме уметности и која је рушила табуе исконструисане од стране углађеног и налицканог елитистичког друштва. Уметност се често спомиње у контексту бега од стварности, али истина је да нас суочава са њом и да нам отвара очи из чега следи да је сваки покушај табуизације заправо окретање главе на другу страну и гурање проблема под тепих. Нажалост, писац је морао да измени оригинални текст. Проширио је позадинске приче ликова и „замаглио“ спорне хомоеротске алузије. Нови текст је садржао и предговор у коме се Вајлд обраћа читаоцима и критици и објашњава уметника, уметност и сврху свог романа. Каже да су култивисани они који у лепом виде сврху лепоте и за њих има наде, док су остали корумпирани и без имало шарма. „Не постоји морална или неморална књига. Књиге су добро или лоше написане. То је све.

Писац даље наводи да уметник не може бити морбидан, али може да изрази све што пожели. Порок и врлина су само средства тог изражавања. Уметност не одражава живот већ њеног посматрача. Предговор завршава речима: „Свака уметност је прилично бескорисна.“ Тиме је желео да каже како уметност, па и његов роман, немају идеолошку сврху и не треба да се користе као политичка средства. За Вајлда, уметност постоји зарад себе саме и као таква је довољна. И поред тога, људи су имали потребу да зауставе његову уметност, а нису знали колико ће бити важна дуго након пишчеве смрти и служити као инспирација не само у књижевности, већ и у свету музике и филма.

unnamed

Након романа уследила је драма „Салома“ која ће такође бити погођена цензуром. Инспирисан симболизмом током боравка у Паризу, Вајлд је знао како да укомбинује елементе те епохе са класичним и библијским текстовима. Драма је требало да слободно искаже емоције, како спиритуалне, тако и сензуалне. Проблем је настао када је лорд Чемберлен, који је био задужен за драме које су се изводиле на позорницама Велике Британије, забранио извођење. Било је недопустиво да садржаји еротике имају икакве везе са светим текстовима. Прво извођење се збило у Паризу три године након цензуре. Дело је опстало, али данас се не изводи толико често зато што је тешко склопити све неопходне елементе који ће испунити првобитну Вајлдову екстравагантну визију. Уследиле су драме социјалне тематике, обожаване и данас, као што су „Лепеза леди Виндермир“, „Жена без значаја“, „Идеални муж“ и „Важно је звати се Ернест“, која се сматра Вајлдовим ремек-делом.

Дрски и нимало скромни уметник и један од најпознатијих дендија наставио је да буде предмет разговора, овог пута због своје сексуалности. Био је ожењен Констанцом Лојд и са њом имао два сина, али убрзо упознаје лорда Алфреда Дагласа и са њим започиње аферу.

Петнаест година млађи лорд био је покварен, размажен, развратан и користољубив. Вајлдова опсесија је резултирала његовом пропашћу. Маркиз од Квинсберија, Дагласов отац, решио је да уништи писца те је тако започела серија суђења. Оптужио је Вајлда за содомију, а овај је потом њега тужио због клевете. У суђење су биле увучене и мушке проститутке које су допринеле томе да Вајлд буде представљен као развратник који заводи младиће. На крају је оптужен за повреду јавног морала и противприродни блуд. Писац је остао арогантан и дрзак до краја. Његово сведочење је убрзало процес и тако је осуђен на две године затвора. Пријатељи су га напустили, а Констанца је побегла са децом у Швајцарску и променила презиме. Ексцентричност због које је био обожаван донела му је изолацију и тамничење.

oskar_i_daglas1
ОСКАР ВАЈЛД И АЛФРЕД ДАГЛАС

Уметник никада не мирује. У тамници у Редингу настало је дело „De Profundis“, чији је првобитни назив био „Epistola: In Carcere et Vinculis“. Ово писмо, осим што је Вајлдово последње прозно дело, уједно је и најличније. Он заиста пише, како и сам назив каже, из дубине. Чине га његова размишљања о уметности, љубави, хришћанству, пријатељству и лепоти, али и покушај да се обрачуна са бившим љубавником и на неки начин исповеди. Писмо је пуно патње која је уједно и прва реч овог прозног дела. „Бол, за разлику од задовољства, не носи маску.“ Он даље каже да најстрашнија ствар у вези са затвором није то да слама срце, јер срца постоје да би била сломљена, већ чињеница да затвор претвара срце у камен. Људски живот је подражавање, а мисли су само туђи цитати. Ово писмо нам уистину приказује једног другог Оскара Вајлда. Овде нема трага надмености. Упознајемо се са човеком чија душа говори, душа којој је потребна слобода да настави да ствара ван те хладне ћелије у којој нема мрвице љубави, у којој нема оне лепоте која спасава свет и која постоји попут неке привилегије за оне који умеју да је спознају.

wilde

Здравље му је било озбиљно нарушено, али душа је доживела одређени препород након свег „кидања и мучења“ у хладноћи, мраку и тузи. Последње године живота проводи у Француској. Оскар Вајлд умро је од менингитиса 1900. године. Приписује му се да је, естета какав је био, непосредно пред смрт изјавио: „Ове тапете су ужасне – једно од нас ће морати да оде.“ Гроб Оскара Вајлда налази се на париском гробљу Пер Лашез и попут писца, чест је предмет разговора. Наиме, већ годинама покушавају да га заштите од посетилаца који на њему остављају траг кармина, а од 2011. је постављена баријера од стакла која окружује гроб. У поверењу, мислим да писцу ти пољупци не сметају ни најмање.

Оскар Вајлд био је свестан тежине живота и управо због тога је живео онако како је желео: импулсивно, хедонистички и крајње аутентично. Покушај табуизације његове уметности остао је само то – бедни покушај оних који нису и никада неће разумети. Засигурно су убрзали пишчев крај и ускратили нас за многа дела, али никада нису успели да му оспоре ингениозност и вечност. Можда је био са свима у блату, али је одатле увек гледао у звезде.

Ауторка: Маријана Ристић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *