UZ ORLOVE VRANE LETE

Jeretička priča B. Ćopića (1950)

Svega dve godine po objavljivanju Rezolucije Informbiroa, u jeku hajke dojučerašnjih staljinista na one koji nisu na vreme shvatili da su staljinisti spram titoista postali trockisti, Branko Ćopić se osmelio da da pregled, takoreći, dijagnozu Prve petoletke u FNRJ, rezultate prve faze planske izgradnje novog čoveka. Dve godine pre problematičnih priča Edvarda Kocbeka o partizanskom životu, tri godine pre Đilasove kritike post-partizanskog života, u dobu kada je i Radovan Zogović, jedno od najvećih imena socijalnog i kasnije socijalističkog realizma, morao da utihne – oglasio se autor čije će satirično pero postati, po oštrini, ravno onom Domanovićevom. Bila je to prva književna tvorevina (od ukupno dve) koja će izazvati i neposrednu reakciju samog vođe države – Josipa Broza. U njoj Ćopić daje svojevrstan kroki onoga što će u istoriji ostati upamćeno kao crvena buržoazija.

Radnju priče Ćopić je postavio u jednu „oveću vilu“, sa svih strana ograđenu zidom i otvorenu samo prema moru. „Jedva je vidim od borova i čempresa“, kaže iz prvog lica, i tako, već na samom početku, isključuje sve one standardne satirične štitove – gde se radnja smešta u polje oniričkog, u kakvu izmišljenu zemlju, ili naprosto prepričavanje onoga što je rekao neko drugi – te svedoči o neposrednoj istinitosti svega izrečenog. On to vidi – dakle, ne izmišlja, ne sanja i nije čuo od nekoga – ta izolovana vila je realna, kao i ljudi oko nje, možemo zaključiti, a sam pisac je direktan učesnik u događaju, on je svedok. Vila je građena „za vrijeme stare, trule, nenarodne… itd. Jugoslavije.“ (Ćopić, 159). Možda je ovo jedno od najdirektnijih mesta u samoj priči – ne samo što Ćopić, u vezi sa sledećim pasusima, gde navodi ko su posetioci vile, poistovećuje novu elitu sa starom, koja je bila trula i nenarodna, nego vrši i direktan atak na jezički inžinjering nove Jugoslavije, pokazujući očigledno nepoverenje u atribute vezivane uglavnom za prvu Jugoslaviju, klasifikujući ih, na ovaj način, kao čisto fraziranje.

knjizevnik branko copic
BRANKO ĆOPIĆ

Oko, zidom izolovane od radničkog odmarališta, vile, odmaraju se – u ćutnji i dosađivanju – ministar, njegova svastika, njegov pomoćnik sa suprugom, jedan general i jedna „još neodređena zvjerka za koju niko posigurno ne zna čime se bavi (a koja samo mudro i važno ćuti)“, kao i još nekoliko ljudi (Ćopić, 159).

Ministrova svastika je „studentkinja koja na fakultet odlazi automobilom“ (Ćopić, 159), što samo po sebi otvara niz pitanja i podpitanja: najpre, zašto odlazi automobilom – da li iz čistog luksuza, ili zato što se oseća nesigurno – a u kom bi se slučaju dalo zapitati postoji li opravdan razlog za osećanje straha? Ona je upravo idealan primer nove buržoazije, s obzirom na to da ljude vrednuje prema tome koju funkciju vrše. Tako će „poružni debeljko“ postati „simpatičan“ kada za njega sazna da je pukovnik, a „mladić, ljepotan“ – „bezobraznik“, kada za njega sazna da je „student“ (Ćopić, 160).

Svastika se, sa suprugom pomoćnika ministra, vozi automobilom, propisno uzdignutih nosića, „natjerajući u bijeg tamo neke koji su gmizali pješke“ (Ćopić, 160). Iz toga što glagol gmizati povezuje sa onima kojima luksuz automobila nije dostupan, može se naslutiti da je Ćopić i te kako obraćao pažnju na konotacije upotrebljavanih reči, što sugeriše, opet, odsustvo svakog afekta pri pisanju. Pomoćnikova supruga komentariše kako bi u veliku kavanu „trebalo dozvoliti ulaz samo sa specijalnim propusnicama“ (Ćopić, 161), dok svastika traži od ministra da se muzika iz velikog hotela, u gradu, premesti kod njih, s obzirom na to da se tu nalaze „odgovorni drugovi“ (Ćopić, 163). Radi se, dakle, o dva zahteva koji jasno govore o tendenciji da se otpočne, tj. nastavi sa klasnim razuđivanjem, a koje je u direktnoj opreci sa idejom besklasnosti društva. Ministrova svastika, još, negoduje zbog dve pojave. Prva jeste ta da pojedinca danas „na konferenciji svaka baba može izribati zbog ministarskog magacina“, svakako aludirajući na činjenicu da su postojale posebne povlastice za snabdevanje – u vremenu opšte nemaštine, nacionalizacije i prisilnog otkupa – iz specijalnih, bolje opremljenih magacina. Druga pojava jeste način na koji je, s podozrenjem, posmatraju oni koji je vide kako, automobilom, dolazi na fakultet (Ćopić, 164).

istorijske-fotke-foto-lifebuzz-1442420079-742203

Sa njihove strane klasne razuđenosti, nalazi se još i direktor hotela, koji se dodvorava ministru, i to na takav način da možemo ispratiti njegov recept: najpre „tihim i diskretnim šapatom“ izveštava ministra kako u obližnjem odmaralištu postoji bilijar, za koji zna da ga drug ministar voli, svakako sugerišući da postoji opcija ili da se isprazni bilijar-sala u odmaralištu isključivo za druga ministra, ili da se sto prenese u vilu. Nakon što ministar odbije uslugu, direktor mu se „prigne uvu i medi mu“ – kako fantastično pliva i kako je smršao, na šta ministar ipak neće ostati imun (Ćopić, 161-162).

Između nove buržoazije i radničke klase, sa klasnim sukobom u sebi, nalaze se general i sam ministar. Prvi će, bojažljivo, ući u vodu i otplivati ka „velikoj plaži“, gde se ipak više oseća među svojima (Ćopić, 160). Ministar je već, verovatno s obzirom na položaj, neodlučnije prirode:
„S jedne strane, srce ga vuče tamo, na veliku plažu, među narod, a s druge strane, sve mu se čini da će nešto izgubiti od vlastite veličine ako se umiješa među svjetinu“ (Ćopić, 161)
Ministru je ipak potreban poticaj, koji se javlja u vidu dva lika – jednog udarnika i jednog državnog umetnika.

Sa jedne strane, tu je čovek čiji je dolazak propraćen nečim što Ćopić, nesumnjivo ironično, karakteriše kao „varvarsko frktanje“ jedne mokre njuške, nakon čega sledi muk i pokušaj da se došljaku suptilno objasni da mu tu nema mesta. Čovek nije slušao šta mu se govori, već je, svojim putem, otišao po svoj špricer, te, „neljubazno uslužen“, prošao dalje (Ćopić, 163). Interesantna je ministrova reakcija u ovom trenutku, koji je u pridošlici prepoznao „čuvenog udarnika i novatora kome je on proljetos lično predao nagradu i orden, pa kao da je zatečen u rđavom društvu, pocrvenje i sagnu glavu da ga udarnik ne bi prepoznao“ (Ćopić, 163).

Sa druge strane, ministar stupa u neposrednu komunikaciju sa čovekom koji mu se obraća bez persiranja, a koji ima ulogu onog dečaka koji viče: „Car je go!“ Naime, radi se o umetniku: „vajaru ili književniku“, na kog sa nipodaštavanjem gleda ministrovo okruženje. Njemu umetnik govori, vedro i otvoreno, kako niti ume da pliva, niti je smršao, sasvim suprotno ranije pomenutom direktoru (Ćopić, 165). Umetnik se nalazi sa druge strane, na velikoj plaži, na koju sa njim odlazi i ministar, tako konačno birajući da radije bude sa narodom, pre nego pokondirenim pseudočelnicima proletarijata.

photomania-3246c8bad62f60167e525b35fb2100a3

Upravo u ovom trenutku, kada nestane svakog autoriteta – i generala i ministra – svita koja ih okružuje dopušta sebi da sanja. Direktor se vraća i počinje da se ulaguje ministrovom pomoćniku, želeći tako da u svakom trenutku bude osiguran, dok sam pomoćnik oseća izvesnu nadmoć: „… dublje se zavali u pletenu fotelju i utonu u krupne sanje. Najprije mašta kako mu je umrla žena, a on se oženio ministrovom svastikom, zatim je i sam postao ministar, pa predsjednik vlade, pa…“ (Ćopić, 165). Gde se, zapravo, završava ova birokratska gradacija u mašti ministrovog pomoćnika? Je li možda poželeo da postane predsednik FNRJ, ili čak, ako se pusti mašti na volju, Ćopić anticipira postojanje funkcije predsednika republike bez ograničenja trajanja mandata? Uz to, primećuje se, još jednom, Ćopićeva suptilnost sugestije, kada konstatuje kako se pomoćnik ministra ne zavaljuje u pletenu stolicu, već, upravo, pletenu fotelju, time jasno aludurajući na neodvojivost od funkcije, koja u datom vremenu služi kao distinktivno obeležje u društvenim krugovima.

A sa druge strane, dalje od vile u kojoj pomoćnik ministra sanja demokratski uređen državni udar i gde svastika mašta za koga da se uda, na mestu gde se i rzanje čuje, „velika plaža neobuzdano buči, kliče, pjeva i […] burno izražava zadovoljstva i želje svakom pristupačne“ (Ćopić, 166). Ovde je ključna sintagma želje svakom pristupačne, koje već u startu sugeriše kako postoje želje koje nisu svakome pristupačne, a što opet govori u prilog ideji da u zemlji postoji društvena razdvojenost.
Možda može svaka baba da komentariše ministarske magacine, ali dalo bi se zapitati – može li postati ministarka?
Vratimo se i na primer jednog udarnika, koji nije dobrodošao u luksuzno letovalište, ali zato jeste drugarica svastika druga ministra.

Ćopić je priču izgradio na snažnim kontrastima – odvojena vila spram velike plaže, malobrojna elita spram nebrojene svjetine, tišina u vili spram buke na plaži, klasa koja se vozi automobilom spram one koja gamiže peške, laskavost spram iskrenosti, nadmenost spram neposrednosti. Mora se obratiti pažnja i na prikazivanje društvenog  raslojavanja: sa jedne strane – licemerni, nadmeni, vlastoljubivi i ponizni pomoćnik ministra sa suprugom, ministrova svastika i slatkorečivi direktor, a sa druge umetnik, udarnik i narod. Između njih – ministar i general. Upravo njihovo napuštanje neoburžoaskih pozicija i povratak u svjetinu, esencija je Ćopićeve kritike, ali i tek prvi korak ka rešenju problema nove klasne razuđenosti društva.

db9eaa32-4e81-4d7a-8c22-1451d2fe5e90_w987_r1_s

Drugi korak predstavlja rešenje problema koji nastaje kada određeni državni službenici ostaju bez nadzora i dopuštaju da ih ponesu maštanja kojima se granice ne mogu ni naslutiti. Oni ostaju u tišini, najpre da maštaju, potom da planiraju, na kraju i da sprovode svoje planove u delo, što će, neminovno, rezultirati propašću.

Politička reakcija sa najvišeg mesta, koja nije izostala, prikazala je Ćopića kao jeretika. Ipak, iz današnje perspektive, očigledno je da su jeretici bili oni koji su se nalazili na mestu Ćopićevih tužilaca.

Jeretičku priču, čini se, niko drugi do Ćopića, u onom vremenu, i nije mogao napisati, niko nije imao tako snažnu podršku iz naroda poput njega. Birajući između pozicije režimskog i narodnog (odnosno, narodskog) pisca, on je odabrao potonje, možda i nesvestan da iza njegove kritike neće stati niko od njegovih kolega po peru. Podvig koji Ćopića, ujedno, čini i jednom od najtragičnijih, ali i najomiljenijih ličnosti naše savremene književnosti.

Literatura:

Ćopić, B. Odumiranje međeda. Beograd : Prosveta ; Sarajevo : Svjetlost : “Veselin Masleša”, 1985. str. 159-166.

Autor: Rastko Lončar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *