Utopija, stvarnost, književnost

Vladimir Kirda Bolhorves: UTOPIJA U DELU HERBERTA DžORDžA VELSA I GABRIJELA KOSTELjNIKA, Vojvodjanska akademije naukla i umetnosti, Fondacija Bogumila Hrabaka, Novi Sad 2017.

Ova knjiga, šesnaesta u ediciji osnovanoj zahvaljujući sredstvima koja je zaveštao pokojni član VANU Bogumil Hrabak, zapravo je znatno produbljena i proširena verzija doktorske disertacije pod istoimenim naslovom. Autor ju je odbranio 16. septembra 2016. na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, pred komisijom koju su činili profesori Julijan Tamaš, Dragan Koković, Stevan Konstantinović i Mihajlo Fejsa. Oni su istovremeno i recenzenti ove knjige.

Kao zagriženi ljubitelj književne fantastike, a odatle i utopije, hteo sam da saznam kako se fantastična književnost sagledava kroz naučne naočare, pa sam požurio da se upoznam s pomenutom knjigom svog prijatelja i esperantskog kolege V. K. Bolhorvesa. Davno sam pročitao veći broj romana i pripovedaka H. Dž. Velsa, koga mnogi s pravom nazivaju ocem naučne fantastike kao žanra u književnosti. Dosta pažljivo pratio sam neke aspekte beletrističkog stvaralaštva Vladimira Kirde Bolhorvesa, posebno zbog njegove orijentisanosti na utopiju, a i zbog Vladimirovog privrženičkog odnosa prema esperantu, koji je predmet i njegovog i mog dugogodišnjeg interesovanja. Tako su se sklopili uslovi da pažljivije čitam ovu knjigu. Doduše, očekivao sam suvoparno, naučnički pedantno, da ne kažem dosadno analiziranje stvaralaštva mog omiljenog pisca, dok o drugom „junaku“ studije nisam imao gotovo nikakvih informacija.

Vladimir Kirda (sedi) i autor teksta Dimitrije Janičić (stoji)

Novi susreti

Ova knjiga bila je prvo štivo kroz koje sam bliže upoznao delo Gabrijela Kosteljnika. Pošto je autoritativna komisija stručnjaka ocenila Kirdino delo kao vredan doprinos osvetljavanju dotičnog autora i njegovog dela sa naučnog stanovišta, dodeljujući istraživaču zvanje doktora književnih nauka, meni je ostalo da se prepustim ličnim impresijama običnog čitaoca nad knjigom koja obradjuje, izmedju ostalog, moj dugogodišnji hobi – fantastičnu književnost. Pogotovo kada je glavna tema disertacije i jedna takva ličnost kakav je H. Dž. Vels, koji je dugo predstavljao kapiju za ulazak u svet književne fantastike.

Neobičan obrazovni put

Kada se čovek odluči da piše o stvaralaštvu Vladimira Kirde Bolhorvesa, on na prvom koraku, hteo ili ne, sreće neke neobičnosti u životnoj priči i u stvaralaštvu ovoga pisca. Vladimir je rodjen 1942. godine u Ruskom Krsturu, gde je završio osnovnu školu, a potom, po očevoj želji, izučio mašinbravarski zanat. Kalfa tim nivoom obrazovanja i takvim životnim pozivom ne beše zadovoljan, pa je 1962. u Novom Sadu položio prijemni ispit i postao student na Višoj tehničkoj mašinskoj školi. Potom je, kao pogonski inženjer, radio izvesno vreme u Bečeju, pa u Subotici. Znatno kasnije, 1983, diplomirao je, nakon studija uz rad, kako se tada govorilo, na Ekonomskom fakultetu u Subotici. Zatim beše, službujući u RTV Novi Sad (danas RT Vojvodine), postdiplomac na Smeru sociologije kulture i kulturne politike beogradskog Fakulteta političkih nauka. Magistarski rad „Kulturnosociološki aspekti kritike dogmatizma u jugoslovenskom romanu 1985–1988“ odbranio je 1994. godine. A nakon više od dve decenije, u Novom Sadu, u septembru 2016, odbranio je – formalno već obeležen statusom penzionera, a faktički statusom aktivnog književnog stvaraoca i istraživača – i doktorsku disertaciju – o kojoj ja pokušavam da nešto kažem, vlastitim impresijama i refleksijama.

Impozantan put obrazovanja, od mašinbravara do doktora književnih nauka, zaista izaziva interesovanje. Obrazovao se u raznim institucijama i domenima, kao da je namerno težio renesansnoj univerzalnosti. Doktorsku disertaciju je, nakon odbrane, produbio i proširio, a nama, svojim prijateljima, govori da tu nije kraj njegovim istraživanjima utopije. „Kraj će biti kad i ja budem dočekao svoj kraj“, govori u šali, a ozbiljno misli.

Objavljena knjiga, od 400 strana, predstavlja pravu riznicu raznovrsnog materijala, izukrštanih mišljenja iz širokog vremenskog perioda koji obuhvataju životne puteve dvojice stvaralaca iz naslova knjige. Takvim izborom Vladimir i sebi kao autoru na neki način daje za pravo da, kao tvorac nove kulturno-etičko-civilizatorske utopije, istraje na svom putu, za koji mnogi misle da je zaludan posao.

Meni lično, kao zarobljeniku utopije o medjunarodnom jeziku esperantu, predstavlja posebno zadovoljstvo, što je Bolhorves u svoju utopiju uključio i ovaj jezik. Utopijski san poljskog Jevrejina Lazara Ludovika Zamenhofa, nastao pre 130 godina, još živi. Kirdino delo je na svojevrstan način dobar podsticaj tom delu, ali ulazeći dublje u njegov stvaralački opus naći ćemo mnogo razloga zbog kojih ovaj autor zaslužuje širu pažnju književne i kulturne javnosti.

Foto: Dmitry Pitenin

Kosteljnik – život za utopiju

Za one koji slabo poznaju opštu i kulturnu istoriju etničke grupe kojoj pripada Vladimir Kirda Bolhorves, posle čitanja ove knjige postaje razumljiv i njegov izbor Kosteljnika kao druge ličnosti u njegovom radu. Kosteljnik je, s jedne strane, začetnik rusinske književnosti, a s druge strane, ličnost koja je svoju utopiju uspela da dobrim delom ostvari i da on tako postane svetski poznat. Doduše, ne kao Vels, ali za svoj etnicitet i znatno važniji. On je jedan od retkih koji je i životom platio ostvarivanja svoje utopije. Taj čovek, kako su ga ocenjivali, raspet izmedju crkvenog, kulturnog i ideološkog Istoka i Zapada, sa dva zavičaja i tri jezika (rusinski, srpskohrvatski i ukrajinski), bez obzira na to što u njegovom opusu ima i slabih mesta, sigurno zaslužuje divljenje. Teško je, mi kažemo gotovo nemoguće, biti prorok u vlastitom selu, ponavlja tu staru mudrost Kirda, ocenjujući Kosteljnikovo delo. Ko je svačiji, on je ničiji, govori akademik Julijan Tamaš, Vladimirov mentor, pa se Kosteljnik ipak mora razmatrati kao rusinski, iako je i svetski, ukrajinski, jer je pesničkim jezikom odredjen.

Utopija kao tema

Izbor teme je za poznavaoce književnog rada V. K. Bolhorvesa očekivan. Reč je o utopiji čiji je i on lični zarobljenik, pošto je svojim najvažnijim stvaralačkim opusom baš zarobljen u – utopiji. NJegov ciklus „Snevajući Zvezdu Heuteranije“ očigledno je valjalo da bude dopunjen i jednim naučnim radom o utopiji. To je u ovom slučaju doktorska teza „Utopija u delu Herberta Džordža Velsa i Gabrijela Kosteljnika“. Herbert Džordž Vels je bio engleski novinar i pisac, rodjen 1866. godine u gradiću Bromliju na jugoistoku Engleske (Bromli je danas predgradje Londona), a umro je od kancera jetre u 80. godini, u avgustu 1946.

Gabrijel Kosteljnik je rodjen u Bačkoj, u selu Ruski Kerestur, u tadašnjoj Austrougarskoj monarhiji, u paorskoj porodici, 1886. godine (dvadeset godina posle Velsa), a svoj životni put nasilno je završio u septembru 1948. godine, u 62. godini života, u Lavovu u Ukrajini (Atentat je izvršio ukrajinski nacionalist, zbog toga što je Kosteljnik u martu 1946. grkokatoličke vernike preveo u pravoslavlje). Oba junaka Kirdine knjige bili su izuzetno radni ljudi, plodni stvaraoci.

Dok je H. Dž. Velsa postavio u centar svoje pažnje, i posmatrao kao svetski poznatog književnika, čije je delo imalo nesporan uticaj na svetsku kulturu i literaturu, svog sunarodnika G. Kosteljnika Bolhorves je sagledao u nešto užem kontekstu, kao angažovanog filozofa i teologa koji je izazvao dosta promena u grkokatoličkoj crkvi Ukrajine. Uz to se ne može izbeći činjenica da se on rodio u Vojvodini, što je bio ne manje važan razlog za izbor ovakve ličnosti za obradu. (Kuriozni detalj: Gabrijel se rodio na keresturskom šoru zvanom Budžak, 56 godina pre nego što se u kući preko puta njegove rodne kuće rodio Vladimir Kirda. I još jedan mali kuriozum: Kerestur ne menja nazive svojih šorova, sokaka i ulica, pa je oficijalan naziv Budžaka od Narodnooslobodilačkog rata do danas: Partizanska ulica.)

Kod oba junaka svoje knjige, Bolhorves se manje bavio istorijom i književnom kritikom njihovih dela, a više pitanjima iz oblasti teorije književnosti. No, nije imao lak zadatak, pogotovo što je dvojici junaka morao da prilazi sa različitih strana, zbog razlike u sredinama u kojima su delovali, kao i zbog toga što se Vels individualnim i društvenim problemima bavio sa svetovnog, a Kosteljnik sa religijskog stanovišta. Obojica su, svaki na svoj način, bili utopisti, što za čitaoca dobija novu vrednost, jer se njihovim utopijama bavio tvorac svojevrsne nove lične utopije, o Heuteraniji – u kojoj figurira, pored mnogih drugih fenomena, i jezička utopija, esperanto, medjunarodni jezik koji je stvorio Lazar Ludvig Zamenhof.

Težnja da se promeni svet, težnja za njegovim poboljšanjem, svakako je važan podsticaj za stvaralačku aktivnost, a posebno za utopiju koja predstavlja direktan predlog teško ostvariv, ili ostvariv u nekoj dalekoj budućnosti. Tumačeći samu reč „utopija“ autor uzima u obzir oba moguća značenja pa ih spaja, kazujući da je utopija „dobro mesto koje – ne postoji. A pošto nije reč samo o mestu, nego i o vremenu, o svakojakim čovekovim vizijama, željama i nastojanjima, Kirda Bolhorves ističe da je „utopija – iluzija“. No, naučnik ne bi bio dosledan sebi kad ne bi i to doveo u sumnju, jer neke utopije je moguće ostvariti, a neke nije. Onda i tvorci utopija postupaju na dva načina: jedni ostanu kod ideje, a drugi pokušavaju da svoju utopiju ostvare.

Junaci Kirdine knjige su u mladosti bili okrenuti književnosti, a kada su ušli u zrele godine, više pažnje su posvećivali promenama u društvu. Pitanje fantastične književnosti je, inače, previše široko da bi se moglo na ova dva izdvoijena primera obraditi. Uostalom, u poslednje vreme se opšta, čista, epska, istorijska, klasična, naučna, magija, spejs-opera, pa i horor, proglašavaju za sinonime. Kirda se u svojoj disertaciji ograničio, a to su mu diktirale i ličnosti autora koje je obradjivao, iako su obojica bili ličnosti širokih interesovanja i tako prevazilazili strogi okvir Kirdinog razmatranja. Ovde je dotaknuto i jedno staro poznato pitanje: ko je stariji – kokoška ili jaje, samo je ono ovde glasilio: da li utopija čedo fantastike ili je fantastika dete utopije.

Ne zaboravljajući, kao što smo već rekli, da se rodio u trščari preko puta rodne kuće Gabrijela Kosteljnika, potpuno je razumljivo što je Vladimir Kirda odabrao ovog kreativca iz svoga malog naroda da ga obradi i na neki način uporedi sa velikanom kakav je bio Englez H. Dž. Vels, bolje rečeno da analizira neka njihova zajednička polazišta koja su vezana za utopiju. Na to ga je, verujem, podsticala i subjektivna veza sa junakom njegove male etničke grupe čiji se rad odrazio na znatno širem planu, a čije zasluge i napore postepeno pokriva prašina vremena, pa je osetio potrebu da uznemiri tu neumitnu zaboravnost koju nameće dugo vreme i društvene promene.

Lična potreba

Kada čovek čita ovu knjigu, nehotice dobija utisak da je njen autor bio primoran da je napiše. Neobično je, pogotovo za ovakvu vrstu knjiga, ali gotovo na svakoj strani izbija autorova strastvena potreba da kaže još nešto, izbija njegova zagrcnutost količinom informacija kojima raspolaže, opterećenost tim bogatstvom koje jedva čeka da izbaci iz sebe. To liči na jaku rečnu bujicu kojom je teško vladati i koja gotovo sve nosi pred sobom i sa sobom. Tako je ova knjiga čedo te njegove unutrašnje potrebe, pre nego ispunjavanje zadatka za sticanje akademskog zvanja. Razume se, sadržaj knjige u potpunosti je u znatno sažetijem obimu odgovorio zahtevima nauke, temi koja je branjena pred stručnjacima.

Medjutim, za stvaranje knjige on je prikupio mnogo materijala koji je hteo da ponudi čitaocima koje privlači ova tema. Tako pripremu disertacije za štampu shvatam, a to u samoj knjizi i nalazim, kao prilično proširenje suvih naučnih činjenica i njihove naučne analize. Razumljivo, naučna teza je dokazana, ali je autoru, koji je u suštini i u prvom redu pisac, smetalo to strogo kanalisano, suvo naučno izlaganje. On je hteo, i uspeo, da čitaocima ponudi znatno šire, ponekad anegdotsko, često vrlo subjektivno doživljeno, široko, epski raspričano tumačenje svoje teze. Siguran sam da je čitalac na dobitku, iako oni koji u knjizi traže samo teorijski i naučni materijal, činjenice i dokaze, moraju da se malo više potrude. Naglašavajući da u delanju svakog izuzetnog čoveka ima manje ili više utopije, što je autorova generalna hipoteza, on je dopunjava konstatacijom da je u svakoj epohi i društvu najvažnije da se iz te utopije radja, ostvaruje poboljšanje ljudi i otvaraju mogućnosti da se zamisli utopije ostvare.

Enciklopedija o utopiji

Nisam sreo ni teorijsku knjigu u kojoj je sa toliko pažnje obradjena teorija utopija i razradjena njihova tipologija uz korišćenje zaista velikog broja kriterijuma. Autor je tako obradio elementarne, društveno-političko-ekonomske utopije, posebno alkcentirajući Platonovu „Državu“, Moroovu „Utopiju“, a zatim utopijski i naučni socijalizam, liberalne i neoliberalne, naučno-tehničko-tehnološke, cehovske, kulturno-etičko-civilizatorske, prosvetiteljske, progresističke, scijentističke, antimilitarističke, patriotske, estetičko-humanističke i religijske utopije. Religijskim utopijama je autor posvetio izuzetnu pažnju, pošto je Kosteljnik, druga ličnost koju Kirda obradjuje u tezi, bio angažovan u religiji, u kojoj je uspeo da svoju utopiju i u praksi ostvari. U tom delu knjige usputno je razmatrao religijske utopija svetog Augustina i Tome Akvinskog.

Životno načelo H. Dž. Velsa, prema Kirdinom navodjenju beše: „Ako nešto želiš dovoljno jako, uzmi to i neka vrag nosi posledice. A ako život nije dovoljno dobar – promeni, ne trpi dosadno tavorenje.“ Poštujući te svoje principe, Vels je još kao student pokrenuo časopis „Naučni školski žurnal“ i u njemu objavio više svojih početničkih radova. Vels je svaštario, objavljivao je dosta kako bi mogao više da zaradi. Recimo, on je 1894. i 1895. godine objavio trideset kratkih priča. Te godine se zvanično smatraju završnim godinama u formiranju ličnosti H. Dž. Velsa kao stvaraoca. Naredne godine se pojavio roman „Vremeplov“ (što je ranije bio pokušaj objavljen pod naslovom „Vremenski argonauti“). „Vremeplov“ je početna stepenica Velsove slave.

Herbert Džordž Vels, 4. maj, 1940. (Foto: Kurt Hutton/Picture Post/Getty Images)

Kirda je manje ili više detaljno obradio veliki broj knjiga H. Dž. Velsa. Kod nas su uglavnom čitane i više puta objavljivane njegove knjige „Vremeplov“ (Vremenska mašina), „Ostrvo doktora Moroa“, „Nevidljivi čovek“, „Rat svetova“ i „Prvi ljudi na Mesecu“. To su knjige iz raznih perioda Velsovog stvaralačkog opusa, a pripadaju fantastici. Zahvaljujući baš ovim knjigama Vels je postao poznat i priznat u svetu, pa ga mnogi nazivaju i „ocem naučne fantastike“. Vels je, inače, kako tvrdi Kirda, veoma mnogo „proizvodio“, pa je u širokoj lepezi njegovih radova bilo je dosta onih koji su umirali zajedno sa novinama, odnosno časopisima u kojima su objavljeni. Prema Kirdinoj klasifikaciji Vels je najviše pisao fantastične romane, realističke i fantastične pripovetke, kasnije društvene romane, a u zrelom dobu sociološko-psihološke studije.

U analizi Velsovog stvaralaštva Kirda navodi opšteprihvaćenu činjenicu da je Vels jedan od utemeljivača naučne fantastike, ali sam istraživač u svojoj disertaciji više pažnje posvećuje društveno-političkim utopijama. Kirda preuzima poznatu ocenu da kod Velsa postoji sedam slavnih romana, koji su manje ili više uspešno izbegli da ih prekrije prašina vremena i prolaznosti. Prvi od njih je roman „Vremeplov“ kojim je Vels pozdravio dolazak dvadesetog veka. U njemu je obradjen problem zašto se čovek ne bi mogao kretati kroz vreme kao četvrtu dimenziju. U odnosu na ljudsko društvo Vels u svom traganju ostaje skeptik, a Kirda se odlučuje za zaključak cinika prema kome su samo budale optimisti.

Velsovo „Ostrvo doktora Moroa“ (1896) je naučno-tehnološka utopija u kojoj se na frankeštajnovski način od životinja pokušavaju napraviti stvorenja slična ljudima. „Nevidljivi čovek“ je naučno-tehnološka negativna utopija, pošto nevidljivac na negativan način koristi tu svoju načnim pronalaskom stečenu osobinu. Kulturno-civilizacijska utopija, roman „Rat svetova“, kako ga je okvalifikovao Kirda, postao poznat zbog one radio emisije Orsona Velsa za koju su mnogi poverovali da je stvarnost. Inače, mnogo kritičari smatraju taj roman kritikom savremenog kapitalističkog društva, jer vide čitav život na Zemlji kao borbu za opstanak, pa u takvim okolnostima nemaju pravo da zameraju Marsovcima što postupaju na isti način kao i mnogi narodi na našoj planeti.

Početak dvadesetog veka Vels je pozdravio naučno-tehničkom (Kirda ocenjuje „naivnom“) utopijom „Prvi ljudi na Mesecu“. I organizacija društva na Mesecu je kritika društvenog poretka na Zemlji. Vels se uvek trudio da popravi svet u kome je živeo. Vels je primarni protagonista Kirdine studije, pa je zato on na strani Velsa. Zato valjda nije ni izdržao izazov, jer je, kraće ili duže, ponekad i ovlaš, Kirda prikazao brojne tvorevine H. Dž. Velsa, a nešto duže i potpunije, pored već pomenutih, analizirao pet Velsovih romana: „Oslobodjeni svet“, „Ljudi nalik na bogove“, „Svet Vilijama Klisolda“, kao možda najobimniji i medju najznačajnijim Velsovim romanima „Lik stvari koje dolaze“ i na kraju „Sveti teror“. On kaže da je u tim knjigama, izmedju ostalog, dat lik Čerčila i Adolfa Hitlera.

Ocenjujući Velsov doprinos, Kirda kaže da je Vels uspešno predvideo da će potomci njegove generacije živeti u dobu obmane, a to je naše doba. On priznaje da nije srećan što mora da prizna da je sadašnje stanje čovečanstva sumorno, čak i za one koji žele da budu optimisti. Ovim Kirda kao autor heuteranističko-beletrističko-hibridnog venca „Snevajući zvezdu Heuteranije“ opovrgana na izvestan način i sebe kao tvorca utopije. No, to je tema nekog drugog razmatranja.

Kirda je u razmatranju Velsovog stvaralaštva, dvoumeći se oko engleskih izraza „romance“ i „novel“ koji se na srpski najčešće prevode kao „roman“, ponudio čitaocima čitavu lepezu izraza za Velsove tvorevine: fantazija, naučna fantazija, naučna romaneskna fantazija, naučnofantastični roman, pripovedačka fantazija, naučna pripovedačka fantazija, odnosno naučna studija sa fantastičnim primesama.

Foto: Dmitry Pitenin

Svetska ličnost iz komšiluka

Kirda je izabrao Kosteljnika za obradu iz još jednog razloga – Kosteljnikov mladalački prvenac, poetski idilski venac „Iz mog sela“, smatra se prvim književnim ostvarenjem objavljenim na jeziku južnoslovenskih Rusina. Kirda ovo poetsko ostvarenje smatra primerom zavičajne utopije u književnosti. Kosteljnikova tvorevina nije bila prihvaćena u zavičaju, novine „Nedelja“ namenjene Rusinima u Austrougarskoj nisu prihvatile da je objave. Možda i zbog toga što je bila napisana na specifičnom narodnom narečju kojim govori tih petnaestak hiljada južnoslovenskih Rusina (u Bačkoj i Sremu). Interesantno je da su poznati ukrajinskin stvaraoci spremni da podrže Kosteljnika, pomoć mu daje čak i ruska Akademija, dok ga urednik lokalnog lista ne prihvata. Gabrijkela Kosteljnika Kirda gleda sa dva stanovišta: kao nacionalna figura iz male etničke grupe u Vojvodini, on je zaista velikan. Kao autor nacionalne, patriotske i rodoljubive utopije on ne pripada samo toj zavičajnoj i ruralističkoj oblasti u književnosti. On je rodoljub, ali ne nacionalista. Kosteljnik je u Kirdinom razmatranju u ovoj knjizi u prvom redu značajan kao autor religijske utopije, koju Kirda u Kosteljnikovom slučaju vidi kao kulturno-etičko-civilizatorsku a onda, sasvim razumljivo, kao pozitivnu tvorevinu.

Kosteljnik je u Lavovu završio bogosloviju, a zatim u Frajburgu odbranio doktorsku tezu pod naslovom „O osnovnim načelima spoznaje“. Po povratku iz Frajburga on se ženi Eleonorom Zarickom, sa kojom je imao petoro dece, i ostaje da živi u Lavovu. Na ukrajinskom jeziku Kosteljnik je napisao tri poduža, medjusobno različita ostvarenja: patriotsku poemu „Ustani, Ukrajino!“, tugovanku za rano umrlom kćerkom i „Pesmu Bogu“. Neki proučavaoci ocenjuju da je „Pesma Bogu“ (1922) ključ za razumevanje celokupnog Kosteljnikovog književnog i filozofskog dela. To je, prosudjuju Julijan Tamaš i Mihal Ramač, neka vrsta rezimea, „totalni odgovor složenog bića na iskušenja sveta, čoveka, života i smrti“. Tu poemu čini čak 58 pevanja. Napisao ju je sveštenik koji je istovremeno i filozof, polemičar i apologeta vere. Po formi ta poema spada u poetsku prozu, a po sadržini to je filozofsko-teoretska rasprava, odnosno, po oceni Kirde ateiste, to je eklatantanm primer religijske utopije. Tom utopijom Kosteljnik se suprotstavio ateistima (djavolovoj deci), boljševicima, materijalistima, sumnjalima, on tim delom kritikuje materijalizam, ali, primećuje Kirda, i sam povremeno zapada u sumnju – uostalom, kao i svi vernici.

Pedeset dva romana i stotinak priča H. Dž. Velsa zaista je obimna gradja za analizu. Autor ove knjige ih je rastavio na dve ravni – realnu i fantastičnu, a onda ih analizirao sa stanovišta raznih oblika utopije. Sigurno je da čitalac, pogotovo ovaj savremeni, koji se trudi da sve dajdžestuje, teško će se odlučiti da udje u ovu džunglu Kirdinih dokaza. Vels je pisao mnogo, često i slaba ostvarenja, ali je ipak priznat kao prorok svog vremena, u kome je bio i omiljen i cenjen. Danas je relikt prošlosti, interesantan odredjenoj vrsti čitalaca, istraživačima i zaludjenicima. Ali, Vels je čitav život posvetio bici za poboljšanje čoveka, preoblikovanje sveta, stvaranje neke univerzalne, idealne, dobre, utopijske svetske države.

Foto: Dmitry Pitenin

Autor disertacije vidi Kosteljnikova kao ličnost „zagledanu u nebo i u jedno selo“. NJegova proza je bila edukativna, a i on se, poput Velsa, čitavog života bavio čitanjem i pisanjem. Prema Kirdinoj tipologiji utopija, Kosteljnik ima dve utopije – sveljudsku, kosmopolitsku kao prvu, i zavičajnu, odnosno rodoljubivu. Jer, procenjuje Kirda, Kosteljnikova utopija jeste svevremena i univerzalistička, ali na kraju ipak nacionalna. Ova dva stvaraoca se medjusobno veoma razlikuju, izuzev po jednom – obojica mnogo i neumorno pišu, smatrajući da će to pozitivno uticati na svet. Doduše, Vels pretežno piše zbog honorara, jer mu novca nikada nije dovoljno, dok Kosteljnikov piše po unutrašnjem podsticaju. Gotovo da nema religijske teme kojom se Kosteljnikov nije bavio, kao što gotovo da nema oblasti života koju Vels nije svojim delima obuhvatio.

Kirda vešto, dokumentovano, često opširnije od stvarne potrebe, analizira stvaralaštvo ova dva čoveka. Svoj stav da je za valjano sagledavanje utopije kod ove dvojice stvaralaca neophodno detaljno osvetliti utopiju uopšte, uspeo je ovom knjigom da čitaocima pokaže i dokaže. U krajnjem, on je dokazao da utopija spada medju najbolje i najbitnije, stvaralački najkorisnije delove čovekovog razmišljanja, maštanja, a onda i delanja. Ovom analizom dokazao je da utopija nije prazno brbljanje, nije pogrdna reč, oslobodio ju je od natruha malogradjanske pakosti koja pokušava da je prikaže kao tlapnju bolesnog uma. Na izvestan način autor je ovom knjigom još jednom rekao, potkrepljujući to na više način i mnoštvom dokaza, da se sloboda mišljenja i sloboda stvaranja radjaju iz utopije, a nikako iz uniformisanja mozgova na totalitaristički ili bilo koji drugi način stvaranja uniformisanog mišljenja. A to što je Vels ostao večiti fantasta, a Kosteljnikov sva rešenja čovekovih problema video u Bogu, nije smetnja da od njih još učimo.

Autor: Dimitrije Janičić

2 thoughts on “Utopija, stvarnost, književnost”

  1. Poštovane gospođice/gospođe,

    Upravo sam, sa suprugom, pogledao prikaz svog prijatelja Dimitrija Janičića Dise. Oduševljeni smo.
    Hvala i njemu i vama.

    Pozdrav,
    Vladimir Kirda Bolhorves

  2. Poštovani Vladimire,

    Naše je zadovoljstvo i čast! Veoma nam je drago što smo upoznali naše čitaoce sa Vašim radom i što smo baš na ovaj način ponovile saradnju sa gospodinom Janičićem.

    Srdačan pozdrav,
    Mina i Milena Kulić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *