„UPECANI MAČ“

Radmila Gikić Petrović, Vijetnam i devet zmajeva, Orion spirit, Sremska Kamenica 2016.

Dosadašnji naučni i beletristički rad Radmile Gikić Petrović grupisan je oko nekoliko tema: Milice Stojadinović Srpkinje, Anke Obrenović, Milice Mićić Dimovske, Svetozara Petrovića, Stevana Pešića, Indije, Koreje, Vijetnama, te priprema intervjua sa piscima i kulturnim delatnicima. Tri knjige pripovedaka: Otvorite Jelenine prozore (1978), U potrazi za glavnim junakom (2003) i Stara priča (2013) grupišu se oko ideje Sunca kao lekovitog i motiva nestajanja, tj. neprestane potrage. U autorkinom doživljaju Indije vidno je komuniciranje sa indijskim božanstvima – i ona se njima i oni njoj obraćaju. Kaže da joj je ostalo malo vremena da sve u sebi proveri u ovoj zemlji; da je sabrala Indiju ispod kapaka i zatočila u sebi. Kroz privid komunikacije sa indijskim božanstvima i mitološkim bićima, ona zapravo razgovara sa aspektima sebe, i u traganju za porivom o kome su razgovarale Radmila Gikić Petrović i Vesna Krmpotić u intervjuu „Dve krme iste lađe“ – „da vidim tko sam i da li me uopće ima“, što je „najzdraviji i najdalekosežniji poriv u indijsko-filozofsko-estetičkoj religioznoj misli“. To bi bila eventualno „atmađana“ ili samospoznaja – uvid i ostvarenje sebe. Ako je Indija za Radmilu Gikić Petrović samospoznaja, i Koreja i Vijetnam, čini se, vidovi su potrage za sobom, zadate još pozdravom Namaste, Indijo iz 1984. godine.

Dve knjige putopisa, Koreja post scriptum (2014) i Vijetnam i devet zmajeva (2016) čine svojevrstan diptih. Glavni junaci su istovetni: junakinja (naratorka), Muž i Sin, a promenjeni su sagovornici: primera radi Otac, Stric, Prijateljica Iz Sarajeva iz putopisa o Koreji, zamenjeni su Bibliotekarem, te Poznanicom Koja Piše O Čehovu u putopisu o Vijetnamu. U kritici (Tamara Jovanović, „Kriza recepcije“) je zapaženo da su članovi porodice i prijatelji nezainteresovani za junakinjine priče o Koreji. Pesmu Kim So Vola, pod naslovom „Azaleja“ ona zna napamet, ali nema kome da je kazuje, jer – kome to treba? U Vijetnamu i devet zmajeva, pak, nije problematizovana nezainteresovanost sagovornika i junakinjina usamljenost u oduševljenju Korejom, već nerazumevanje i različitost pogleda na svet u odnosu na sagovornike sa kojima se zbori o Vijetnamu. U putopisu se navodi poetički funkcionalan citat Konfučija: „Ne popričati s čovekom koji je dostojan razgovora znači izgubiti čoveka. A pričati s čovekom koji nije dostojan razgovora znači gubiti reči uzalud“. Problem putopisa staje između ove dve Konfučijeve rečenice. Sagovornici su, naime, dostojni razgovora, ali razgovor dovodi do nezadovoljstva i raskoraka u razmišljanju.

Evo barem dva primera između junakinje i Muža i junakinje i Bibliotekara: 1) „Moj Muž mrači, uzalud govorim, kao da reci Mekong pričam. Kad ne priča o ratu, priča o grobljima“, „Nikad mi Moj Muž bajke nije pričao, ali je umeo, i te kako je umeo, da bajkovito ispripoveda priču o Vijetnamu“; 2) Junakinja razgovara sa Bibliotekarem uz kafu u „Lipi“, ali on zastupa Ameriku, tj. njene pisce koji su bili u Vijetnamu, dok junakinja hoće da govori o životu u Vijetnamu, onom koji je videla, iskusila i okusila boravkom u toj zemlji. Njegovo iskustvo je, dakle, „papirnato“, posredovano pogledom imperije, a junakinjino iskustvo je doživljeno i posredovano iskustvom sopstvene zemlje. Njen i Muževljev doživljaj se razlikuje, ali oni oboje sa Sinom borave u Vijetnamu, s tim da Muževljevo pričanje o ratu iskustvo Vijetnama istorizuje, dok je njeno iskustvo – iskustvo čistog doživljaja – to je Vijetnam koji ostaje u njenom sećanju i duši.

Izvor: kids.nationalgeographic.com

To je ona „veza sa Azijom“, koju ona pominje apostrofirajući Crnjanskog, tj. knjigu Kod Hiperborejaca i ona stabljika-misao koju želi da sačuva ovim putopisom: „ako je u herbarijum Andersen list iz Srbije doneo, a to pomenuo Crnjanski, onda neka vijetnamski listić čami u mojoj beležnici. Sada ga pažljivo dodirujem, mogao bi se rasuti u prah, strepim, ako ga okrenem i pomerim, da će se stabljika odvojiti, da ću misao prekinuti, da će sećanje izbledeti“. Junakinja ga na neki način „zaliva“ i pokušava da ga povrati posredstvom poezije, budući da na početku svakog od četrnaest poglavlja stoje stihovi pesnika te zemlje, koji je podsete na proživljeno. Ta poezija, taj prustovski lirski kolač „madlena“ osmišljava „potragu“ za prohujalim vremenom. U pesmi Luu Trong Lua zaziva se miris, simbolički – miris koji pobuđuje sećanje, neuništiv je: „Mirisima oni ne mogu ništa/ mirisima što žive u nama“.

Sećanje na Vijetnam čvrsto je spleteno sa osećanjem sopstvene zemlje, sa stihovima To Huua: „O, Vijetname, o, čudna zemljo,/ u kojoj dečaci postaju junaci,/ u kojoj i ose u borbu stupaju,/ u kojoj cvet i plod postaju oružje“. Umesto „seoba“, kod Radmile Gikić Petrović imamo putovanje, čiji će „trag zavejati sneg“.  Umesto „sna o Rusiji“ imamo Čehovljev put u Sahalin, njegovu potrebu da doživi dva-tri dana i da onda ima čega da se seća i svest da će naići na patnje i razna poniženja, stradanja. Od ratova, junakinja ironično konstatuje, ostao je „lepršavi turizam“, igranje i slikanje sa puškama i infantilno zavlačenje u rupe u kojima su se Vijetnamci krili za vreme stradanja. Ostalo je sećanje na ekonomski rat, vreme kada nisu mogli da jedu sopstveni, već kalifornijski pirinač; na vreme kada nije smelo da se govori na vijetnamskom i kada je vijetnamski jezik počeo da se ispisuje latinicom, umesto piktografskim pismom.

To, međutim, nije sprečilo narod da pije svoje lekovito „ruou ran“, zmijsko vino, da jede pse, zmije i žabe, da za Novu Godinu deli kajsije i veruje da Bog putuje na leđima šarana. Takođe, da slavi „Festival bivših ljubavi“, da priređuje pozorišta na vodi, samospaljuje se u ime časti i plemenitih ideala i, što je najvažnije, da pamti, priča i veruje u svoje „mitove“, tj. u spasenje. Jedan od njih je priča o „upecanom maču“, koji je podigao narod na borbu protiv osvajača i oslobodio zemlju. Mač se potom „vinuo u Nebo, pretvorio se u zmaja od zelenog žada, kružio iznad naroda koji je proslavljao…“ Možda je ova priča „bajka“, ali ona Vijetnamce čini Vijetnamcima, a ne kolonijom Francuza ili Amerikanaca, ona ih razlikuje od Japanaca, Kineza i Korejanaca. Možda je potrebno poslušati „bajke“, one „bajke“ koje su sinonim za legende, a ne za laži; možda su one naša „atmađana“…

Autorka: Jelena Marićević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *