UMETNOST KARAKTERISTIČNOG

(Tatjana Debeljački: Kuća od stakla, Poeta, Beograd, 2015)

Mašta u umetnosti sastoji se u sposobnosti da se nađe najpotpuniji izraz jedne postojeće stvari, ali nikada u tome da se sama ta stvar pretpostavi ili stvori. Lepota se, u stvarnosti, ukazuje u najrazličitijim formama i kao takva pripada umetnosti ili, tačnije rečeno, umetniku koji ume da je vidi i prepozna. Pojam lepog kao i istina nešto je što zavisi od vremena u kome živimo. Izraz lepoga je neposredno srazmeran sa sposobnošću percepcije koju je umetnik stekao. Jedina prava umetnost je umetnost karakterističnog.

U takvoj atmosferi potpuno autentičnog pogleda na poeziju, i umetnost uopšte, Tatjana Debeljački (Užice, 1967.) može nesputano da da maha nesumnjivoj sposobnosti da usklađenost motivacionih sazvežđa i stilizovanu veštinu obrade usmeri ka opštoj emocionalnoj svrsi umetnosti i da na taj način oblikuje i uokviri plodonosnu saradnju čuda i verovatnoće.

1-CustomNajnovija pesnička knjiga Tatjane Debeljački: Kuća od stakla, na svet je donela spoj autentičnog shvatanja lepote i visoko vrednovanih moralnih ideala, onih koji i inače pomažu u rađanju kreativnog krešenda. Kao i stremljenje lepoti, na jednak način pesniku je potrebna moralna svest da bi bio iskren prema samom sebi.

Žena koja želi da bude lepa često ne zna da sama može stvoriti svoju lepotu. Ljubitelj prirode koji se oduševljava zalaskom sunca često ne primećuje da je njegovo oduševljenje plod mašte nadahnute jednom prirodnom pojavom, i da oni koji nemaju mašte kao on mogu da ne obrate pažnju na zalazak sunca. Vrednost umetničkog dela ne zavisi od onoga što nadahnjuje, već od načina kojim je mašta odredila nadahnuće.

U nenaslovljenoj pesmi koja otvara knjigu Kuća od stakla, Tatjana Debeljački, lako i, gotovo, rutinski osvetljava puteve kojima dolazi ljubav. Neka čudna, osobena, višedimenzionalna, od prapostanka, neverice, bola, istorije traganja, pa do spoznaje da tek kada se pripada nekome, konačno pripada sebi.

U pesmi Golo lice ulazi se u skriveni rukopis bojažljivog pesnika u kojoj će čitalac biti počastvovan dostojanstvenom igrom tišine koja će u maniru gostoljubivog domaćina mnogo reći o sebi, a ponajviše o tome da je ona u takvim 1 spisima individualni karakter svakog umetničkog dela. Ni u ovoj, a ni izvan ove pesme, nema oslobođenja ljudi bez izbavljenja prirode, a tišina je obavezni deo tog pokušaja. Čula se ostvaruju u tišini. Njoj treba prići kao sastavnom delu sveta i osetiti je celim telom, u najtišem središtu bića.

U pesmi Dobre sažaljenje ništi, neizrečeni glasovi kao da zvone međ` manastirskim zidovima koji krotko primaju use molitvu i kajanje koje prosto krvari ispitivanjem transcedentalne odiseje slobodoumnih duhova.

Pesma Fantom u noći je onaj kamen temeljac na kome će nići kuća za neprekidnu žurku boja, sjaj dijadema, neuprljane zvuke, zlatne luče, a mesta bi se našlo i za ratničke boje i naoštrene zube, da bi brojne lepote bile još brojnije, da bi svet ostao neprevaziđeni kolorit u kome strasti sazrevaju tiho u najvećoj dubini.

171916

U pesmi Susret, neophodno je istaći lahorni pristup jezičkoj izražajnosti Tatjane Debeljački, postupku bez mučenja, imperativu zaokruživanja estetske nadgradnje. Nesumnjivo je da Tatjana Debeljački u Kući od stakla uz nadgrađenu svežinu intelektualne samosvojnosti donosi još jaču utvrđenost u izražajnosti i stilu kojima je, nesumnjivo, ovladala i usvojila ih kao sopstveni i neotuđivi empirijski otklon od zla vremena.

Jedan veoma važan segment poetike od dugotrajnog materijala poput mostarske tenelije il` pak, bračkog mermera su i pesničke slike koje su, ništa drugo, nego produžena ruka filigranski izrađene metafore ali svojom živopisnom slikom u kojoj se vide boje, osete mirisi, uzdrhtaju sećanja, doprinose da prostodušni gledalac vidi da slikar koji naslika postelju koju je napravio neki stolar ne kopira predmet, već sublimiše samo mali deo tog predmeta, jer uzima poseban ugao gledanja, sa strane ili spreda ili iz neke druge tačke. Tatjana Debeljački to čini na osoben i originalan način:

/Kuća od stakla.
U njoj poslednja predstava,
poslednje rolanje,
uloga koja nema cenu./

U reminiscencijama za zadimljenim radnim stolom, u hladnim užičkim noćima kada vetrovi jedu vukove, a lisice najnovijoj modi zameraju prenaglašenu toleranciju, Tatjana Debeljački uz duboke izdahe duvanskog dima svetu saopštava, neukima odgonetava, nezainteresovanima, sa puno strpljenja i takta objašnjava, zabludelima otkriva, poput knjige o nastajanju reči:

/Ukradi snove sa jastuka.
Budi tu, probudi maštu.
Zavoli noćas ovu romantiku.
Ostani, osvoji me!
Ponesi me! Skini me!
Nek budem ti u venama.
Skini me noćas, uzmi me do umora./

Nije potrebna velika pamet ni čitaoca, ni tumača, ni prostodušnog posmatrača da je poetika Tatjane Debeljački otvoreni bunt protiv ništavila, otuđenja, obezljuđenja. Takav pristup poeziji imanentan je punokrvnom pesniku, a imponuje zadivljeniku čistog srca.

Možda začuđuje formulacija reda i broja u poetici Tatjane Debeljački, ali to je samo naizgled. Poetički red Kuće od stakla je, od prve do poslednje pesme konstanta koja slavi život, i onda kada ga pesnikinja podvrgava kritici, sumnji ili grdnji. Uživanje u životu, ma kakav bio, preobražava se u ono što uživanje i treba da bude: najjače vezivno tkivo sjedinjeno sa dobrotom koje rešava i moralne i estetičke probleme.

Broj, koji je, reći će mnogi, nezvan gost na trpezi poezije, itekako je zaslužan za usporedbu poetskih damara pesnikinje sa veličinom razloga za bunt. I u poeziji Tatjane Debeljački niz prirodnih brojeva iz kojih klija slavljenje života upravo je frontalno postavljen prema nizu prirodnih brojeva ljudskih posrtanja, potonuća, obezglavljenja, obeščašćenja i verolomstva. Naravno, nije to ništa drugo do nastavak istočnog greha od starog zaveta do visoke tehnologije. Od Pontija do Pilata peru se ruke sa pogledom na Sizifove muke.

/ Ljudi umiru samo u sumrak i u zoru.
Večni grobovi ne postoje. /

Ali u svakom slučaju:

/Mirišem na bosiok
prijatno i božije
i volim do slobode /

I, eto, šta je broj u poeziji Tatjane Debeljački nego mera, oblik, odnos.

Abstract-Shapes-on-a-mountain

Od svih mogućih staklenih kuća samo u jednoj nostalgični osvrt ka prošlosti doveden je do paralela najnevinijih strana jednog postojanja. Doveden je do granice najsvesnijeg mogućeg poimanja sentimentalnih dragulja koje smo izgubili zahvaljujući sopstvenom nemaru, a u dosluhu sa zabludom da po obavezi novo mora biti bolje od starog. Priznali to mi ili ne, ne može sve novo biti bolje od starog, niti novo mora imati dušu.

Ono što je zaista potrebno da bi se knjiga Kuća od stakla razumela i zavolela je podrobnost gledanja u nebo. Samo nepomućena azurna nedoglednost može munjevito okretati stranice knjige koja iziskuje razmišljanje.

Ako je već Konfučije ustvrdio da: Čitanje bez razmišljanja stvara nesređen duh, a razmišljanje bez čitanja stvara čoveka neuravnoteženim, treba mu verovati.
I dok je ovakvih pesničkih barjaktara i nosilaca lirskih vatri, ostaćemo u uverenju da će jednom doći do prevratničke kreativne pobune koja će glasom Fride Kalo uzviknuti:

VIVA LA VIDA!

Autor: Čedomir Ljubičić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *