УМЕТНОСТ КАРАКТЕРИСТИЧНОГ

(Татјана Дебељачки: Кућа од стакла, Поета, Београд, 2015)

Машта у уметности састоји се у способности да се нађе најпотпунији израз једне постојеће ствари, али никада у томе да се сама та ствар претпостави или створи. Лепота се, у стварности, указује у најразличитијим формама и као таква припада уметности или, тачније речено, уметнику који уме да је види и препозна. Појам лепог као и истина нешто је што зависи од времена у коме живимо. Израз лепога је непосредно сразмеран са способношћу перцепције коју је уметник стекао. Једина права уметност је уметност карактеристичног.

У таквој атмосфери потпуно аутентичног погледа на поезију, и уметност уопште, Татјана Дебељачки (Ужице, 1967.) може неспутано да да маха несумњивој способности да усклађеност мотивационих сазвежђа и стилизовану вештину обраде усмери ка општој емоционалној сврси уметности и да на тај начин обликује и уоквири плодоносну сарадњу чуда и вероватноће.

1-CustomНајновија песничка књига Татјане Дебељачки: Кућа од стакла, на свет је донела спој аутентичног схватања лепоте и високо вреднованих моралних идеала, оних који и иначе помажу у рађању креативног крешенда. Као и стремљење лепоти, на једнак начин песнику је потребна морална свест да би био искрен према самом себи.

Жена која жели да буде лепа често не зна да сама може створити своју лепоту. Љубитељ природе који се одушевљава заласком сунца често не примећује да је његово одушевљење плод маште надахнуте једном природном појавом, и да они који немају маште као он могу да не обрате пажњу на залазак сунца. Вредност уметничког дела не зависи од онога што надахњује, већ од начина којим је машта одредила надахнуће.

У ненасловљеној песми која отвара књигу Кућа од стакла, Татјана Дебељачки, лако и, готово, рутински осветљава путеве којима долази љубав. Нека чудна, особена, вишедимензионална, од прапостанка, неверице, бола, историје трагања, па до спознаје да тек када се припада некоме, коначно припада себи.

У песми Голо лице улази се у скривени рукопис бојажљивог песника у којој ће читалац бити почаствован достојанственом игром тишине која ће у маниру гостољубивог домаћина много рећи о себи, а понајвише о томе да је она у таквим 1 списима индивидуални карактер сваког уметничког дела. Ни у овој, а ни изван ове песме, нема ослобођења људи без избављења природе, а тишина је обавезни део тог покушаја. Чула се остварују у тишини. Њој треба прићи као саставном делу света и осетити је целим телом, у најтишем средишту бића.

У песми Добре сажаљење ништи, неизречени гласови као да звоне међ` манастирским зидовима који кротко примају усе молитву и кајање које просто крвари испитивањем трансцеденталне одисеје слободоумних духова.

Песма Фантом у ноћи је онај камен темељац на коме ће нићи кућа за непрекидну журку боја, сјај дијадема, неупрљане звуке, златне луче, а места би се нашло и за ратничке боје и наоштрене зубе, да би бројне лепоте биле још бројније, да би свет остао непревазиђени колорит у коме страсти сазревају тихо у највећој дубини.

171916

У песми Сусрет, неопходно је истаћи лахорни приступ језичкој изражајности Татјане Дебељачки, поступку без мучења, императиву заокруживања естетске надградње. Несумњиво је да Татјана Дебељачки у Кући од стакла уз надграђену свежину интелектуалне самосвојности доноси још јачу утврђеност у изражајности и стилу којима је, несумњиво, овладала и усвојила их као сопствени и неотуђиви емпиријски отклон од зла времена.

Један веома важан сегмент поетике од дуготрајног материјала попут мостарске тенелије ил` пак, брачког мермера су и песничке слике које су, ништа друго, него продужена рука филигрански израђене метафоре али својом живописном сликом у којој се виде боје, осете мириси, уздрхтају сећања, доприносе да простодушни гледалац види да сликар који наслика постељу коју је направио неки столар не копира предмет, већ сублимише само мали део тог предмета, јер узима посебан угао гледања, са стране или спреда или из неке друге тачке. Татјана Дебељачки то чини на особен и оригиналан начин:

/Кућа од стакла.
У њој последња представа,
последње ролање,
улога која нема цену./

У реминисценцијама за задимљеним радним столом, у хладним ужичким ноћима када ветрови једу вукове, а лисице најновијој моди замерају пренаглашену толеранцију, Татјана Дебељачки уз дубоке издахе дуванског дима свету саопштава, неукима одгонетава, незаинтересованима, са пуно стрпљења и такта објашњава, заблуделима открива, попут књиге о настајању речи:

/Укради снове са јастука.
Буди ту, пробуди машту.
Заволи ноћас ову романтику.
Остани, освоји ме!
Понеси ме! Скини ме!
Нек будем ти у венама.
Скини ме ноћас, узми ме до умора./

Није потребна велика памет ни читаоца, ни тумача, ни простодушног посматрача да је поетика Татјане Дебељачки отворени бунт против ништавила, отуђења, обезљуђења. Такав приступ поезији иманентан је пунокрвном песнику, а импонује задивљенику чистог срца.

Можда зачуђује формулација реда и броја у поетици Татјане Дебељачки, али то је само наизглед. Поетички ред Куће од стакла је, од прве до последње песме константа која слави живот, и онда када га песникиња подвргава критици, сумњи или грдњи. Уживање у животу, ма какав био, преображава се у оно што уживање и треба да буде: најјаче везивно ткиво сједињено са добротом које решава и моралне и естетичке проблеме.

Број, који је, рећи ће многи, незван гост на трпези поезије, итекако је заслужан за успоредбу поетских дамара песникиње са величином разлога за бунт. И у поезији Татјане Дебељачки низ природних бројева из којих клија слављење живота управо је фронтално постављен према низу природних бројева људских посртања, потонућа, обезглављења, обешчашћења и вероломства. Наравно, није то ништа друго до наставак источног греха од старог завета до високе технологије. Од Понтија до Пилата перу се руке са погледом на Сизифове муке.

/ Људи умиру само у сумрак и у зору.
Вечни гробови не постоје. /

Али у сваком случају:

/Миришем на босиок
пријатно и божије
и волим до слободе /

И, ето, шта је број у поезији Татјане Дебељачки него мера, облик, однос.

Abstract-Shapes-on-a-mountain

Од свих могућих стаклених кућа само у једној носталгични осврт ка прошлости доведен је до паралела најневинијих страна једног постојања. Доведен је до границе најсвеснијег могућег поимања сентименталних драгуља које смо изгубили захваљујући сопственом немару, а у дослуху са заблудом да по обавези ново мора бити боље од старог. Признали то ми или не, не може све ново бити боље од старог, нити ново мора имати душу.

Оно што је заиста потребно да би се књига Кућа од стакла разумела и заволела је подробност гледања у небо. Само непомућена азурна недогледност може муњевито окретати странице књиге која изискује размишљање.

Ако је већ Конфучије устврдио да: Читање без размишљања ствара несређен дух, а размишљање без читања ствара човека неуравнотеженим, треба му веровати.
И док је оваквих песничких барјактара и носилаца лирских ватри, остаћемо у уверењу да ће једном доћи до превратничке креативне побуне која ће гласом Фриде Кало узвикнути:

VIVA LA VIDA!

Аутор: Чедомир Љубичић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *