Улови ли неко неког док кроз жито иде?

Свако време има своје идоле и хероје. Амерички писац Џером Дејвид Селинџер створио је антихероја који ће трајати вечно.
Холден Колфилд, алтер-его изгубљених, бунтовних и помало депресивних тинејџера, али и оних старијих, један је од најпознатијих (анти)јунака књижевности. Селинџеру је требало скоро десет година да доврши роман „Ловац у житу“, а његово последње дело објављено је 1965. године. Отац Холдена Колфилда и осталих драгих ликова, чији је утицај итекако присутан и данас, био је, као и скоро сви писци, уосталом, повучен и ћудљив. Једном приликом је изјавио: „Чудесан је мир кад ништа не објављујеш. Тишина. Спокојство. Објављивање је ужасан атак на мој приватни живот.“

Слично свом творцу, шеснаестогодишњи Холден се повлачи, али у једну хотелску собу. Опхрван егзистенцијалним стрепњама које понекад прекине бунтом против лицемерја и лажи, он неизрециво пати због света који га окружује и на чије болести и нерегуларности је осуђен. Површно друштво пуно фолираната је главни разлог зашто Холден не жели да одрасте – он подсвесно предосећа да ће оног тренутка када га свет одраслих шчепа постати оно што презире. И поред тога, приметно је прерано сазревање, типично за Селинџерове јунаке, које стоји насупрот немогућности да се изборе са светом одраслих. Управо се та жеља да се одрасте пре времена често може наћи код оних којима то никада неће успети, код сваког Петра Пана овог света, код свих оних који се не дају заварати и који не мешају обичан шешир са змијским царем који је прогутао слона.

„Ловац у житу“ је више од романа. То је утеха у облику књиге и помоћ при сазревању. Холден Колфилд је сапатник и пријатељ, један од оних које бисмо радо окренули телефоном. Али зашто је он антихерој? Недостаје му осећај припадности. Он је довољно храбар за хипотетичке ситуације, али не и када заиста треба да се суочи са неким, а посебно не када треба да се суочи са самим собом. У стању је да до танчина опише музеј који је често посећивао у детињству, али не и да уђе када дође до њега и ту примећујемо његов страх од суочавања и страх од подсећања на оно што је било некад, на онај безбрижни период који се више неће вратити. Он зна да више ништа неће бити исто и да неке успомене треба да остану управо то, само лепе успомене. Холден се бори против лицемерја и лажних људи, али и сам лаже и признаје то. У стању је да сретне некога на улици и да каже како је кренуо у оперу, а заправо је само пошао да купи новине. Борац за искреност, неко ко је против сваке дволичности, али ко носи две личности свуда са собом – Холден има посебан језик, покушава да испадне „фрајер“, али његова детиња нарав избија на површину. Он је претерано осетљив, иако често саркастичан и циничан. Емоционално празан свет одраслих ствара тај духовни процеп у њему, али као и увек, љубав је решење. Док Селинџерова Френи Глас из романа „Френи и Зуи“ само жели да упозна некога кога ће моћи да поштује, Холден једва проналази некога ко му се иоле допада. Можда и једина којој то полази за руком јесте његова млађа сестра Фиби, која иако има само десет година, представља Холденову савест и глас разума. Спомињући нешто измењену и другачије схваћену песму Роберта Бернса, „Сретне ли неко неког док кроз жито иде“, Холден се поверава Фиби и током једног дирљивог тренутка прича јој о пољу жита на ком се играју деца, а коју би он ловио и тако спасио да не падну са литице – још један покушај да заштити свет невиних од света одраслих. „То је све што бих радио, по цео дан. Био бих само ловац у житу. Знам да је сулудо, али то је једино што бих стварно волео да будем.“

Холден Колфилд не воли пуно тога нити постоји превише тога што га чини срећним, али док посматра своју сестру Фиби он јесте испуњен, чак невиђено срећан зато што посматра некога ко је аутентичан, ко је у стању да га покрене и то зато што је она још увек дете, још увек је чиста и нетакнута страхотама стварности и окрутношћу света.
Након Селинџерове смрти, његов син је изјавио како је његов отац био у овом свету, али није био од овог света. Речима Холдена Колфилда, то ме дотукло. Та наизглед једноставна изјава представља саму суштину Селинџерових дела и емоција које је покушавао да пренесе читаоцима. Све док је света, биће и оних који ће желети да му умакну, изгубљених, али на путу ка кући, ка дому који некад делује недостижно, али који итекако постоји и који чека све те црвене ловачке капе које лутају гомилом.

Aуторка: Маријана Ристић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *