“Ulaznica”: kreativni izlaz iz svakodnevnice

U petak, 14. decembra 2018. godine, na završnoj svečanosti u Gradskoj narodnoj biblioteci „Žarko Zrenjanin“, u Zrenjaninu, upriličeno je uručenje nagrada za literarne radove sa Književnog konkursa „Ulaznica 2018”. Imao sam veliku čast, ali i zadovoljstvo da na poziv Vladimira Arsenića, urednika časopisa “Ulaznica”, kao dobitnik treće nagrade za esej, učestvujem u književnoj večeri.

Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin” u okviru svoje izdavačke delatnosti, već preko pola veka objavljuje i „Ulaznicu” – časopis za kulturu, umetnost i društvena pitanja. Prvi broj „Ulaznice” izašao je daleke 1967. godine. Od nastanka časopisa do danas, uredništvo se uspešno pridržava zacrtane politike „borbe protiv okoštalosti i učmalosti na planu kulture, i artikulacije novih umetničkih senzibiliteta”. Upečatljiv je i stih odabran kao moto: „Mrtvi ne mogu unutra – život je ulaznica”, pesnika i novinara Brane Petrovića, koji traje, podstiče i sugeriše, a u kvalitativnom smislu obavezuje. Od stvaralaca se zahteva velika i uzvišena žrtva, jer se samo tako može izvojevati smisao, u borbi sa obesmišljenim svetom.

Odlučnim odbijanjem da nestane sa urušene i rasparčane kulturne scene, „Ulaznica” nastavlja da vodi književne bitke i u vremenima nakon poraza pisane reči. Ispostavlja se da mnogi prepoznaju, priznaju i prihvataju tu želju za oslobađanjem „ničije zemlje”, za osvajanjem komada teritorije koji nije (pre)gažen i prašnjav, za dubokim (uz)dahom koji nije sav u grču naplate. Čitava jedna kreativna armija obitava u dimenziji nemerljivoj kvadratnim kilometrima, u sferi koja nije ograničena isprekidanim crvenim linijama. Do sada je publikovano preko dve stotine i pedeset brojeva zrenjaninskog časopisa. Nakon javnog poziva objavljenog u maju, i ove godine odazvao se veliki broj stvaralaca koji su na konkurs poslali preko 2000 radova. Pravo učešća imali su autori/ke stariji od 18 godina, koji pišu na različitim, a opet razumljivim, „BHSC” jezicima. Jezik je još jednom trebao da posluži kao originalno sredstvo (spo)razumevanja a ne razdora i razmirica. Žiri sa neskrivenim zadovoljstvom konstatuje: „Radovi su stigli iz svih država bivše Jugoslavije, a raduje činjenica da su stizali i iz drugih država u kojima stvaraju ljudi koji pišu zajedničkim jezikom, primerice iz Austrije, Švedske, Nemačke, Kanade…”

Konkurs je odavno nadišao nametnute lokalne, političke i pravno-birokratske okvire, i izdvojio se kao značajniji u našem uglu globalizovanog globusa. Jedan je od retkih, ako ne i jedini na našem jeziku (?), koji pored takmičenja za najbolju neobjavljenu pesmu i priču, izdvaja zasebnu kategoriju i za esej kao osoben i neretko potcenjen literarni oblik. „Kultura” i „umetnost”: reči koje svakodnevno gube bitnost i sve više upućuju na razonodu, slobodno vreme i puku zabavu. Na naslovnoj strani časopisa prkosno stoji i slogan: „društvena pitanja”. Svojevrstan kuriozitet ili samo simpatičan ukras?

Nakon brojnih tekstova o aktuelnoj globalnoj umetničkoj sceni i lokalnoj kulturnoj i obrazovnoj (anti)politici, na konkurs sam poslao esej koji za temu ima kompleksnost savremenog preplitanja dveju drevnih kultura: kineske i evropske. Žarište mog interesovanja predstavljaju likovna umetnička scena, društvena previranja i socijalna pitanja bez jasnog odgovora. Dobrano sam se pomučio da napisano upakujem u 15.000 slovnih mesta, uključujući i razmake. Uz malo sreće, nadao sam se, tekst će biti objavljen u časopisu, u odeljku pohvaljenih radova.

Nekih mesec dana pre najavljene promocije u Zrenjaninu, gospodin Vladimir Arsenić prosledio je dobitnicima nagrada elektronska pisma sa pozdravom, čestitkom i pozivom na književno okupljanje, svečanu večeru i prenoćište. Tri kategorije, u svakoj po tri nagrade – devet nagrađenih autora/ki. Ton pisma je nagoveštavao srdačnu i prijateljsku atmosferu. Uživali smo u rezultatima, organizaciji puta, pregovorima sa ljubaznim domaćinima, do javnog nastupa.

Sneg je evidentno čuvao zalihe i štedeo snagu od početka zime do petka, 14. decembra 2018. godine. Nije prestajao da veje celog tog dana, ni tokom noći, ni sutradan. Supruga i ja smo se jedva dokopali Zrenjanina. Putovali smo automobilom iz Kraljeva, preko sedam sati. Moja supruga upravlja vozilom. U tom smislu, ja sam njen pratilac. Stigli smo sa blagim zakašnjenjem i istog momenta uvideli da neopravdano brinemo. Ta, u Vojvodini se sve radi lagano. Energični i duhoviti gospodin Arsenić dočekao nas je ispred smeštaja, odakle smo se taksi vozilima uputili do biblioteke. Ispostavilo se da su gostoljubivost domaćina i prestižnost nagrade motivi dovoljno jaki da i tokom zimskog (ne)vremena okupe osam od devet dobitnika. Grupa autora doputovala je iz Zagreba. Pet stotina kilometara u jednom smeru.

Ostali dobitnici pristigli su iz Doboja, Novog Sada, Beograda i Sombora. Sporazumevali smo se nekako govoreći isto na tri ili četiri različita jezika. Razumeli smo i srdačnu dobrodošlicu žirija konkursa i čestitke uredništva časopisa i pozdrave radnika biblioteke. Jezike smo dodatno razvezali sa po čašicom domaće jabukovače u toploj i udobnoj kancelariji – ohrabrenje pred nastup. Nakon silaska u svečanu salu, organizatori konkursa i voditelji programa obaveštavaju nas u uvodnoj reči da je žiri u proteklom periodu stavljen pred značajan posao i odgovornost, usled velikog broja pristiglih kvalitetnih tekstova. To mi se dopalo. Raznovrsni po svojim temama, a napisani umešno i uverljivo, nagrađeni tekstovi su se iz mnoštva pristiglih radova izdvojili ukupnim utiskom i celovitošću izraza. I to mi se dopalo.

„Interesantno je napomenuti da je ovogodišnji konkurs razbio predrasude o mladosti dobitnika, te pokazao da se žiri rukovodi jedino i isključivo književnim kvalitetima.” Eh, to mi se već manje dopalo. Ne usled „rukovođenja književnim kvalitetima”, već zbog onog razbijanja „predrasuda o mladosti dobitnika”. Zašto baš na ovogodišnjem konkursu? Vremešni smo. Nema tu ničeg toliko „interesantnog” što je trebalo „napomenuti”. Kasnimo generacijski za svojim godinama. Razbijene domovine, razbijenih iluzija, razbijenih porodica. Takav nam je horoskop. Nakon toliko otetog vremena, šta nam ostaje osim da razbijamo predrasude o mladosti? Ima u svemu tome valjda i nekakve poetske pravde, a ona nikada ne izgleda kako je zamišljamo. Lovimo šanse u letu. Ovo veče je naše. Toliko smo zaslužili. Hoće li neko od nas zavrediti i objavljivanje zbirke pesama, priča ili eseja? Grickali smo isto parče nade. To nas je zbližilo. Razumemo se. Pretvaramo lične aveti u pisce iz senke, u saradnike. Ne odustajemo. Čitamo vedro i o mračnim temama. Tako se borimo protiv moćnih razbijača.

Uživamo u jedinstvenoj prilici da upoznamo stvaraoce pre kontakta sa stvorenim. Najčešće, kroz umetnička dela putujemo vodeći razgovor sa duhom, sa fiktivnim, izmaštanim umetnikom, koji ima malo ili ni malo zajedničkog sa stvarnom osobom. Ovog puta, prvo smo „čitali” osobu, pa je umetnik čitao svoje delo. Da li je suvišno naknadno tragati za (skrivenom) porukom? Možda bi to razvejalo dragoceno svečano (o)sećanje? Možda bi naši tekstovi ubedljivije „govorili” u našem odsustvu? Možda, možda, možda.

Možda bi na prethodna pitanja ponajbolje odgovorili članovi žirija? Žiri Književnog konkursa „Ulaznica 2018“ radio je u sastavu: Dunja Ilić, književna kritičarka i urednica iz Kikinde, predsednica žirija, Aleksandar Bjelogrlić, književnik iz Zrenjanina i Vladimir Arsenić, urednik časopisa. Oni su doživeli radove (potpisane šifrom) pre nego što su upoznali kreatore. Kakogod, žiri nas je okupio, a mi ćemo se međusobno pamtiti po živoj izgovorenoj reči, po visprenosti misli i dovitljivosti duha. Darivali smo jedni druge, onim u čemu smo najbolji, a takav poklon ponajduže traje. Dopalo mi se i to što moj esej nije u rezervnom korpusu pohvaljenih radova. Nije mi se dopalo to što u samom časopisu, broj 252, nije zastupljen ni jedan autor koji nije nagrađen. Ukupno, nas devetoro. Nakon promocije, za trpezom, skrećem pažnju domaćinima na minimalistički i elitistički koncept časopisa. „Koliko para, toliko muzike”, odgovaraju mi. Okrećem poslednju stranicu štampanog izdanja: „Ovaj broj časopisa Ulaznica objavljen je uz pomoć Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije i Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje.” Odjednom mi se razdani, iako je noć. Razbili su nam i kulturu; nju sam izostavio sa spiska. Sva sreća, časopis nije na listi „gorućih” prioriteta. Onda verovatno ne bi ni dospeo do štampanog oblika. Elektronsko izdanje – u skladu s vremenima. I apetitima armije birokrata. Izgorelo je sve čega su se dotakli. Tako mi govori dugogodišnje iskustvo iz „saradnje” sa svojim nadležnim ministarstvom.

Želeo sam da zaboravim na prosvetu. Avaj, deo dobitnika/ca tavori u istom resoru. Kolege i koleginice iz drugih država! Prilika je da se razmene iskustva. Ima li ičeg originalnog u regionu? Ima! „Novi” jezici u reformisanim školama sa planovima i programima prilagođenim novim vremenima. Osavremenjena nastava zasnovana na ishodima i postignućima. Elektronski dnevnici. Mućak i kod vas, znači? Zameću zlikovci tragove pa izmišljaju gramatike, da ne razgovaramo. Varaju nas da je tamo negde drugačije i bolje. Nije. Pratilac i fotograf, gospodin Edi Matić, dolazi iz Splita. Razgovaramo o ekonomiji. Privatizacija, banke, krediti. Ima li ičega suštinski različitog u primorju? Pitam, a odgovor znam. Slušamo različite priče a mislimo isto. Hrana nas blaži. Piće nas usporava. Prija nam pažnja, iako nismo navikli na sreću. Treba nam hladnoća noći, da nas trgne.

Predpraznični Zrenjanin čaroban je po mraku i pod snegom. Možda prekršimo obećanje dato domaćinima da ćemo se vratiti, tokom letnjih meseci. Ne mogu da zamislim Zrenjanin drugačije: supruga i ja kroz mrkli mrak pešice tražimo put do pansiona. Po dubokom snegu, kroz široke šorove, uz pomoć navigacije na telefonu čiji osetljivi ekran, prekriven pahuljama, više ne reaguje. Preostaje nam topao ljudski dodir, srećom – još uvek i sudbonosan i spasonosan. Pronaći ćemo put ako imamo jaku volju i bistar um. Hvala pisanoj reči, što nas je okupila. Rizik, avantura, neočekivano. Tako zamišljamo život vredan življenja. Ne bojimo se. Obnovili smo veru. Umetnost je drevni provereni vodič.

Žiri je jednoglasno odlučio da nagradi sledeće radove:

Poezija
Prva nagrada: Mirjana Miljković, Zagreb – Drugarice nisu posustale
Druga nagrada: Sanja Radulović, Doboj – Smrtnost trenutka
Treća nagrada: Vigor Vukotić, Zagreb – Zima, proljeće, zima

Proza
Prva nagrada: Bojana Karavidić, Novi Sad – Tri muža, čekajući sledećeg i jedna četvrtasta burma
Druga nagrada: Korana Serdarević, Zagreb – Srećonoša
Treća nagrada: Nikola Petrović, Beograd – Papir brzo gori

Esej
Prva nagrada: Miloš Mihailović, Sombor – Faza zrele mitopoeze Miodraga Pavlovića
Druga nagrada: Ana Narandžić, Zagreb – Gradovi i mostovi
Treća nagrada: Jovan Pavlović, Kraljevo – Evropa – Kina, umetnost kao počelo dijaloga

Fotografije:
Edi Matić,
Marina Pavlović,
Jovan Jona Pavlović

Autor: Jovan Pavlović (Mozgoderina)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *