U Oljinom „portalu”

(prikaz izložbe “Zaostavština Olje Ivanjicki”; Istorijski muzej Srbije; 2017)

Naći pravu reč, naći sinonim za ovu izložbu zaista je teško. Možda ta reč ne postoji. Možda i očaranost ne dozvoljava da je definišemo. Možda je, u ovom trenutku, reč fascinantno slaba reč, jer zaista morate posetiti ovu izložbu da biste je doživeli u njenom punom sjaju.

Koračajući kroz ovaj svojevrstan lavirint Oljinog života, na multimedijalan način saznajemo o njenim etapama života i umetnosti, deo po deo, korak po korak, fazu po fazu, a bilo ih je dosta i o svakoj bismo mogli, sa punim pravom, knjigu napisati.

Zakoračivši već u prvu prostoriju, kao da ulazite, naizgled, u Oljin vremeplov, ali od samog kraja. Dočekaće vas odmah njeni Andjeli (ciklus slika) koji su sa njom bili do poslednjeg trenutka. Čak je njena poslednja slika naslikana noć pred odlazak u bolnicu – „Oni odlučuju“. I da, potpuno ćete biti privučeni i ozračeni tim kratkim i dugim potezima četkice, tim puderastim magnovenjem boja, tim prisustvom neprisutnog i sveprisutnog. A pored njih, u staklenim stolovima i vitrinama izložene su kolekcija Oljinih kristalnih kugli i još nekoliko njenih ličnih sitnica.

Kao da je ova posetilačka avantura započela prikazom Oljinog glamuroznog aspekta, jer su odmah pored tih omamljujućih slika i glamurozne, haljine izgledaju pre kao skulpture, a ne kao odevni komadi. Obišavši celu prostoriju, koračajući u krug, shvatite da vas sa sredine prostorije pozdravlja Olja (lutka), zavaljane u svoj trosed i obučena u prepoznatljivu odevnu kombinaciju sa kacigom astronauta na glavi – podsećajući na Oljin upečatljiv stil, ali i na to da je sada zaista tamo negde.

Izložba Zaostavština Olje Ivanjicki, izvor: imus.org.rs

I onda tek ulaskom u naradnu prostoriju počinje hronološki lavirint Oljinog života. NJena ruska životna priča prikazana fotografijama i po kojim predmetom, zajedno sa njenim umetničkim slikama (tematski uvezanim) kao da zaustavljaju vreme i zahtevaju od vas potpunu stopljenost, potpuno prisustvo.

A potom, prava avantura počinje – vežite se, polećemo!

Iako su joj se roditelji upoznali u Kragujevcu, Olja je rodjena u Pančevu, kao dete ruskih emigranata. Bila je jedinica majora Vasilija Jakovljeviča Vasiljenka Ivanjicki i Veronike Mihajlovne Pjotrovske. Nažalost, majka joj prerano umrla, u 27. godini života, umire od tuberkuloze. Tada Olja ostaje sama sa ocem i biva veoma usamljeno dete. Već tada, u ranom detinjstvu, Olja intenzivno crta. Ti crteži su sačuvani do sada u dva albuma gde se upravo primećuje i oseća ta Oljina težnja za sjedinjenom porodicom. Već u ranom detinjstvu znala je nekoliko stranih jezika. Ta potreba za očuvanjem porodice i zahvalnost što zna strani jezik će čak doći i jednom prilikom do presudnog značaja kada bude spasila svome ocu život pred Nemcima i hapšenjem majora Vasilija. U trenutku hapšenja i odvodjenja, Olja će istrčati i na nemačkom jeziku obratiti se vojnicima sa rečima: „Pustite moga tatu, on je beli emigrant.“

Pored oca koji imao veliko znanje iz matematike (koji je jedno vreme držao časove u kući), Olja uz njega i njegove djake prikuplja odlično znanje iz ovih oblasti. Usput se kod Olje razvija intezivno mašta i afinitet prema fantastici, jer joj je otac u tom periodu često čitao priče iz Biblije i naučnofantastične romane. Dakle, odavde možemo uočiti to Oljino upućenje u izražajnu simetriju kod njenog slikarstva, kao i potrebom da slika i istražuje fantaziju, svemir, ljude, i mnoge druge aspekte svesti i postojanja. Oljini rani radovi su prvenstveno usmereno na olovku, ugljen tj. crtež. A na ovoj izložbi ćete, takodje, videti i nekoliko njenih fotografija iz detinjstva, njene roditelje i njene porodične ikone.

Izložba Zaostavština Olje Ivanjicki, izvor: imus.org.rs

Potom je izdvojen jedan poseban Oljin ciklus slika, nazvan Kontaktori. O čemu je reč? Naime, ovo je ciklus slika koji je nastao 60-ih godina. Primarna ideja je stvaranje savršenog čoveka. Dakle, savršenstvo kao ideal, savršenstvo kao zenit postojanja, a poslednja kontrola se uvidja kao pozitivna čovekova akcija, kao evolutivni proces i epohalni završetak tj. jedan potpuno novi početak. Novo oformljenje ogledalo bi se u spoju novih tehnologija, istančanog (tj. visokog) moralnog načela, za opštu dobrobit naše planete i na taj način oformiti novo telo i potpuno nova čula. Dakle, stvoriti superčoveka za opšti i celokupni napredak. Ipak, ovo ne podrazumeva zamenu čoveka. Ne, to zaista ne. Reč je o dodatku, koji bi zajedno sa čovekom (kao vrstom) potpomogao da se stvori nov opštehumanistički učinak, koji je svojevrsni kreator i nadogradnja novih čula i vizuelnih mogučnosti.

Zatim sledi „priča“ tzv. Medijala. Od grupice umetnika pod imenom „Baltazar“ (osnovane 1957. godine) nastaće „Medijala“ (med i ala = izraz suprotnosti). Ova umetnička grupa imala je želju da sjediti tradicionalno i inovativno, i to sve zarad umetničke svrhe. „Medijala“ potpuno vaninstitucionalizovana, samostalna, dakle, bez podrške vlasti, zalagala se za veličanje umetničkog stvaralaštava. Iako svojevrsnog nadrealističkog stila, vremenom se način ovog umetničkog izraza menjao i doživljavao svoje metamorfoze. Pored Leonida Šejke, Ljube Popovića, Miodraga Dade Djurića, Milovana Vidaka, Milića od Mačve, Koste Bradića, Vladana Raodvanovića, Uroša Toškovića, Mire Glavurtića, Vladimira Veličkovića, Olja je bila jedini ženski član „Medijale“. U tom periodu popularnosti raznih manifesta, Milovan Vidak će napisati kodeks od 13 članova „Medijale“ (1952). Takodje, ceo kodeks je prikazan publici na ovoj Oljinoj izložbi u Istorijskom muzeju Srbije. Kada ga pročitate, uvidja se odmah ona principijalna crta za koju se Medijala zalaže, šta više, oseti se čak new age pre ovog današnjeg new age-a 21. veka. Sjediniti čoveka i svet, osloboditi se straha i želja, doći do savršenstva, biti svestan (budan), biti u sadašnjem trenutku, veza objektivnosti i emocija, „žudnja ka univerzumu ljudskog duha“, osloboditi se destrukcije, poštovati stvaralačku individualnost i slično. Dakle, ideja i koncept koji je zaista svevremen, takoreći, Medijala i posle Medijala, Medijala onda i sada, Medijala uvek i zauvek.

Početak 21. veka Olju usmerava dodatno u još savremenijem smeru, u smeru savremene tehnologije u arhitektonskom smislu. Jedan od njih je (a i najznačajniji) projekat Mars koji je čak bio upućen pismom NASI, sa predlogom da se raspiše javni konkurs za izgradnju objekata na Marsu. Gradjevinski kompleks na Marsu je potekao kao ideja kada je višemesečno radila sliku Dnevnik Marsa. U tom periodu Olja je prikupljala sve informacije vezane za tu planetu. Studiozni pristup i ovde nije izostao.

Potom, na ovoj izložbi Oljine zaostavštine stižemo do prikaza vrlo značajne etape u Oljinom životu.

I ponovo drugačija i posebna, jer saznajemo da je Olja prva umetnica koja posle rata odlazi u Ameriku. Dobivši stipendiju Fordove fondacije Olja odlazi u pohod na nova znanja i veštine. Tih šezdesetih godina hipi pokreta, novina u mnogim segmenitima umetnosti i življenja, u doba ekspanzije uličnih performansa i umetnički ogleda i pogleda, istorijski gledano, možda najboljeg perioda Amerike, vreme Vorhola i pop arta, Olja će probuditi širinu svog umetničkog izraza, stila i početi da se bavi performansom. Dakle, ovom rigidnom okruženju Olja donosi proširene vidike, pokazavši da se u umetnosti može više i šire delati, donevši ovde takvu jednu umetničku provokaciju kao što je ulični performans. Pokrenuti ovu sredinu šokom, buntom, ili na bilo koji način, ali je samo pokrenuti, pomaknuti i skrenuti pažnju. „Baciti rukavicu u lice“ ovom rigidnom okruženju, baciti je, i to samo u njenom svojstvenom stilu.

U tom periodu će, takodje, stvarati umetničke objekte – pakovane kofere. Tako će odbačeni predmeti koji posebnim odabirom i kontekstom dobijaju novu funkciju tj. formu, novu umetnost. Takvo pakovanje nepotrebnih stvari u kofere upućuje na večno trajanje i čuvanje van domašaja korišćenja i spašavanje od uništavanja i nestajanja. U tom periodu uličnih performansa Olja posebno skreće pažnju sa jednim svojim performansom spaljivanja. Naime, javno je spalila svoju lutku dvojnicu. I kako vidimo, na taj način ona je stvarala svoju jednokratnu, kratkonamensku upotrebnu umetnost, da bi kasnije čak nastajali i njeni spiskovi uništene umetnosti (uništenih radova).

Olja je jedna od retkih umetnica koja je vodila umetnički dijalog sa politikom i svetom. Bila je umetnički posmatrač vremena u kom je živela i oslikavala. Počeci političkog bavljenja datiraju još od 1967. godine, sasvim nesvesno započeti, da bi 70-ih godina svoje političke stavove slikovno u potpunosti prezentovala; a i kasnije tokom bombardovanja Srbije i 2000-ih godina.

Videćemo njeno vidjenje božanskog plana stvaranja sveta, ali i onog nezaobilaznog antipoda zvanog apokalipsa; kao i njen bastojarijum, odnos prema životinjskom svetu, jer za nju to je svet neodvojiv od ljudskog.

Potom, na izložbi su prikazani i Oljini modni crteži. Za narodno pozorište u Beogradu 2005. godine kreirala je 120 kostima za operu Slepi miš, kao i pozorišne plakate, ali i za umetnički ansambl „Obsession“. Jedno vreme je kreirala za modnu kuću Mona i poznate kolekcije NJegoš, Tesla, Staro castvo (2005. i 2007. godine).

Doživećete i Olju kao svojevrnog kolekcionara. NJene kristalne kugle, školjke i mnogi drugi predmeti koje je strpljivo prikupljala decenijama i sačuvala od zuba vremena, izloženi su na ovoj izložbi. Takodje, videćete i Oljine čizme, cipele, šešire, zanimljive komade odeće i njenu kolekciju bundi. Oljina ekscentričnost odiše na svakom koraku i kvadratnom metru ovog muzeja. Ona je stvarala i živela umetnost – bez pogovora, ova izložba sve to dokazuje.

Ono što je veoma upečatljivo i što izaziva posebnu pažnju je gornji sprat izložbene postavke (rekli bismo, čardak ni na nebu ni na zemlji). Impresivan prostor koji kao da je pravljen za prikaz Oljine faze reciklažne umetnosti. Portreti poznatih svetskih ličnosti, od političara do umetnika. Olja upotrebljava jednokratne materijale, ambalaže, stvarajući tako na ironičan način nešto novo i trajno – svoje slike. Ovde se opet protežu teorije suprotnosti. Prisutna je ideja prošlosti naspram ideje poštovanja ličnosti koje su zadužile čovečanstvo.

Olja Ivanjicki “Osvajanje Meseca”

Posle reciklažnih slika Olja svoju reciklažnu umetnost preobičava i usmerava u umetničke objekte tzv. PORTALE. Takodje, posvećeni su onima koje je poštovala i volela, koristeći predmete ili njihove delove povezujući ih na samo njoj svojstven način.

I taman kad pomislite da je možda kraj, da nema više gde i nemate više šta videti, shvatićete zapravo da stojite na svojevrsnom balkonu (u zatvorenom prostoru) a pogled na dole ostavlja vas u šoku (pozitivnom ili ne), ali svakako nikako nećete ostati ravnodušni. Pred vama će se ukazati rekonstrukcija Oljine sobe i Olja kako sedi (okrenuta ledjima) pred svojim štafelajem. Rekli bismo, vremeplov na delu, portal pogleda u prošlost i mi (tu prisutni) kao svedoci jednog impozantnog života. Da, nadasve impozantnog.

Izložba “Zaostavština Olje Ivanjicki” u Istorijskom muzeju Srbije zatvara se 1. novembra 2017. Zbog velikog interesovanja, organizovano je dodatno stručno vodjenje u utorak 31. oktobra, sa početkom u 17 časova.

Autorka: Maša Vujnović 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *