У Oљином „порталу”

(приказ изложбе “Заоставштина Оље Ивањицки”; Историјски музеј Србије; 2017)

Наћи праву реч, наћи синоним за ову изложбу заиста је тешко. Можда та реч не постоји. Можда и очараност не дозвољава да је дефинишемо. Можда је, у овом тренутку, реч фасцинантно слаба реч, јер заиста морате посетити ову изложбу да бисте је доживели у њеном пуном сјају.

Корачајући кроз овај својеврстан лавиринт Ољиног живота, на мултимедијалан начин сазнајемо о њеним етапама живота и уметности, део по део, корак по корак, фазу по фазу, а било их је доста и о свакој бисмо могли, са пуним правом, књигу написати.

Закорачивши већ у прву просторију, као да улазите, наизглед, у Ољин времеплов, али од самог краја. Дочекаће вас одмах њени Анђели (циклус слика) који су са њом били до последњег тренутка. Чак је њена последња слика насликана ноћ пред одлазак у болницу – „Они одлучују“. И да, потпуно ћете бити привучени и озрачени тим кратким и дугим потезима четкице, тим пудерастим магновењем боја, тим присуством неприсутног и свеприсутног. А поред њих, у стакленим столовима и витринама изложене су колекција Ољиних кристалних кугли и још неколико њених личних ситница.

Као да је ова посетилачка авантура започела приказом Ољиног гламурозног аспекта, јер су одмах поред тих омамљујућих слика и гламурозне, хаљине изгледају пре као скулптуре, а не као одевни комади. Обишавши целу просторију, корачајући у круг, схватите да вас са средине просторије поздравља Оља (лутка), заваљане у свој тросед и обучена у препознатљиву одевну комбинацију са кацигом астронаута на глави – подсећајући на Ољин упечатљив стил, али и на то да је сада заиста тамо негде.

Изложба Заоставштина Оље Ивањицки, извор: imus.org.rs

И онда тек уласком у нарадну просторију почиње хронолошки лавиринт Ољиног живота. Њена руска животна прича приказана фотографијама и по којим предметом, заједно са њеним уметничким сликама (тематски увезаним) као да заустављају време и захтевају од вас потпуну стопљеност, потпуно присуство.

А потом, права авантура почиње – вежите се, полећемо!

Иако су јој се родитељи упознали у Крагујевцу, Оља је рођена у Панчеву, као дете руских емиграната. Била је јединица мајора Василија Јаковљевича Васиљенка Ивањицки и Веронике Михајловне Пјотровске. Нажалост, мајка јој прерано умрла, у 27. години живота, умире од туберкулозе. Тада Оља остаје сама са оцем и бива веома усамљено дете. Већ тада, у раном детињству, Оља интензивно црта. Ти цртежи су сачувани до сада у два албума где се управо примећује и осећа та Ољина тежња за сједињеном породицом. Већ у раном детињству знала је неколико страних језика. Та потреба за очувањем породице и захвалност што зна страни језик ће чак доћи и једном приликом до пресудног значаја када буде спасила своме оцу живот пред Немцима и хапшењем мајора Василија. У тренутку хапшења и одвођења, Оља ће истрчати и на немачком језику обратити се војницима са речима: „Пустите мога тату, он је бели емигрант.“

Поред оца који имао велико знање из математике (који је једно време држао часове у кући), Оља уз њега и његове ђаке прикупља одлично знање из ових области. Успут се код Оље развија интезивно машта и афинитет према фантастици, јер јој је отац у том периоду често читао приче из Библије и научнофантастичне романе. Дакле, одавде можемо уочити то Ољино упућење у изражајну симетрију код њеног сликарства, као и потребом да слика и истражује фантазију, свемир, људе, и многе друге аспекте свести и постојања. Ољини рани радови су првенствено усмерено на оловку, угљен тј. цртеж. А на овој изложби ћете, такође, видети и неколико њених фотографија из детињства, њене родитеље и њене породичне иконе.

Изложба Заоставштина Оље Ивањицки, извор: imus.org.rs

Потом је издвојен један посебан Ољин циклус слика, назван Контактори. О чему је реч? Наиме, ово је циклус слика који је настао 60-их година. Примарна идеја је стварање савршеног човека. Дакле, савршенство као идеал, савршенство као зенит постојања, а последња контрола се увиђа као позитивна човекова акција, као еволутивни процес и епохални завршетак тј. један потпуно нови почетак. Ново оформљење огледало би се у споју нових технологија, истанчаног (тј. високог) моралног начела, за општу добробит наше планете и на тај начин оформити ново тело и потпуно нова чула. Дакле, створити суперчовека за општи и целокупни напредак. Ипак, ово не подразумева замену човека. Не, то заиста не. Реч је о додатку, који би заједно са човеком (као врстом) потпомогао да се створи нов општехуманистички учинак, који је својеврсни креатор и надоградња нових чула и визуелних могучности.

Затим следи „прича“ тзв. Медијала. Од групице уметника под именом „Балтазар“ (основане 1957. године) настаће „Медијала“ (мед и ала = израз супротности). Ова уметничка група имала је жељу да сједити традиционално и иновативно, и то све зарад уметничке сврхе. „Медијала“ потпуно ванинституционализована, самостална, дакле, без подршке власти, залагала се за величање уметничког стваралаштава. Иако својеврсног надреалистичког стила, временом се начин овог уметничког израза мењао и доживљавао своје метаморфозе. Поред Леонида Шејке, Љубе Поповића, Миодрага Даде Ђурића, Милована Видака, Милића од Мачве, Косте Брадића, Владана Раодвановића, Уроша Тошковића, Мире Главуртића, Владимира Величковића, Оља је била једини женски члан „Медијале“. У том периоду популарности разних манифеста, Милован Видак ће написати кодекс од 13 чланова „Медијале“ (1952). Такође, цео кодекс је приказан публици на овој Ољиној изложби у Историјском музеју Србије. Када га прочитате, увиђа се одмах она принципијална црта за коју се Медијала залаже, шта више, осети се чак new age пре овог данашњег new age-a 21. века. Сјединити човека и свет, ослободити се страха и жеља, доћи до савршенства, бити свестан (будан), бити у садашњем тренутку, веза објективности и емоција, „жудња ка универзуму људског духа“, ослободити се деструкције, поштовати стваралачку индивидуалност и слично. Дакле, идеја и концепт који је заиста свевремен, такорећи, Медијала и после Медијала, Медијала онда и сада, Медијала увек и заувек.

Почетак 21. века Ољу усмерава додатно у још савременијем смеру, у смеру савремене технологије у архитектонском смислу. Један од њих је (а и најзначајнији) пројекат Марс који је чак био упућен писмом НАСИ, са предлогом да се распише јавни конкурс за изградњу објеката на Марсу. Грађевински комплекс на Марсу је потекао као идеја када је вишемесечно радила слику Дневник Марса. У том периоду Оља је прикупљала све информације везане за ту планету. Студиозни приступ и овде није изостао.

Потом, на овој изложби Ољине заоставштине стижемо до приказа врло значајне етапе у Ољином животу.

И поново другачија и посебна, јер сазнајемо да је Оља прва уметница која после рата одлази у Америку. Добивши стипендију Фордове фондације Оља одлази у поход на нова знања и вештине. Тих шездесетих година хипи покрета, новина у многим сегменитима уметности и живљења, у доба експанзије уличних перформанса и уметнички огледа и погледа, историјски гледано, можда најбољег периода Америке, време Vorhola и pop arta, Оља ће пробудити ширину свог уметничког израза, стила и почети да се бави перформансом. Дакле, овом ригидном окружењу Оља доноси проширене видике, показавши да се у уметности може више и шире делати, доневши овде такву једну уметничку провокацију као што је улични перформанс. Покренути ову средину шоком, бунтом, или на било који начин, али је само покренути, помакнути и скренути пажњу. „Бацити рукавицу у лицe“ овом ригидном окружењу, бацити је, и то само у њеном својственом стилу.

У том периоду ће, такође, стварати уметничке објекте – паковане кофере. Тако ће одбачени предмети који посебним одабиром и контекстом добијају нову функцију тј. форму, нову уметност. Такво паковање непотребних ствари у кофере упућује на вечно трајање и чување ван домашаја коришћења и спашавање од уништавања и нестајања. У том периоду уличних перформанса Оља посебно скреће пажњу са једним својим перформансом спаљивања. Наиме, јавно је спалила своју лутку двојницу. И како видимо, на тај начин она је стварала своју једнократну, кратконаменску употребну уметност, да би касније чак настајали и њени спискови уништене уметности (уништених радова).

Оља је једна од ретких уметница која је водила уметнички дијалог са политиком и светом. Била је уметнички посматрач времена у ком је живела и осликавала. Почеци политичког бављења датирају још од 1967. године, сасвим несвесно започети, да би 70-их година своје политичке ставове сликовно у потпуности презентовала; а и касније током бомбардовања Србије и 2000-их година.

Видећемо њено виђење божанског плана стварања света, али и оног незаобилазног антипода званог апокалипса; као и њен бастојаријум, однос према животињском свету, јер за њу то је свет неодвојив од људског.

Потом, на изложби су приказани и Ољини модни цртежи. За народно позориште у Београду 2005. године креирала је 120 костима за оперу Слепи миш, као и позоришне плакате, али и за уметнички ансамбл „Obsession“. Једно време је креирала за модну кућу Мона и познате колекције Његош, Тесла, Старо цаство (2005. и 2007. године).

Доживећете и Ољу као својеврног колекционара. Њенe кристалне кугле, шкољке и многи други предмети које је стрпљиво прикупљала деценијама и сачувала од зуба времена, изложени су на овој изложби. Такође, видећете и Ољине чизме, ципеле, шешире, занимљиве комаде одеће и њену колекцију бунди. Ољина ексцентричност одише на сваком кораку и квадратном метру овог музеја. Она је стварала и живела уметност – без поговора, ова изложба све то доказује.

Оно што је веома упечатљиво и што изазива посебну пажњу је горњи спрат изложбене поставке (рекли бисмо, чардак ни на небу ни на земљи). Импресиван простор који као да је прављен за приказ Ољине фазе рециклажне уметности. Портрети познатих светских личности, од политичара до уметника. Оља употребљава једнократне материјале, амбалаже, стварајући тако на ироничан начин нешто ново и трајно – своје слике. Овде се опет протежу теорије супротности. Присутна је идеја прошлости наспрам идеје поштовања личности које су задужиле човечанство.

Оља Ивањицки “Освајање Месеца”

После рециклажних слика Оља своју рециклажну уметност преобичава и усмерава у уметничке објекте тзв. ПОРТАЛЕ. Такође, посвећени су онима које је поштовала и волела, користећи предмете или њихове делове повезујући их на само њој својствен начин.

И таман кад помислите да је можда крај, да нема више где и немате више шта видети, схватићете заправо да стојите на својеврсном балкону (у затвореном простору) а поглед на доле оставља вас у шоку (позитивном или не), али свакако никако нећете остати равнодушни. Пред вама ће се указати реконструкција Ољине собе и Оља како седи (окренута леђима) пред својим штафелајем. Рекли бисмо, времеплов на делу, портал погледа у прошлост и ми (ту присутни) као сведоци једног импозантног живота. Да, надасве импозантног.

Изложба “Заоставштина Оље Ивањицки” у Историјском музеју Србије затвара се 1. новембра 2017. Због великог интересовања, организовано је додатно стручно вођење у уторак 31. октобра, са почетком у 17 часова.

Ауторка: Маша Вујновић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *