U nama je premalo Boga

(Jadranka Milenković: SOBA 427, Areté, Beograd, 2019)

Drugi roman Jadranke Milenković Soba 427 oslanja se na njen prvenac Heteros ne samo književnim pravcem kojim se ova autorka zaputila, da preispituje stvarnost iz ugla čitateljke i literature, već i jednim neobičnim motivskim rešenjem koje će se pojaviti u dvojakom vidu u njenim knjigama. To rešenje tiče se motiva pećine čija je metafora bila Senkina soba iz prvog romana, a sada je to bolnička soba na institutu za lečenje bolesti pluća, koja više nije samo ono platonovsko žarište gde oko vatre nastaju priče, već je hrišćanska grobnica zbog koje će autorka eksplicitno i parolično na kraju romana ispisati: „Neka neko jednom pomeri kamen na ulazu u grobnicu, neka izadje, radi svih njih, neka kaže da smrti nema i da je sva tajna u ljubavi.“ A ko su oni zarad kojih bi trebalo u stvarnosti oživeti biblijsku priču? „Ljudi“, opet tako lako zapisuje naratorka u svoj bolnički dnevnik, „Bedni ljudi, spremni i na dobro i na loše, siromašni i bolesni. Pored njih još i oni koji misle da ne pripadaju gore nabrojanima.“

Pripadnici tog ljudskog sveta „prvog dana su strašno zbunjeni, a drugog dana već znaju sve o bolničkom životu, liftovima, trpezariji; druge pacijente zovu imenom i pouzdano znaju ko je s kim u vezi… oni koji sede na klupama zagledani u one koji šetaju (i ko s kim šeta); oni koji šetaju i gledaju druge na klupama (ko s kim sedi)“ – da ovo nije opis jednog instituta za lečenje, rekao bi čitalac ovo je opis sveta u kojem živimo, prvo naših kuća, naših prijateljskih vidokruga, naših poslovnih vidokruga, naših komšiluka i gradova… Rekao bi čitalac i ne bi pogrešio, jer autorka ispisuje pripovest-parabolu naše stvarnosti u kojoj biti zdrav ili biti bolestan malo znači za neke drugačije poglede na svet i život, naprotiv nimalo ne znači.

Soba 427 nalazi se na ženskom odeljenju u Novom institutu za lečenje bolesti pluća, na nekakvom čarobnom bregu, u šumi, dalje od gradske vreve i buke, ona ima jedan prozor kojim vazduh dolazi do pacijentkinja, ali bolest pluća podmuklo sprečava pravilno disanje i konkretizuje pretnju životu kroz sliku prekida daha. Našavši se na ovom mestu, jedna od pacijentkinja počinje da piše svoj bolnički dnevnik, kao da piše po zidu pećine, ili da budemo još užasniji u opisu, kao da piše po zidu nekropole nad kojom se nadvija senka prolaznosti života. Oni koji bi trebalo da udju u red svetih vračeva, lekari, uslovljeni sistemom, ostavljaju pacijente zbunjene i bez jasnih terapija, što je stvarnosna žaoka ove knjige koja očitava obrise srpske realnosti u kojoj je život čoveka ostao na koncu srećnog slučaja: „Ono što vidim gasi nadu koju su nudile zablude prosvetiteljstva, pozitivista, filozofa ubedjenih u napredak i trijumf duha, teologa, mistifikatora, samoobmanjivača. Ova bolnica donosi „udarac istine“; otkriva isparljivost tih sjajnih mladalačkih zabluda. Raskrinkava i neuzvišene laži onih koji od tih slatkih obmana izvlače korist.“

Šta se dešava u sobi i o čemu to naratorka piše u svojoj svesci? Piše o svojim razmišljanjima o životu kroz svoj literarni kredo koji je izgradila udaljivši sebe od drugog jednog oblika života koji je sve vreme paralelno tekao pored nje, a to je život formalno nepismenih žena koje će u ovoj knjizi postati srpske šeherezade (Baba Dara, Baba Kata), a kao takve opomene našem društvu o marginalizovanoj grupi žena, sprskih seljanki, starica i Romkinja – njihova životnost, bivstvo i „ja jesam“ opominju na predrasude čoveka prema čoveku i pozivaju na pomeranje mrene sa očiju. U njihovom svetu nije kao u našem kojim vladaju tehnika i informacije, one nemaju taj svet pa je samim tim njihov možda onaj pravi, najrealniji. Punoća njihovih priča i ubedjenja (ispravnih ili neispravnih?) stoji nasuprot praznine čoveka koji je duboko zagazio u 21. vek gde: „U svetu u kome je nepodnošljiva pomisao na bol i patnju, na mnogo truda za trunje dobitka, malom čoveku preostaje samo praznina umotana u šareni papir.“

Stoga naratorki preostaju čitanje kao „bratstvo nad prazninom“, „prećutana povezanost s bliskim bićima rasutim po ostrvima“, i pisanje „posebna vrsta čitanja“, autočitanje: „kao pretvaranje sopstvenog čitanja u novu igru. Rasparanje tudjih tkanina; tkanje novih u strahu od jednog jedinog neželjenog prosca. NJegovo ime je Ništa. (…) Pisanje kao usud, samospoznaja, samoraspinjanje, praznoslovlje, svetkovanje, slivanje, privrženost; kao mračenje i povratak svetlila, zaklinjanje u prelepe laži, rasterivanje uroka, prozorljivost, probudjenost i neka vrsta budnog počinka.“

Sve to da li je pandan pripovedanju Baba Dare i Baba Kate? Da li su i njihove priče njihovo samoraspinjanje kroz druge likove ili pak potvrda da postoji nešto više od čoveka, Bog i negov sudbinski prst, koji udešava stvari po svojoj tvoračkoj pripovedačkoj moći. I u tom slučaju „u nama je premalo Boga. Tu iskru koja u telu polako gasne ne umemo raspiriti dovoljno da svojom vatrom možemo da ogrejemo druge. Zbijamo se u gomile kao tek rodjeni mačići. I to je dobro, i smisleno.“

Sve ima svoj smisao, ljudi su ovakvi i onakvi, smenjuju se pacijenti, jedni odlaze, drugi dolaze, ponovo su to i opet samo ljudi:

„Ljudi koji nasrću na drhtava, metalna vrata lifta iako još nije stao.“

Jadranka Milenković svojim drugim romanom, parabolom naše stvarnosti, potvrdjuje svoje spisateljsko umeće i poziva čitaoca na predano čitanje gde će kroz esejistička sozercanja uspeti da makar nasluti istinu o životu, ako jedne konačne istine uopšte ima. Slobodom kojom nas je darovala, poželećemo da neko zaustavi lift, da otvori vrata, da kaže da ne treba čekati, da treba živeti, da smrti nema… Da sva je tajna u ljubavi i da u nama ima onoliko Boga koliko imamo daha da živimo punim plućima.

Autorka: Milica Milenković

Fotografije: Arete

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *