Туђе по нашки

Посвећено сјенама Николе Симића и Властимира Ђузе Стојиљковића

За успјешно представљање неког страног стрип серијала у једној земљи није довољно само откупљивање ауторских права, превод, штампа и његова дистрибуција на продајна мјеста. Понекад је потребно, зарад исплативости подухвата, прибјећи одређеним измјенама у преводу које називамо прилагођавањем. Прилагођавању се прилази из различитих побуда. Језичке разлике, слабозвучност “чистог” превода, тренутна надахнутост преводиоца или национална политика предузећа најчешћи су разлози за овај потез. Овај чин умногоме не умањује квалитет дјела које оно има у оригиналу већ му и помаже да се конзумент од обичног читаоца преведе до стадијума уживаоца. Од успјешности прилагођавања назива филмова, књига и стрипова, те имена ликова и мјеста у њима зависи профитабилност пројекта коју доноси популарност.

Таласу моде прилагођавања страних производа домаћем тржишту није одољела ни Југославија. Генерације малишана су одрастале уз анимиране и игране филмове те књиге са називом далеким од оригиналног. Витез Која (Touche Turtle and Dum Dum), Драгуљче (Mumbley), Патак Дача (Daffy Duck), Шалабајзерићи (The Hillbily bears), Еустахије Брзић (Blue racer) и још многи други јунаци су увесељавали публику испред малих екрана зрелом комуникативношћу вјештих синхронизатора који су дискретним и надахнутим упадицама по сопственом нахођењу мијењали оригинални сценарио. Преименовања су била честа појава и у биоскопским салама. Филм Серђа Леонеа са непотпуним придјевским степеновањем у наслову The good, The Bad and the Ugly  код нас је познатији по довршеном Добар, лош, зао док је за филм Ридлија Скота “Alien” искоришћен технички нетачан, али зато звучан, назив “Осми путник”. Због неразумљивости алузије у наслову романа “Ham on rye” Чарлса Буковског, преводилац Флавио Ригонат се одлучује за назив са библијском конотацијом “Блудни син” умјесто “Сендвич од ражи”. Слични подухвати често су виђани и у стрипским публикацијама, што је и тема овог чланка.

Рантаплан – лик с највише имена код нас (Ла-ја-вко, Шапоња, Бувара, Шњофаћ).

Не толико ријетка појава у свијету (Мики Маус је у Италији Тополино!), у стрипу код нас примјетне су двије врсте прилагођавања: потпуна језичка и смисаона прилагодба која је због потребне посвећености пројекту знатно ријеђа од дјелимичног и бенигнијег преименовања ликова и назива мјеста.

Обашка ми је плезијер!”1) Ова синтаксичка ругоба је примјер реченице каквима се преводилац стрипа Породица Тарана (Bringing up father) Џорџа Мекмануса послужио за успјешније дочаравање атмосфере скоројевићког свијета једног од најстаријих свјетских серијала (започетог још 1913. године). Непотписани преводилац (упире се прстом на књижевника и публицисту Миодрага Илића) свесрдно се заложио да финесе говорног језика ирских исељеника у САД раних тридесетих “преклопи” дијалектизмима и жаргонизмима из нашег језика и тако утјелови сировост новопечених богаташа Таране (Jiggs) и Магде (Maggie). О успјешности оваквог превода довољно говори и вишедеценијско објављивање овог стрипа те запаћивање ријечи с других географских ширина у народу (“диша”, “јербо”, “утепати”). Цензорска палица је зачудо још педесетих година одобрила овај чин иако се тако нарушавала ионако крхка правописна разборитост југословенске омладине. Јаче одступање од оригиналног текста уписаног у облачић још биљежимо код хумористичких стрипова Гру (ауторски рад Ненада Бурцара) те Зрики Шваргла и Шуле Глобус (Mortadelo y Filemón).

Коријени плићег прилагођавања страних стрипова нашем поднебљу сежу дубоко у прошлост и прве кораке овог медија код нас тј. у тридесете године 20. вијека. Деценија пред Други свјетски рат назива се “златним добом” стрипа. Девета умјетност је у кратком року освојила тржиште Краљевине Југославије и то понајвише захваљујући млађој популацији која је у “Мики Мишу”, “Цртаном филму”, “Веселом четвртку” и другим публикацијама које су доносиле на својим страницама актуелне свјетске стрипове налазиле толико жељену забаву у читању. Тој “стрип-манији” помогло је и прилагођавање. Душебрижнички став тадашњих издавача да наш народ неће најбоље примити страни стрип због разлика у менталитету и обичајима био је и више него неоправдан. Иако су задахнути том забринутошћу својски прионули на посао (Мика Миш, Тарцан, Мачак Марко), већина првобитних преименовања нису усрећила читаоце па су убрзо изузети из употребе и замијењени оригиналним (Мики Маус, Тарзан, Мачак Феликс). Из периода краљевине Југославије остали су у употреби до данас имена већине Дизнијевих јунака (Паја Патак, Шиља, Пата, Баја, Раја, Гаја и Влаја), те покоји прилагођени наслов серијала (Породица Тарана, Бим и Бум, Риле и Гиле).

Послије Другог свјетског рата и маћехинског погледа на стрип као “кваритеља социјалистичке омладине” (1946-1952), јединственом прилагођавању се испријечило неједнако писање страних имена у српскохрватском језику. Подијељеност Југославије по њеним центрима била је видљива и у стрипу, поготово након Новосадског договора из 1954. године. Различити ставови по питању транскрипције и транслитерације страних личних имена и назива мјеста довели су до тога да мангуп с београдског асфалта одраста уз авантуре Флаша Гордона или Ден Дерија, а његов вршњак, загребачки факин, уз Flasha Gordona и Dan Dare-ja.

Јаз се наставио продубљивати са одлуком да се прилагођавање препусти слободном избору медијских кућа и издавача. Тако смо добили “источну” и “западну” варијанту многих популарних анимираних јунака попут Bugs Bunnyja (Душко Дугоушко тј. Зекослав Мрква) или Pink Panthera (Пантер Панта тј. Пинк Пантер). У стрипу примјећујемо сличну ситуацију. Симпатични алкохоличар са увијек накривљеном беретком Andy Capp у једној држави превођен је истовремено као Драгец Пех и као Тоша Качкет. Већ поменути серијал Породица Тарана се у загребачким гласилима појављивао под називом Породица Наџак.

Занимљива је недосљедност у именовању истих стрип јунака које су објављивали два издавачка гиганта унутар СР Србије, новосадски Форум и горњомилановачке Дечје новине. Због различитих ословљавања многих епизодних јунака у Астериксу, Таличном Тому и Штрумпфовима те непотребних мијењања наслова истих епизода многих стрип серијала (Модести Блејз, Боб Моран) током 15-огодишњег утркивања ова два издавача, сам чин прилагођавања изгубио је првобитни смисао помагања читаоцима. Свемоћни уредници су своју чудну политику вођења тада репрезентативних стрип-магазина (Стрипотека, Екс алманах, Гигант) употпунили са троструким именовањем ниског и доброј капљици склонога индијанског поглавице Црвенооког (Redeye). Oвај кратки стрип Гордона Беса објављиван је као Поглавица Лако Перце и Бабура. Ни заштитни лик најдуговјечније француске стрип публикације Spirou није боље прошао. Преведен римованим и лакопамтљивим називом Спира и Ћира од стране Форумових радника, овај стрип серијал је истовремено код Дечјих новина објављиван под оригиналним именом Спиру и Фантазио.

Лијеност или небрига данашњих издавача су могући разлози запостављања наш(к)их логоа зарад оригиналних.

Масовност и тиражност стрип издаваштва у бившој Југославији (десетак седмичних и полумјесечних публикација са просјечним тиражом од 35000 примјерака) су произвели и доста превида од стране одговорних лица. Тако је црнохуморни Ђузепе италијанског иноватора Бенита Јаковитија пресловљен у Тику Луфтику иако је овим именом двадесетак година раније крштен лијени Магдин брат из серијала Породица Тарана.

Седамдесетих година прошлог вијека биљежимо највећи број прилагођених назива страних, махом хумористичких, стрипова и најуспјелије продукте умовања преводилаца. Колико је ово сложен и захтјеван посао доказаће нам примјер раног и мање познатог стрипа Астериксовог оца Ренеа Гошинија Tromblon et Bottaclou. Неодређеност оригиналног назива потраживало је много дара за његово превођење. Овај проблем превазишао је неименовани сарадник Стрипотеке чији је синтагматски преклоп Прпабата и Зорталија надишао и квалитет самог садржаја. Поред Зрикија Шваргле и Шулета Глобуса (Mortadelo y Filemón), Олд Кресоја (Catfish) те поменутог Прпабате и Зорталије међу најмаштовитије наслове убрајамо и Гиџу Јагуриџу (Tumbleweeds). Ова језиколомка од имена (несхватљива и самом говорнику савременог српског језика) апсолутно је непреведива на други језик. Да је Гиџа Јагуриџа један од најбољих примјера прилагођеног стрипа говори нам и преводиочев труд да изнађе одговарајућа имена за мјештане Прљаве Јаруге, која су чак живописнија од изворних. Тако су погребник Даскал О’ Чамоф (Claude Clay), строги судија О’ Беси (Judge Frump) и копач гробних мјеста О’ Рака (Wart Wimble) само предводници палете ликова иронично обојених имена.

Прилагођивачи су неријетко прибјегавали и простом посрбљавању назива серијала и имена лица на основу особина које их одређују. Чувени изумитељ којештарија опасних по његове колеге Gaston Lagaffe, овјековјечен у бесмртном раду Андреа Франкена, код нас је због сличних склоности са љењивцем из пјесме Јована Јовановића Змаја успјешно прекројен у Гашу Шепртљу. Исту судбину су доживјели још неки класици француско-белгијске школе комичног стрипа: Нова Новатор2) (Achille Talon), Рунда (Cubitus), Крцко (Chlorophylle) и Синђелија (Sibylline). Понекад имену кумује и изузетна популарност серијала па су послије епског промашаја са Томицом и Јерицом (Том и Џери) приређивачи оманули са Гаврилом (Гарфилд), Звездојем и Трбојем (Астерикс и Обеликс), везиром Ал Подвалијем (Изногуд) и Срећним Луком тј. Срећком Муњом (Талични Том).

Примјер братског ,,договора” : Паја Патак и нећаци Раја, Гаја и Влаја или Пашко Патак са Хинком, Тинком и Винком.

Осјетан пад креативне снаге уређивача постаје и више него очит у издањима из осамдесетих година прошлог вијека. Да ова врста превођења “броји ситно”, показује и мали број прилагодби у овој деценији (осим Мартија Мистерије све су старијег датума). Тренд занемаривања изворног назива и насловљавање серијала по протагонисти из садржаја узима данак. Тако је новински стрип Gun law код нас познатији као Мат Дилон, Un ragazzo nel Far West као Тим и Дасти, Le Vagabond des Limbes као Астер Блисток а познати дјечији стрип Чарлса Шулца Peanuts, због безвезности оригиналног наслова у нашем језику и грубости првобитног превода Пикавци остаће најпознатији по доглавном јунаку Чарлију Брауну.

Иако се ни друге медијске куће нису либиле објављивања стрипова чијим су бомбастичним насловима “пецали” публику, новосадски Дневник као најпопуларнији издавач цртаних “чрчкарија” у бившој Југославији, предњачио је у томе. Звучни наслови са чеоних корица Златне серије и Лунов Магнус стрипа (нпр. Загор против Вонга; Меч столећа; Операција “Велики скок”) својом очигледном комерцијалном намјеном замјењивали су наивно једноставно насловљене епизоде у италијанском издању (нпр. Океан; Духови; Готова ствар). Зарад привлачења пажње читалаца мијењани су (у потпуности и дјелимично) и називи серијала. Врхунски еп француског двојца Ле Тендре – Лоазел  La Quête de l’oiseau du temps (“Потрага за Птицом времена”) на нашим просторима објављен је као “Ратници са Акбара” док су пројектанти кратковјечне Авантуре стрип Les Sept vies de l’Epervier (“Седам живота Копца”) превели као “Жиг судбине”. Сматрајући вишком дио наслова за успјешно прихватање јунака, уредници су често и скраћивали оригинални назив серијала. Тако је француска постапокалиптична оперета Валеријан и Лорелина представљена под именом Валеријан а Велики Бен Болт без оригиналног придјева уз име.

Прилагођавање је, као прежаљен облик превођења, код нас постало изузетно ријетка појава од 1991. године. Модерни читаоци у интернет ери немају потребу за тим видом помагала. Кратак преглед учињеног у деценијама иза нас на овом пољу имао је за циљ освјетљавање труда свих оних непотписаних “људи иза кулиса” чији рад се и данас уважава. Намјерили смо да скретањем пажње на учинак свих наших Бриксија, Димитријевића, Змајеваца али и хероја наше гласовне синхронизације Татића, Симића, Бачића, Стојиљковића подсјетимо на битност ове потцијењене работе – прилагођавања.

Аутор: Милан Милошевић

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Породица Тарана, Стрипотека, бр. 512, Форум Маркетпринт, Нови Сад, 1978, стр. 68.
2. У хрватској верзији познат и као Ахил Петић.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *