Triler kamenog srca

Prikaz romana Kameno jezero Željka Obrenovića (Kontrast, 2016)

Roman Kameno jezero treći je po redu „dugometražni“ uradak Željka Obrenovića. Ovaj pisac je pre nekoliko godina na domaću književnu scenu ušao vrlo glasno sa romanom Srpski psiho (u saradnji sa Aleksandrom Ilićem). Potom je usledio roman Talog, te brojne kratke priče, kritike i strip album Karton siti. Sa Kamenim jezerom, Obrenović je prošle godine dospeo u širi izbor za Ninovu nagradu.

U svemu pomenutom, Obrenović ume da bude dosta grub, bilo dok opominje društvo na zločine koji se rado zaboravljaju, ili dok piše o muško-ženskim odnosima (savršeni primer potonje kategorije naći čete u njegovoj priči Ko je ubio ljubav). No, čini se da je baš u Kamenom jezeru uspeo da izbalansira sve svoje sitne porive i napravi priču koja je pre svega uzbudljiva, lako čitljiva, ali ima opasno grub kraj.

Izvor: zeljko-obrenovic.blogspot.rs

Kameno jezero se prvenstveno karakteriše kao triler. U njemu nalazimo jak saspens, klupko isprepletenih misterija i protagonistu koji igrom slučaja dobija zadatak da sklopi celu slagalicu. Baš kao i brojni drugi (neretko žanrovski) pisci, Obrenović svog naratora oblikuje po sopstvenom liku, pa tako priču pratimo iz ugla ostvarenog domaćeg pisca koji sticajem okolnosti počinje da radi na scenariju za jedan srpsko-američki akcioni film. Dok se njegovi saradnici lome oko finansiranja projekta, on odlazi u vikendicu na udaljenom jezeru kako bi našao mir i, što je još bitnije, inspiraciju za priču. Vlasnica vikendice i njegova saradnica na projektu je Una, privlačna, inteligentna i intrigantna devojka, ništa sporija na jeziku od glavnog junaka. Centralna misterija vezuje se za samo Kameno jezero i selo Kamenovo, kao ukleta lokacija na kojoj je zabeleženo više tragičnih slučajeva nego što bi to iko voleo da prizna. Vremenom upoznajemo nekolicinu sporednih likova vezanih za ovo mesto koji, svako u određenoj meri, utiču na tok radnje.

Ovakva postavka savršena je za nadogradnju dobre misterije i Obrenović to vešto čini. Odabir lokacije za triler ovog tipa ne može biti bolji, budući da je naša regija prepuna „ukletih” lokaliteta i sve opisano vrlo lako možete vizualizovati. Iskorišćenost potencijala koji nudi ovakav genius loci dovodi do odličnog psihološkog efekta, te priča deluje još ubedljivije. Obrenović je ovu lekciju naučio od dokazanih majstora koji svoj pomereni alter-ego odvlače na tajanstveni lokalitet u nameri da se odvoje od sveta i potpuno posvete radu (setimo se, među ostalima, Kingovog Tajnog prozora, kao i grupice ukletih pisaca u Palahnjukovim Progonjenicima). I Kameno jezero, baš kao i ostale priče sa kojima deli ovaj motiv, potvrđuje da je na ukletom mestu potpuno nemoguće pobeći od vlastitih demona.

Dok sedi na terasi vikendice i radi za računarom, naš protagonista shvata da je mu je upravo format scenarija bio potreban da izvuče svoj maksimum i napiše nešto što će (uz malo sreće) uspeti da pogura njegovu uspavanu karijeru. Ovde prepoznajemo i glavni kvalitet Kamenog jezera, a to je slojevitost Obrenovićevog stila. Kroz ceo roman on spretno barata žanrovima o kojima i u kojima piše. Iako nikada zapravo ne uspevamo da zvirnemo iza njegovog ramena i pročitamo makar delić scenarija, opis je dovoljno vitalan da dobijemo utisak da se tu radi o motivu priče unutar priče. Ovaj vešt spisalački trik nas suptilno navodi da čak i u jednostavnim scenama tražimo nagoveštaje intertekstualnosti. Pisac film počinje da piše kao jednostavan akcioni triler i, dok funkcioniše kao takav, i njemu samom počinju da se događaju situacije koje bi vrlo lako mogle da se uklope u delo tog tipa (odlazak na misterioznu lokaciju, upoznavanje sa potencijalnom femme fatale, jurnjava automobilima). Međutim, kada u scenario ubaci noar elemente, saspens se pojačava i situacija u njegovom životu postaje kompleksnija (sa dodatkom teške drame, moglo bi se reći). Svi ti razlozi čine čitanje Kamenog jezera pravim užitkom, jer roman predstavlja odličan primer uspešne izgradnje slojevite priče kroz koju se čitalac probija sa lakoćom.

Nasuprot tome, razrešenje misterije, iako zadovoljavajuće, napisano je previše jednostavno. Glavni rasplet doslovno nam je prepričan kroz razgovore koje narator obavlja sa nekolicinom sporednih likova, iako bi i žanru svojstvenije bilo da se to odigra kroz akciju. Tako misterije koje Obrenović u većem delu romana promućurno gradi, bivaju objašnjene u samo nekoliko rečenica razmenjenih sa ličnostima kojima i nije posvećeno baš puno mesta u romanu. Srećom, samo finale dovoljno je efektno, pa je i konačan utisak pozitivan. Obrenović je odličan poznavalac žanra koji piše, te čvrsto drži konce finala, a na momente uspeva čak i lukavo da se poigra sa čitaocima. Na kraju krajeva, kada su krimići u pitanju, njihov kvalitet i leži u tih nekoliko poslednjih pasusa.

Dodatna problematika vezana je za Obrenovićev stav prema glavnoj junakinji. Una nam je od početka romana predstavljena kao kompleksna, ali čvrsta ličnost koja s obe noge stoji na zemlji i, poglavlje za poglavljem, uspevamo da se naviknemo na nju kao takvu. Draga je i domišljata, ali kada god situacija zagusti i kada od nje očekujemo da pokaže maksimum, njen karakter se zamrzne. Šteta je utoliko još veća jer to doživljavamo od jednog iskrenog i vrcavog lika od kojeg smo na početku očekivali mnogo. Ono što joj se dešava na samom kraju samo je nadogradnja na njenu pasivnost u kriznim situacijama.

Sve u svemu, uprkos pomenutim manama, Kameno jezero je vredno pažnje domaće publike, a pritom nosi kvalitet kojem se mogu podičiti samo odlični trileri: ma koliko dugo ga nosili u torbi, jednom kada krenete da ga čitate, nećete ga ispuštati iz ruke sve dok sami ne rešite zagonetku.

Drugim rečima, Obrenovićevo Jezero je odlična preporuka za leto, naročito za one koji planiraju da godišnji odmor provedu sa voljenom osobom na nekom izolovanom mestu, okruženi neobuzdanom prirodom.

Ili…. možda ipak ne.

Autorka: Branka Malenica

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *