Трилер каменог срца

Приказ романа Камено језеро Жељка Обреновића (Контраст, 2016)

Роман Камено језеро трећи је по реду „дугометражни“ урадак Жељка Обреновића. Овај писац је пре неколико година на домаћу књижевну сцену ушао врло гласно са романом Српски психо (у сарадњи са Александром Илићем). Потом је уследио роман Талог, те бројне кратке приче, критике и стрип албум Картон сити. Са Каменим језером, Обреновић је прошле године доспео у шири избор за Нинову награду.

У свему поменутом, Обреновић уме да буде доста груб, било док опомиње друштво на злочине који се радо заборављају, или док пише о мушко-женским односима (савршени пример потоње категорије наћи чете у његовој причи Ко је убио љубав). Но, чини се да је баш у Каменом језеру успео да избалансира све своје ситне пориве и направи причу која је пре свега узбудљива, лако читљива, али има опасно груб крај.

Извор: zeljko-obrenovic.blogspot.rs

Камено језеро се првенствено карактерише као трилер. У њему налазимо јак саспенс, клупко испреплетених мистерија и протагонисту који игром случаја добија задатак да склопи целу слагалицу. Баш као и бројни други (неретко жанровски) писци, Обреновић свог наратора обликује по сопственом лику, па тако причу пратимо из угла оствареног домаћег писца који стицајем околности почиње да ради на сценарију за један српско-амерички акциони филм. Док се његови сарадници ломе око финансирања пројекта, он одлази у викендицу на удаљеном језеру како би нашао мир и, што је још битније, инспирацију за причу. Власница викендице и његова сарадница на пројекту је Уна, привлачна, интелигентна и интригантна девојка, ништа спорија на језику од главног јунака. Централна мистерија везује се за само Камено језеро и село Каменово, као уклета локација на којој је забележено више трагичних случајева него што би то ико волео да призна. Временом упознајемо неколицину споредних ликова везаних за ово место који, свако у одређеној мери, утичу на ток радње.

Оваква поставка савршена је за надоградњу добре мистерије и Обреновић то вешто чини. Одабир локације за трилер овог типа не може бити бољи, будући да је наша регија препуна „уклетих” локалитета и све описано врло лако можете визуализовати. Искоришћеност потенцијала који нуди овакав genius loci доводи до одличног психолошког ефекта, те прича делује још убедљивије. Обреновић је ову лекцију научио од доказаних мајстора који свој померени алтер-его одвлаче на тајанствени локалитет у намери да се одвоје од света и потпуно посвете раду (сетимо се, међу осталима, Кинговог Тајног прозора, као и групице уклетих писаца у Палахњуковим Прогоњеницима). И Камено језеро, баш као и остале приче са којима дели овај мотив, потврђује да је на уклетом месту потпуно немогуће побећи од властитих демона.

Док седи на тераси викендице и ради за рачунаром, наш протагониста схвата да је му је управо формат сценарија био потребан да извуче свој максимум и напише нешто што ће (уз мало среће) успети да погура његову успавану каријеру. Овде препознајемо и главни квалитет Каменог језера, а то је слојевитост Обреновићевог стила. Кроз цео роман он спретно барата жанровима о којима и у којима пише. Иако никада заправо не успевамо да звирнемо иза његовог рамена и прочитамо макар делић сценарија, опис је довољно виталан да добијемо утисак да се ту ради о мотиву приче унутар приче. Овај вешт списалачки трик нас суптилно наводи да чак и у једноставним сценама тражимо наговештаје интертекстуалности. Писац филм почиње да пише као једноставан акциони трилер и, док функционише као такав, и њему самом почињу да се догађају ситуације које би врло лако могле да се уклопе у дело тог типа (одлазак на мистериозну локацију, упознавање са потенцијалном femme fatale, јурњава аутомобилима). Међутим, када у сценарио убаци ноар елементе, саспенс се појачава и ситуација у његовом животу постаје комплекснија (са додатком тешке драме, могло би се рећи). Сви ти разлози чине читање Каменог језера правим ужитком, јер роман представља одличан пример успешне изградње слојевите приче кроз коју се читалац пробија са лакоћом.

Насупрот томе, разрешење мистерије, иако задовољавајуће, написано је превише једноставно. Главни расплет дословно нам је препричан кроз разговоре које наратор обавља са неколицином споредних ликова, иако би и жанру својственије било да се то одигра кроз акцију. Тако мистерије које Обреновић у већем делу романа промућурно гради, бивају објашњене у само неколико реченица размењених са личностима којима и није посвећено баш пуно места у роману. Срећом, само финале довољно је ефектно, па је и коначан утисак позитиван. Обреновић је одличан познавалац жанра који пише, те чврсто држи конце финала, а на моменте успева чак и лукаво да се поигра са читаоцима. На крају крајева, када су кримићи у питању, њихов квалитет и лежи у тих неколико последњих пасуса.

Додатна проблематика везана је за Обреновићев став према главној јунакињи. Уна нам је од почетка романа представљена као комплексна, али чврста личност која с обе ноге стоји на земљи и, поглавље за поглављем, успевамо да се навикнемо на њу као такву. Драга је и домишљата, али када год ситуација загусти и када од ње очекујемо да покаже максимум, њен карактер се замрзне. Штета је утолико још већа јер то доживљавамо од једног искреног и врцавог лика од којег смо на почетку очекивали много. Оно што јој се дешава на самом крају само је надоградња на њену пасивност у кризним ситуацијама.

Све у свему, упркос поменутим манама, Камено језеро је вредно пажње домаће публике, а притом носи квалитет којем се могу подичити само одлични трилери: ма колико дуго га носили у торби, једном када кренете да га читате, нећете га испуштати из руке све док сами не решите загонетку.

Другим речима, Обреновићево Језеро је одлична препорука за лето, нарочито за оне који планирају да годишњи одмор проведу са вољеном особом на неком изолованом месту, окружени необузданом природом.

Или…. можда ипак не.

Ауторка: Бранка Маленица

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *