TRAGOVI SRPSKE POVESTI U GOTICI

(Balkan i Srbi u viđenju Brema Stokera)

Srpska prošlost možda jeste strava i užas – ali strava i užas onima koji takvu prošlost nemaju, pa svoju izmisle, a tuđu vremenom sakriju ili izmene.

U prethodnoj rečenici ne krije se nikakva teorija zavere niti izjava Jovana I. Deretića, nego je načinjen izvestan uvod u iščitavanje čuvenog irskog pisca Brema Stokera i njegovog romana… ne Drakule, već Gospe sa pokrovom.

31fc661d-5518-4e95-8fa5-f7bc9453425bimg100

Ne znaju mnogi za ovaj Stokerov roman, objavljen 1909, baš nekako uoči velikih previranja na Balkanu. To je vrlo važno napomenuti, jer Stoker je relativno tačno predvideo konačnu propast Osmanskog carstva i stvaranje jedne nove države na njegovim ruševinama, države koja bi ujedinila dotadašnje porobljene narode i od njih sačinila jedinstvenu naciju dostojnu poštovanja. Samo što, gledano iz današnjeg ugla, ta Stokerova zamišljena država definitivno deluje kao previše idilična utopija, tim pre što se radi o balkanskom podneblju.

Vidimo da je u Gospi sa pokrovom akcenat bačen na politiku, ali nisu izostale ni misterije, gotski ambijent, vampirizam sa izvesnom dozom erotike… Kao u Drakuli, opet imamo Istok viđen očima putnika Britanca, ali umesto Transilvanije, sada je to Balkan. Za potrebe romana, Stoker je izmaštao neku novu zemlju, koja bi se mogla ovako protumačiti: to je državica na jadranskoj obali (možda asocijacija na Dubrovnik ili Boku Kotorsku), način života i običaji podsećaju na Crnu Goru, dok su imena mahom grčka i srpska. Ono što srpskom čitaocu nikako ne može promaći, to je crkva sa nazivom – Sveti Sava. Glavna junakinja pak nosi ilirsko ime Teuta, ali je sâm pisac naziva poslednjim izdankom „stare srpske rase“.

Sve ove činjenice, premda se mogu uzeti kao plod mašte, ipak su nas navele da povučemo paralelu sa onim što se danas naziva pseudo-istorija i što se uporno označava kao romantičarska teorija o srpskom poreklu. Kad bi danas u Srbiji bila napisana neka slična knjiga, pa sve i da to bude petparački naučnofantastični roman, sigurno bi bio okarakterisan kao obična propaganda zasnovana na radovima Miloša S. Milojevića i Jovana I. Deretića, a možda bi bila etiketirana i kao nacionalistička u najcrnjem smislu tog pojma. Naravno, pod uslovom da se nađe izdavač koji bi smeo da objavi priču zasnovanu na toliko ismejanoj i prokuženoj pseudo-istoriji.

Međutim, Brem Stoker bio je Britanac, živeo je u viktorijanskoj Engleskoj, teško da je mogao doći do studija Miloša S. Milojevića ili nekih starijih srpskih istoričara (Đorđa Brankovića, Jovana Rajića), pa nas to takođe navodi na pomisao da su slične teorije o balkanskim narodima, koje se danas redovno označavaju kao pogrešne, morale postojati i kod zapadnih istoričara. Ali, ako su i postojale, verovatno su tamo napuštene mnogo pre nego u srpskoj istoriografiji.

Ipak, odjeke stare srpske istorije pronašli smo u gotici i gotskom romanu, tamo gde nikome ne bi na pamet palo da ih traži, jer prosečan čitalac u takvom štivu vidi samo krvožedne vampire, bez ikakve želje da dublje sagleda problematiku onog vremena kad ovaj žanr iznova postaje aktuelan.

7edba3a143325a9dcb8707e0bc52cf37-1000x742x1

Ako znamo da se gotika u drugoj polovini XIX veka razvila kao neki vid bunta tzv. viktorijanskom načinu života, lako ćemo se setiti političkih činjenica i uočiti da bi Gospa sa pokrovom mogla biti oštra kritika „zapadnjačkog“ pogleda na „istočno pitanje“. Često se baš ovaj period (tačnije, 1878. godina) uzima kao preloman za srpsku istoriografiju, čime se podrazumeva napuštanje starih teorija i prihvatanje nove istorijske škole pod uticajem Zapada. Na stranu to da li je tačniji ovakav ili onakav pogled na našu prošlost, ali ako nam je novo učenje nametnula epoha koja se u Engleskoj naziva viktorijanskom, onda je i očekivano da tragove starije a zaboravljene povesti pronađemo jedino u onom žanru koji se pobunio protiv tadašnjeg poretka, a jedini takav žanr jeste viktorijska gotika. (Još je manje čudno što pisac ovog žanra predviđa stvaranje Jugoslavije i doživljava je kao utopiju, tim pre ako znamo da na tu zemlju nikada iz zvaničnog Londona neće biti blagonaklono gledano.)

Britanske predrasude o Istoku imamo i u Drakuli, ali dok tamo „zapadnjaci“ ostaju dosledni svojim pogledima i ne dopuštaju da ustaljeni poredak bude narušen, u Gospi sa pokrovom glavni junak doživljava pravo prosvetljenje u susretu sa tajanstvenim balkansko-ilirsko-grčko-srpskim svetom i ne dopušta sebi da podlegne konvencijama koje mu anglo-saksonska postojbina tako uporno nameće. Štaviše, on je zarad ljubavi spreman da ode i u vampirizam, čime postaje blizak buntovnici Lusi iz Drakule, jedinoj osobi koja pokušava da unese malo svetlosti u sivilo koje je duže od pola veka prožimalo nekad idiličnu ostrvsku zemlju.

re-make-up

Tako da neće biti slučajno što je potisnuta i zaboravljena srpska istoriografija na tren progovorila upravo kroz mističnu gotiku, jer oba su pravca, i onaj istorijski i onaj književni bili otprilike u istom vremenu smatrani nekom vrstom tabu-teme, kao nešto što je prevaziđeno i o čemu se ne govori, a zapravo su bili smetnja zvaničnim naučnim, političkim i književnim strujama. Gotika je ipak uspela da preživi i, ako ne drugačije, da se u XX veku proslavi kod širih masa putem jednog novog medija, sedme umetnosti, dok stara srpska istoriografija, ako uopšte bude pomenuta, i dalje služi za podsmeh i dokazivanje megalomanije.

Nije naodmet istaći i to da je Brem Stoker dobro znao iz kog tačno jezika potiče reč „vampir“. On je to objasnio još u Drakuli, mada će se takvo objašnjenje teško naći u bilo kojoj holivudskoj adaptaciji. Nažalost, pošto je i samo ime Drakula mnogo češće asocijacija za film nego za roman, nije čudo što je Stokerovo poznavanje srpske povesti i kod srpskih čitalaca/gledalaca ostalo u senci strave i užasa Bele Lugošija i Kristofera Lija.

Autor: Dušan Milijić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *