ТРАГОВИ СРПСКЕ ПОВЕСТИ У ГОТИЦИ

(Балкан и Срби у виђењу Брема Стокера)

Српска прошлост можда јесте страва и ужас – али страва и ужас онима који такву прошлост немају, па своју измисле, а туђу временом сакрију или измене.

У претходној реченици не крије се никаква теорија завере нити изјава Јована И. Деретића, него је начињен известан увод у ишчитавање чувеног ирског писца Брема Стокера и његовог романа… не Дракуле, већ Госпе са покровом.

31fc661d-5518-4e95-8fa5-f7bc9453425bimg100

Не знају многи за овај Стокеров роман, објављен 1909, баш некако уочи великих превирања на Балкану. То је врло важно напоменути, јер Стокер је релативно тачно предвидео коначну пропаст Османског царства и стварање једне нове државе на његовим рушевинама, државе која би ујединила дотадашње поробљене народе и од њих сачинила јединствену нацију достојну поштовања. Само што, гледано из данашњег угла, та Стокерова замишљена држава дефинитивно делује као превише идилична утопија, тим пре што се ради о балканском поднебљу.

Видимо да је у Госпи са покровом акценат бачен на политику, али нису изостале ни мистерије, готски амбијент, вампиризам са извесном дозом еротике… Као у Дракули, опет имамо Исток виђен очима путника Британца, али уместо Трансилваније, сада је то Балкан. За потребе романа, Стокер је измаштао неку нову земљу, која би се могла овако протумачити: то је државица на јадранској обали (можда асоцијација на Дубровник или Боку Которску), начин живота и обичаји подсећају на Црну Гору, док су имена махом грчка и српска. Оно што српском читаоцу никако не може промаћи, то је црква са називом – Свети Сава. Главна јунакиња пак носи илирско име Теута, али је сâм писац назива последњим изданком „старе српске расе“.

Све ове чињенице, премда се могу узети као плод маште, ипак су нас навеле да повучемо паралелу са оним што се данас назива псеудо-историја и што се упорно означава као романтичарска теорија о српском пореклу. Кад би данас у Србији била написана нека слична књига, па све и да то буде петпарачки научнофантастични роман, сигурно би био окарактерисан као обична пропаганда заснована на радовима Милоша С. Милојевића и Јована И. Деретића, а можда би била етикетирана и као националистичка у најцрњем смислу тог појма. Наравно, под условом да се нађе издавач који би смео да објави причу засновану на толико исмејаној и прокуженој псеудо-историји.

Међутим, Брем Стокер био је Британац, живео је у викторијанској Енглеској, тешко да је могао доћи до студија Милоша С. Милојевића или неких старијих српских историчара (Ђорђа Бранковића, Јована Рајића), па нас то такође наводи на помисао да су сличне теорије о балканским народима, које се данас редовно означавају као погрешне, морале постојати и код западних историчара. Али, ако су и постојале, вероватно су тамо напуштене много пре него у српској историографији.

Ипак, одјеке старе српске историје пронашли смо у готици и готском роману, тамо где никоме не би на памет пало да их тражи, јер просечан читалац у таквом штиву види само крвожедне вампире, без икакве жеље да дубље сагледа проблематику оног времена кад овај жанр изнова постаје актуелан.

7edba3a143325a9dcb8707e0bc52cf37-1000x742x1

Ако знамо да се готика у другој половини XIX века развила као неки вид бунта тзв. викторијанском начину живота, лако ћемо се сетити политичких чињеница и уочити да би Госпа са покровом могла бити оштра критика „западњачког“ погледа на „источно питање“. Често се баш овај период (тачније, 1878. година) узима као преломан за српску историографију, чиме се подразумева напуштање старих теорија и прихватање нове историјске школе под утицајем Запада. На страну то да ли је тачнији овакав или онакав поглед на нашу прошлост, али ако нам је ново учење наметнула епоха која се у Енглеској назива викторијанском, онда је и очекивано да трагове старије а заборављене повести пронађемо једино у оном жанру који се побунио против тадашњег поретка, а једини такав жанр јесте викторијска готика. (Још је мање чудно што писац овог жанра предвиђа стварање Југославије и доживљава је као утопију, тим пре ако знамо да на ту земљу никада из званичног Лондона неће бити благонаклоно гледано.)

Британске предрасуде о Истоку имамо и у Дракули, али док тамо „западњаци“ остају доследни својим погледима и не допуштају да устаљени поредак буде нарушен, у Госпи са покровом главни јунак доживљава право просветљење у сусрету са тајанственим балканско-илирско-грчко-српским светом и не допушта себи да подлегне конвенцијама које му англо-саксонска постојбина тако упорно намеће. Штавише, он је зарад љубави спреман да оде и у вампиризам, чиме постаје близак бунтовници Луси из Дракуле, јединој особи која покушава да унесе мало светлости у сивило које је дуже од пола века прожимало некад идиличну острвску земљу.

re-make-up

Тако да неће бити случајно што је потиснута и заборављена српска историографија на трен проговорила управо кроз мистичну готику, јер оба су правца, и онај историјски и онај књижевни били отприлике у истом времену сматрани неком врстом табу-теме, као нешто што је превазиђено и о чему се не говори, а заправо су били сметња званичним научним, политичким и књижевним струјама. Готика је ипак успела да преживи и, ако не другачије, да се у XX веку прослави код ширих маса путем једног новог медија, седме уметности, док стара српска историографија, ако уопште буде поменута, и даље служи за подсмех и доказивање мегаломаније.

Није наодмет истаћи и то да је Брем Стокер добро знао из ког тачно језика потиче реч „вампир“. Он је то објаснио још у Дракули, мада ће се такво објашњење тешко наћи у било којој холивудској адаптацији. Нажалост, пошто је и само име Дракула много чешће асоцијација за филм него за роман, није чудо што је Стокерово познавање српске повести и код српских читалаца/гледалаца остало у сенци страве и ужаса Беле Лугошија и Кристофера Лија.

Аутор: Душан Милијић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *