Tragedija dezintegracije u “Gorskom caru” Svetolika Rankovića

Poslednje decenije XIX veka obeležio je snažan zaokret realističke poetike ka modernizmu, kako u evropskim, tako i ovdašnjim krugovima. Ovaj postepen, ali izrazit i dalekosežan prelaz nije bio lišen udela pozadinskog, opšteg kulturno-istorijskog konteksta. Naime, pozitivistička slika sveta u godinama nezadrživog hrljenja u dekadenciju ozbiljno je uzdrmana, dok relativizam i interes za unutrašnje, psihotično, iracionalno, simbolično i neobjašnjivo počinju da jačaju. Emil Zola i naturalizam doprinose otvaranju čitaočevog zanimanja prema mračnim, poročnim, devijantnim stranama čovekove ličnosti. Nastoji se da roman, kao studija jednog karaktera, „zagrebe“ ispod površine, prelazeći sa socijalnog na psihološko, sa spoljašnjeg na unutrašnje i pruži svestraniji, drugačiji ugao posmatranja. Rastuća težnja ka psihologizaciji i pokušaji da se dubine junakove duše predstave što vernije i neposrednije, pružiće prve (nespretne, ali dragocene) oblike kasnije dominantnih i za prozu HH veka ključnih tehnika „toka svesti“ i unutrašnjeg monologa.

Osim toga, krajem veka se sa simbolizmom obnavlja romantičarsko interesovanje za individuu (ono što će već Lazarević započeti sa svojim „junacima slabe volje“, a moderna u potpunosti  ustoličiti) i to pojedinca izgubljenog u kovitlacu događaja, usamljenog u središtu neprijateljskog sveta, sa teškim pokušajima da se ostvari u poretku opšteg propadanja, koji neizostavno vuče na dno svakoga ko se usudi da barem malo „odskoči“. Ova tragična pozicija upotpunjena je i pojačana izokrenutom samosvešću likova, konfliktnom i nemirnom prirodom, neodređenošću želja i njihovim sudarom sa realnim mogućnostima. Sukob je udvostručen, više ne samo spoljne, već i unutrašnje prirode. Junak stoji nasuprot svetu, ali, neretko i samome sebi. Tragedija počiva u – izdvojenosti.

U fazi poznog realizma koji se kreće ka dezintegraciji i pretapanju u narednu epohu, najuočljivije promene donose romani Svetolika Rankovića. Težnje moderne evropske književnosti za predočavanjem unutrašnjih stanja junaka i protivrečnosti koje postoje između njih i sveta, želja i nemogućnosti ostvarenja, povezao je sa aktuelnim temama u srpskom društvu svoga doba, poput problema hajdučije, korumpiranosti organa vlasti, položaja učitelja u provinciji, itd. Slika ljudskog sveta je u osnovi pesimistična i suprotstavljena idiličnom pejzažu koji ih okružuje. Priroda prestaje da korespondira sa nemirima u junaku, ona ih samo može pojačati ukazivanjem na udaljenost njihove životne realnosti od uzvišenih stremljenja i iskonske lepote. Rankovića interesuje kako i zbog čega pojedinac propada, koji su to faktori koji „kvare“ i staju na put usmerenosti svakog čoveka prema dobru. Svoj pristup zasniva na višestrukim pogledima i tumačenjima, pokušajima da se što više približi svojim likovima, razume i etički nepristrasno (bez eksplicitne osude ili pohvale) predoči njihove postupke. Jedan od najboljih primera novog načina oblikovanja književnog junaka i problematizovanja njegove pozicije unutar zbivanja u tekstu, Ranković je pružio likom Đurice u romanu Gorski car.

Svako udaljavanje od ustaljenih tokova društvenog života i svesti nosi tragiku, a Đurica Dražović je rano „odskočio“ od seoske omladine. Nušić u predgovoru komediji Gospođa ministarka opisuje „ravnu liniju“, koja preseca društvo na pola i za čije je prelaženje (bilo iznad ili ispod) potrebna izuzetna duševna snaga. U tim područjima uzleta ili spuštanja do dna, pisci pronalaze materijal za dela. U Rankovićevom slučaju, postoji očigledna namera da se prikazivanjem sunovrata ovog mladića ukaže na više faktora koji su ga prouzrokovali, izbegne crno-bela karakterizacija junaka (ponajviše posredstvom dočaravanja njegovog unutrašnjeg sveta) i demonstrira radikalno pomeranje i usložnjavanje motivacionih aspekata. Na samom početku, vidimo Đuricu jasno pozicioniranog protiv svoje sredine. Uvodnom rečenicom izveden na pozornicu događaja, simboličnim naslovom nagovešten, mladi Đurica se na zasedanju o krstonošama ističe lepotom, stasom i odećom. Uprkos simpatijama i podršci seoskog sveštenika, odbornici mu uskraćuju priželjkivanu mogućnost da ponese barjak. Vrh društva u maloj, skučenoj sredini osuđuje osobu koja tek ulazi u život te iste zajednice, prezirom prema njegovom problematičnom poreklu. Duboko uvređen i potresen ovom nepravdom, Đurica veruje da je reč o činu ljubomore i omalovažavanju zbog siromaštva. Ispaštanju je, ipak, razlog reputacija Đuričinog pokojnog oca, poznatog lopova, krijumčara i hapšenika, čije je pojmove o moralu i izopačene nazore (uz moto Na nevidišu nema krivice!) Đurica i sam poneo iz roditeljske kuće. U nežnom dobu, kada se ličnost nalazi na raskršću uticaja i želja, ovaj incident će ga obeležiti napadom na ponos.  Osetljiv zbog kompleksa niže vrednosti, željan svega i sa osećanjem lične superiornosti, siromaštvo vidi kao jedini „kamen spoticanja“. Za Rankovićeve junake su karakteristični specifično osećanje sebe, utisak izopštenosti i žudnja za izuzetnim životnim putem. Kada se sudare sa kretanjima spoljašnjeg sveta, nagoveštenom neminovnošću vode ka nesreći i propadanju.

Lik Đurice, dve godine kasnije, poprima još impresivnije crte, ali nedovoljne za popravljanje reputacije koju ima. Portret junaka je u službi karakterizacije i naročito ističe njegove ambivalentne oči, koje odaju istovremeno bolećivu dobrotu i lukavu, podmuklu misao, nagoveštavajući da on neće ići običnim tragom seoskih momaka. Kicoško i neuobičajeno oblačenje podrobno je opisano. Veoma sujetan na svoj fizički izgled (poput Stankovićeve Sofke, nimalo slučajno), Đurica vodi računa o držanju i načinu odevanja, koji moraju biti adekvatni. Dok njegovo ruho prikriva sirotinju, a upadljivošću privlači pažnju (i drugi bi ga oponašali, međutim, ne usuđuju se da prekrše šablon), drskim, gordim i podrugljivim hodom pokazuje stav prema okolini. Napominje se jedina slabost prema ženama, čime se anticipira „okidač“ kasnije propasti. Budući da ga seoska mladež izbegava, Đurica se postepeno navikava na izdvojenost i ne želi društvo. Čak mu je i izbor drage nesvakidašnji – tvrdoglava i ohola Stanka Radonjić, prava „delija-devojka“, sablažnjava selo i svoje roditelje drskom hrabrošću i avanturizmom. U nedostatku pozitivnog podsticaja, usamljeni Đurica biće laka meta zastranjivanju i poroku.

Ovako izolovanom (što sopstvenom odlukom, što nasledno-socijalnom nužnošću), Đuričin jedini sagovornik postaje ča-Vujo. Time se uspostavlja poznati kompleks odnosa junak slabe volje: junak zloduh. Nadaleko čuven kao autoritativni organizator šumadijskih hajdučkih družina, kojima upravlja i nekažnjeno manipuliše, Vujo u mladom Đurici vidi savršeni plen. Vešto ga vrbuje za novog harambašu, zahvaljujući uzbudljivim pričama o hajdukovanju. Kolebljivi mladić, sklon povremenim prestupima, pritisnut konstantnom nelagodom beznadežne sirotinje i sa već prisutnim unutrašnjim plamenom srdžbe na društvo, ubrzo će (mada nerado) podleći iskušenju.

Ambivalencija je uvedena kroz rastrzanost između plemenite i destruktivne strane duše, te motiva izgnanika koji je sam birao, ali ujedno prezire ishod svoga izbora. Mada nikada neće dostići zverski nivo divljačnog Pantovca i ostalih hajduka, čak će biti ruka koja zadržava krvoloke od vršenja još gorih zločina, po nužnosti novog životnog stila u Đurici se postepeno događa prelom. Posebno je efektna scena bizarne noćne svadbe. Đurici, tokom obreda, kroz glavu proleće: Šta ja ovo činim?!? Venčanje… A prate me robijaši! A kako sam nekada lepo sanjao o ovome času!

Grad, kao urbana sredina, tradicionalno predstavlja mesto propadanja i moralnog posrnuća. Kontrast  počiva u žudnji za selom, prirodom, zavičajem. Predeli puni širine prostora i bujnosti života sele se u maštu. Pod maskom lažnog identiteta, begunci zavide slobodnim ljudima, neopterećenim mračnim tajnama.  Rešivši se opasnog protivnika ubistvom, a ljubavne veze kao tereta neskrivanim neverstvima, Đurica ipak ne oseća očekivano olakšanje. Jednom započet, lanac zločina ne prestaje da se niže.

Možemo uočiti sledeće nivoe otuđenosti / dezintegracije Đurice Dražovića: 1. od društva (seoske zajednice i zakona); 2. od Vuja i ostalih hajduka (rastrzanost, ambivalentnost); 3. od Stanke (ljubavi i vernosti); 4.od samoga sebe (povodljivost, slaba volja, dejstvo nespoznatljive sile).

Dominira numinozna motivacija,  dok unutrašnji monolozi dočaravaju i psihološki zasnivaju svet likova. Đuričino ono je drugačiji unutrašnji osećaj, ali, možda moguć za povezivanje sa Sofkinim. Naime, za oboje poraz osećanja sopstva i životnih stremljenja vodi tragičnom kraju, a osećanje nadmoćnosti dodatno pogoršava sunovrat. Sofkino ono njeno povezujemo sa Erosom, dok će se Đuričino ono obznaniti kao povezano sa Tanatosom. I jedno i drugo se odnosi na arhetipsko, iskonsko, žudnju i strah od smrti, obuzimajuću slutnju pred uznemirujućom zagonetkom života. Upravo buđenjem onoga, tj. psihološkom produbljenošću, višedimenzionalnošću i osluškivanjem dubokih potresa u dušama junaka, počinje bavljenje problemom krize individue u modernoj literaturi. I Đuričino i Sofkino ono suštinski nose ogromnu težnju za obuhvatanjem života u totalitetu. Onemogućenost individue da se ostvari u novom svetu, objasni sebi za čime čezne i gde se krije sreća, obeležje je modernog osećanja tragičnosti. Ranković je ove aspekte nagovestio, a Bora Stanković i ostali sledbenici razradili.

Glavna područja interesovanja Svetolika Rankovića u ovom romanu, koji stoji na samom pragu nove poetike (objavljen je 1897. godine), pre svega su dezintegracija, destrukcija i deheroizacija. Narušivši sliku hajduka kao epskih heroja, ukazavši na novi kontekst i promenjeno značenje ovog pojma u slobodnoj Srbiji, postiže istovremeno ogoljavanje ličnosti glavnog junaka. Na primeru Đuričine sudbine, pokazale su se kobne posledice višestruko postavljene odvojenosti od tokova života, a podstaknute junakovom samosvešću naročite vrste. Sem toga, ovaj roman u prvi plan izvodi antiheroja, inverziranog junaka koji, mada negativan, zahvaljujući centralnoj poziciji i uvidu „iznutra“, postaje blizak čitaocima.

Autorka: Isidora Đolović

4 mišljenja na „Tragedija dezintegracije u “Gorskom caru” Svetolika Rankovića“

    1. Od srca hvala na čitanju i divnom komentaru! Nadam se da sam barem malo doprinela oživljavanju zanimanja za ovaj, zaista dobar i značajan roman, kao i ostala Rankovićeva dela. Vredna su pažnje.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *