Трагедија дезинтеграције у “Горском цару” Светолика Ранковића

Последње деценије XIX века обележио је снажан заокрет реалистичке поетике ка модернизму, како у европским, тако и овдашњим круговима. Овај постепен, али изразит и далекосежан прелаз није био лишен удела позадинског, општег културно-историјског контекста. Наиме, позитивистичка слика света у годинама незадрживог хрљења у декаденцију озбиљно је уздрмана, док релативизам и интерес за унутрашње, психотично, ирационално, симболично и необјашњиво почињу да јачају. Емил Зола и натурализам доприносе отварању читаочевог занимања према мрачним, порочним, девијантним странама човекове личности. Настоји се да роман, као студија једног карактера, „загребе“ испод површине, прелазећи са социјалног на психолошко, са спољашњег на унутрашње и пружи свестранији, другачији угао посматрања. Растућа тежња ка психологизацији и покушаји да се дубине јунакове душе представе што верније и непосредније, пружиће прве (неспретне, али драгоцене) облике касније доминантних и за прозу ХХ века кључних техника „тока свести“ и унутрашњег монолога.

Осим тога, крајем века се са симболизмом обнавља романтичарско интересовање за индивидуу (оно што ће већ Лазаревић започети са својим „јунацима слабе воље“, а модерна у потпуности  устоличити) и то појединца изгубљеног у ковитлацу догађаја, усамљеног у средишту непријатељског света, са тешким покушајима да се оствари у поретку општег пропадања, који неизоставно вуче на дно свакога ко се усуди да барем мало „одскочи“. Ова трагична позиција употпуњена је и појачана изокренутом самосвешћу ликова, конфликтном и немирном природом, неодређеношћу жеља и њиховим сударом са реалним могућностима. Сукоб је удвостручен, више не само спољне, већ и унутрашње природе. Јунак стоји насупрот свету, али, неретко и самоме себи. Трагедија почива у – издвојености.

У фази позног реализма који се креће ка дезинтеграцији и претапању у наредну епоху, најуочљивије промене доносе романи Светолика Ранковића. Тежње модерне европске књижевности за предочавањем унутрашњих стања јунака и противречности које постоје између њих и света, жеља и немогућности остварења, повезао је са актуелним темама у српском друштву свога доба, попут проблема хајдучије, корумпираности органа власти, положаја учитеља у провинцији, итд. Слика људског света је у основи песимистична и супротстављена идиличном пејзажу који их окружује. Природа престаје да кореспондира са немирима у јунаку, она их само може појачати указивањем на удаљеност њихове животне реалности од узвишених стремљења и исконске лепоте. Ранковића интересује како и због чега појединац пропада, који су то фактори који „кваре“ и стају на пут усмерености сваког човека према добру. Свој приступ заснива на вишеструким погледима и тумачењима, покушајима да се што више приближи својим ликовима, разуме и етички непристрасно (без експлицитне осуде или похвале) предочи њихове поступке. Један од најбољих примера новог начина обликовања књижевног јунака и проблематизовања његове позиције унутар збивања у тексту, Ранковић је пружио ликом Ђурице у роману Горски цар.

Свако удаљавање од устаљених токова друштвеног живота и свести носи трагику, а Ђурица Дражовић је рано „одскочио“ од сеоске омладине. Нушић у предговору комедији Госпођа министарка описује „равну линију“, која пресеца друштво на пола и за чије је прелажење (било изнад или испод) потребна изузетна душевна снага. У тим подручјима узлета или спуштања до дна, писци проналазе материјал за дела. У Ранковићевом случају, постоји очигледна намера да се приказивањем суноврата овог младића укаже на више фактора који су га проузроковали, избегне црно-бела карактеризација јунака (понајвише посредством дочаравања његовог унутрашњег света) и демонстрира радикално померање и усложњавање мотивационих аспеката. На самом почетку, видимо Ђурицу јасно позиционираног против своје средине. Уводном реченицом изведен на позорницу догађаја, симболичним насловом наговештен, млади Ђурица се на заседању о крстоношама истиче лепотом, стасом и одећом. Упркос симпатијама и подршци сеоског свештеника, одборници му ускраћују прижељкивану могућност да понесе барјак. Врх друштва у малој, скученој средини осуђује особу која тек улази у живот те исте заједнице, презиром према његовом проблематичном пореклу. Дубоко увређен и потресен овом неправдом, Ђурица верује да је реч о чину љубоморе и омаловажавању због сиромаштва. Испаштању је, ипак, разлог репутација Ђуричиног покојног оца, познатог лопова, кријумчара и хапшеника, чије је појмове о моралу и изопачене назоре (уз мото На невидишу нема кривице!) Ђурица и сам понео из родитељске куће. У нежном добу, када се личност налази на раскршћу утицаја и жеља, овај инцидент ће га обележити нападом на понос.  Осетљив због комплекса ниже вредности, жељан свега и са осећањем личне супериорности, сиромаштво види као једини „камен спотицања“. За Ранковићеве јунаке су карактеристични специфично осећање себе, утисак изопштености и жудња за изузетним животним путем. Када се сударе са кретањима спољашњег света, наговештеном неминовношћу воде ка несрећи и пропадању.

Лик Ђурице, две године касније, поприма још импресивније црте, али недовољне за поправљање репутације коју има. Портрет јунака је у служби карактеризације и нарочито истиче његове амбивалентне очи, које одају истовремено болећиву доброту и лукаву, подмуклу мисао, наговештавајући да он неће ићи обичним трагом сеоских момака. Кицошко и неуобичајено облачење подробно је описано. Веома сујетан на свој физички изглед (попут Станковићеве Софке, нимало случајно), Ђурица води рачуна о држању и начину одевања, који морају бити адекватни. Док његово рухо прикрива сиротињу, а упадљивошћу привлачи пажњу (и други би га опонашали, међутим, не усуђују се да прекрше шаблон), дрским, гордим и подругљивим ходом показује став према околини. Напомиње се једина слабост према женама, чиме се антиципира „окидач“ касније пропасти. Будући да га сеоска младеж избегава, Ђурица се постепено навикава на издвојеност и не жели друштво. Чак му је и избор драге несвакидашњи – тврдоглава и охола Станка Радоњић, права „делија-девојка“, саблажњava село и своје родитеље дрском храброшћу и авантуризмом. У недостатку позитивног подстицаја, усамљени Ђурица биће лака мета застрањивању и пороку.

Овако изолованом (што сопственом одлуком, што наследно-социјалном нужношћу), Ђуричин једини саговорник постаје ча-Вујо. Тиме се успоставља познати комплекс односа јунак слабе воље: јунак злодух. Надалеко чувен као ауторитативни организатор шумадијских хајдучких дружина, којима управља и некажњено манипулише, Вујо у младом Ђурици види савршени плен. Вешто га врбује за новог харамбашу, захваљујући узбудљивим причама о хајдуковању. Колебљиви младић, склон повременим преступима, притиснут константном нелагодом безнадежне сиротиње и са већ присутним унутрашњим пламеном срџбе на друштво, убрзо ће (мада нерадо) подлећи искушењу.

Амбиваленција је уведена кроз растрзаност између племените и деструктивне стране душе, те мотива изгнаника који је сам бирао, али уједно презире исход свога избора. Мада никада неће достићи зверски ниво дивљачног Пантовца и осталих хајдука, чак ће бити рука која задржава крволоке од вршења још горих злочина, по нужности новог животног стила у Ђурици се постепено догађа прелом. Посебно је ефектна сцена бизарне ноћне свадбе. Ђурици, током обреда, кроз главу пролеће: Шта ја ово чиним?!? Венчање… А прате ме робијаши! А како сам некада лепо сањао о овоме часу!

Град, као урбана средина, традиционално представља место пропадања и моралног посрнућа. Контраст  почива у жудњи за селом, природом, завичајем. Предели пуни ширине простора и бујности живота селе се у машту. Под маском лажног идентитета, бегунци завиде слободним људима, неоптерећеним мрачним тајнама.  Решивши се опасног противника убиством, а љубавне везе као терета нескриваним неверствима, Ђурица ипак не осећа очекивано олакшање. Једном започет, ланац злочина не престаје да се ниже.

Можемо уочити следеће нивое отуђености / дезинтеграције Ђурице Дражовића: 1. од друштва (сеоске заједнице и закона); 2. од Вуја и осталих хајдука (растрзаност, амбивалентност); 3. од Станке (љубави и верности); 4.од самога себе (поводљивост, слаба воља, дејство неспознатљиве силе).

Доминира нуминозна мотивација,  док унутрашњи монолози дочаравају и психолошки заснивају свет ликова. Ђуричино оно је другачији унутрашњи осећај, али, можда могућ за повезивање са Софкиним. Наиме, за обоје пораз осећања сопства и животних стремљења води трагичном крају, а осећање надмоћности додатно погоршава суноврат. Софкино оно њено повезујемо са Еросом, док ће се Ђуричино оно обзнанити као повезано са Танатосом. И једно и друго се односи на архетипско, исконско, жудњу и страх од смрти, обузимајућу слутњу пред узнемирујућом загонетком живота. Управо буђењем онога, тј. психолошком продубљеношћу, вишедимензионалношћу и ослушкивањем дубоких потреса у душама јунака, почиње бављење проблемом кризе индивидуе у модерној литератури. И Ђуричино и Софкино оно суштински носе огромну тежњу за обухватањем живота у тоталитету. Онемогућеност индивидуе да се оствари у новом свету, објасни себи за чиме чезне и где се крије срећа, обележје је модерног осећања трагичности. Ранковић је ове аспекте наговестио, а Бора Станковић и остали следбеници разрадили.

Главна подручја интересовања Светолика Ранковића у овом роману, који стоји на самом прагу нове поетике (објављен је 1897. године), пре свега су дезинтеграција, деструкција и дехероизација. Нарушивши слику хајдука као епских хероја, указавши на нови контекст и промењено значење овог појма у слободној Србији, постиже истовремено огољавање личности главног јунака. На примеру Ђуричине судбине, показале су се кобне последице вишеструко постављене одвојености од токова живота, а подстакнуте јунаковом самосвешћу нарочите врсте. Сем тога, овај роман у први план изводи антихероја, инверзираног јунака који, мада негативан, захваљујући централној позицији и увиду „изнутра“, постаје близак читаоцима.

Ауторка: Исидора Ђоловић

4 мишљења на „Трагедија дезинтеграције у “Горском цару” Светолика Ранковића“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *