Tiongova saga o prkosu i borbi

Uticaj društvenog kodeksa kolonizatora na oblikovanje pojedinca i porodice u romanu Ne plači dete Ngugija va Tionga1)

Ngugi, sin Tionga, kako glasi njegovo ime u prevodu, jedan je od najznačajnijih pisaca Istočne Afrike. U svojim romanima tematizuje borbu za slobodu u Keniji i njene destruktivne uticaje na afrički način života.2)

Roman Ne plači, dete (Weep Not, Child, 1964) Ngugija va Tionga govori o raspadu jedne tradicionalne porodice za vreme borbe kenijskog naroda za nezavisnost. Glavni sukob crnog i belog čoveka nastaje oko zemlje, koja postaje najvažniji lik romana. U Graničnoj reci (The River Between, 1965) ovaj autor nastavlja temu sukoba između belog i crnog čoveka, ali je sada obrađuje kroz sukob između plemena Kameno koje zastupa tradicionalne vrednosti i Makuju, koje je prihvatilo tradiciju belog čoveka i postalo zastupnik hrišćanstva. Romanom Zrno pšenice (A Grain of Wheat, 1968) dalje obrađuje temu borbe za nezavisnost, ali uvodi više likova i više epizoda. Dok je u prethodnim romanima borba za slobodu afričkog crnog čoveka bila u začetku, u Zrnu pšenice borba je kulminirala. Ona se ni pored ostvarene nezavisnosti ne okončava jer se javljaju međuplemensko nepoverenje, korupcije i ucene.

Nakon nekoliko romana objavljenih na engleskom jeziku i upliva u političku borbu, Tiongo donosi odluku da piše na svom maternjem jeziku, gikuju. Tokom boravka u zatvoru u koji dospeva zbog političke aktivnosti i nakon donošenja odluke o pisanju na maternjem jeziku, napisao je na toalet papiru roman Caitani Mutharabaini (1981) preveden na engleski jezik kao Devil on the Cross (1982). Njegov sledeći gikuju roman Matigari objavljen je 1986. Misleći da je glavni lik romana on sam, diktator Moi je izdao poternicu za Tiongovo hapšenje. Takođe, policija je „uhapsila“ sve primerke ovog romana u knjižarama, te se on između 1986. i 1996. nije mogao naći u kenijskim knjižarama. Diktator je uklonilo Tiongove knjige iz svih obrazovnih institucija, a zatim ga je primorao na politički egzil iz Kenije. Tiongo postaje profesor engleske i komparativne književnosti na Univerzitetu u Kaliforniji, ali ne prestaje da se bavi postkolonijalnom književnošću.

Od zajednice Gikuju ka društvu

U romanu Ne plači, dete Ngugi va Tiongo beleži promene koje su zadesile narod Gikuju, odnosno pleme Kikuju, kojem i sam pripada. Radnja ovog Tiongovog romana smeštena je u selo Mahue u blizini Kipange, a na putu ka Najrobiju. Okvirno vreme radnje su 40-e i 50-e godine 20. veka, o čemu svedoči podatak da je završen Veliki rat (tj. Drugi svetski rat) u kome se afrički narod borio na strani Britanaca. U sadašnjem vremenu romaneskne radnje pleme Kikuju još uvek živi u zajednici životom svojih predaka. Domaćin ima svoju kolibu, tzv. tiburi, oko koje se okupljaju porodica i gosti, i gde se pričaju priče. Priče o plemenu i bogu koji je stvorio afričku zemlju i poverio je narodu na čuvanje bile su dosta zastupljene u ovom narodu, a gotovo svi članovi porodice čiju sagu pratimo tokom romana bili su odlični naratori. Najvažniji faktor u društvenom, političkom i ekonomskom životu plemena u Keniji toga vremena bila je zemlja, a drugo veliko bogatstvo bila je stoka. Osnovni principi u životu Kikuju plemena bili su zajednički rad i uzajamna pomoć. Kako ističe Ana Mateljak (1979: 1-8), „kenijska plemena više su bila vezana za svoje starešine, ili starce u porodici, nego za nešto nevidljivo i neobjašnjivo. […] Iako su promene u prirodi pripisivane raspoloženju boga Mogoja u koga je narod verovao, ali nije stvorio njegov kult, može se reći da pre pojave misionara Kenijci jedva da su znali za religiju“. Tako se i u romanu više insistira na sociološkom i ekonomskom planu, a manje na polju religije jer je narod više bio okrenut radu, te je tražio način da tu svoju želju ostvari u uslovima koji ga okružuju. Posedovati zemlju i unaprediti njenu plodnost najvažniji je cilj ovog naroda.

Pojava misionara kenijskom narodu je donela više obrazovnih centara nego crkava. Tako je, pored zemlje i stoke, važnost u životu ovog naroda dobilo obrazovanje. Ngotova crnačka porodica koja je u središtu romaneskne radnje ceni pero i knjigu, videvši u njima mogućnost unapređenja svog domaćinstva, zatim plemena, a potom i cele zemlje.

Gostoljubiv narod Gikuju prihvatio je belog čoveka mirno. Znajući da se svojim lukovima i strelama ne može boriti protiv „železne zmije“ (tj. puške), bez borbe je dao zemlju i nastavio da živi u uverenju da će se „bele lutalice“ vratiti odakle su došle. Međutim, istovremeno narod Gikuju prihvata zakone belog čoveka, misionarske škole i  postaje radnik na farmi zemljoposednika – stranca. Samim tim počinje da se menja način života ove plemenske zajednice – svaka porodica se okreće sebi i počinju da preovladavaju lični interesi nad kolektivnim, a to znači da navedeno pleme počinje da ulazi u proces društvene kodifikacije. Pod društvenom kodifikacijom podrazumevamo ulazak kolonije u  društvo, nametanje zakona pojedinaca i sprovođenje istog preko organa vlasti. U okviru postkolonijalnih studija, navedeni pojam podrazumeva ne samo zakonodavstvo, već i usvajanje čitavog niza civilizacijskih vrednosti od strane kolonije. Da pojam kodifikacija obuhvata čitav niz načina i organizacija koje omogućavaju sprovođenje zakona, kao i etape njegovog usvajanja od strane onih kojima je nametnut, potvrđuje i definicija ovog pojma u teoriji Julije Kristeve: „Kodifikacija je uspostavljanje i prelaženje (u smislu preobražaja) jednog znakovnog sistema. Uspostavljanje znakovnog sistema zahteva identitet govornog subjekta unutar društvene institucije, koju priznaje kao oslonac tog svog identiteta“ (Kristeva 1979: 7). U kontekstu navedenog romana, plemenski načini uređenja bivaju zamenjeni zakonodavstvom belaca.

Međutim, vremenom su plemenske starešine uvidele da obrađivači njihove zemlje ne pate za svojom domovinom i nemaju nameru da napuste ove sunčane visoravni. Oni ostaju negativni kolektivni lik koji je podelio njihovu domovinu na Zemlju Crnaca i Zemlju Belaca, pri čemu su se lako mogla prepoznati oba poseda: belci su uzeli ozelenjena polja, a crncima je ostala crvena, škrta i nezdrava zemlja.

Ngotova porodična saga

Promene nastale dolaskom belog čoveka i reorganizacijom zajednice u selu Mahue, preko sudbine jedne porodice predočiće sudbinu čitavog naroda. Rastrzan između teškog života, rada na belačkoj farmi i želje da zemlju vrati pravom vlasniku, nigerijskom narodu, Ngoto, glava porodice, prolazi kroz psihičke lomove. Zemlja predaka je sada u vlasništvu belca Haulendsa. Ngotov bes raste zbog nepravde koja je naneta njegovom narodu. Kao pojedinac, osetiće se odgovornim za budućnost svoje zemlje. Prošlost ne može da izmeni: zemlja je već u vlasništvu doseljenika. Ali budućnost se može promeniti. Svoja razmišljanja, stavove i ciljeve Ngoto prenosi na članove svoje porodice. Buđenjem svesti o nužnosti borbe za povratak zemlje započinje Ngotova porodična saga.

U prvoj glavi romana pripovedač nas upoznaje sa likom koji je obuzet prošlošću o kojoj je slušao od svojih roditelja, a koju najbolje opisuje jedna reč: sloboda. Njegova rana mladost osetila je breme tuđe vlasti – kao dečak bio je regrutovan i odveden u rat da bi nosio oružje belcima i čistio. Tada je video da i beli ljudi ginu od bombe, puške i noža, te je razbio mit o „belim bogovima“, promovisanom među crnim narodom i demonstriranim silom i puškom. Vrativši se iz rata sa izmenjenim stavovima prema belom čoveku i njegovoj moći, i shvativši da se beli čovek ni po čemu ne razlikuje od crnog, Ngoto želi da to shvate i drugi. Ono što će dodatno rasplamsati gnev usmeren ka belom čoveku je sinovljeva smrt u Drugom svetskom ratu u koji je silom odveden. Ngoto zaključuje da beli čovek nije oteo samo njihovu zemlju, već otima i njihovu decu. To će ga podstaći da tokom štrajka radnika ustane i kaže da zemlju treba vratiti pravim vlasnicima, a uz to da treba kazniti izdajice. Međutim, nakon ovakvog postupka Ngoto ostaje bez posla i imanja. Iako je čitav narod krenuo u fizički napad na zemljoposednika i poslodavca Džekoboa, jedini krivac ostao je Ngoto koji je narod podstakao na pobunu. Od ostalih nije dobio pomoć, te njegova porodica upada u sve veću bedu. Shvativši da njegov narod ne može da se na ovakav način suprotstavi sili, sve više počinje da veruje u obrazovanje i borbu intelektom. Treba pobediti neprijatelja njegovim oružjem.

Ngotovi sinovi dele isto uverenje kao i njihov otac. Međutim, ne opredeljuju se za onaj vid borbe koji sledi Ngoto – govor na skupu, traženje pregovora sa vlastima i izjednačavanje u pravima, već pristupaju organizaciji „Mau-Mau“, u kojoj se traže spremnost na akciju i fizička snaga, bez obzira na obrazovanje. Tada dolazi do sukoba sinova i oca jer otac odbija da prihvati njihov vid borbe. Ngotovo odbijanje da položi zakletvu i priključi se drugim borcima porušiće njegov autoritet nad sinom Boroom koji će ga smatrati kukavicom. Središnji deo romana posvećen je ovom sukobu. Boro ne odustaje od svojih ubeđenja da je potrebno istrebiti belce ubijanjem. Njegova mržnja kulminiraće Džekobovim ubistvom. Nakon tog trenutka, sunovrat Ngotove porodice se ne može zaustaviti.

Sukob na relaciji Ngoto – Boro završiće se na očevu štetu. Nazvan kukavicom, Ngoto želi da dokaže sinu suprotno, te se prijavljuje kao Džekobov ubica i trpi mučenja u zatvoru. Ovakav postupak nailazi na nerazumevanje sina Boroa. Očev postupak sin tumači kao prinošenje žrtve i traženje oproštaja za svog sina i svoju porodicu. Iznad svega, Boro u ovome vidi očevu predaju.

Ngoto umire od rana zadobijenih u zatvoru, a Boro stiže kasno u kolibu, kada je otac već preminuo. Tek tada se u Borou budi kajanje što je napustio oca, ali se istovremeno se rasplamsava mržnja prema Haulendsu. On postaje sledeća Boroova žrtva. Nakon ovog ubistva Ngotova porodica ostaje bez podrške naroda, jer je zbog ubistva Haulendsa mnogo njih ostalo bez posla. Ubijen je vlasnik, ali imanje neće pripasti crncima. Došao je novi vlasnik, okrutniji od Haulendsa, i spreman na odmazdu.

Jedini istrajan u borbi u porodici o kojoj je reč bio je Boro, ali i njegova sudbina je izvesna. Pitanje je dana kada će presuda biti realizovana. Ngotova porodična saga ima tragičan završetak. Porodica je na rubu nestanka. Da li će iko nastaviti borbu?

Paradoks obrazovanja – afirmacija nacije

Vreme radnje Tiongovog romana poklapa se sa periodom buđenja nacionalne svesti kenijskog naroda, te predstavlja uvod u romaneskno stvaralaštvo afričkih pisaca u kojima će težište radnje biti pomereno sa melodramskog nestanka jednog sveta ka borbi za povratak svoje zemlje i za samostalnost kolonizovanog naroda.

Vitmenovim stihovima „Grabljivi oblaci neće dugo pobedni biti/ Neće dugo posedovati nebo, oni zvezde/ Proždiru samo prividno“, uzetim za moto romana Ne plači, dete, sugerisana je borba za slobodu kao jedna od tema. Belac Haulends je izabrao za sebe najbolju zemlju u selu, a to su uradili i ostali doseljenici. Oni su osvajali zemlju postepeno i mirnim putem, a narodu je ostalo jedino da se nada da će se u srcu ovih ljudi probuditi nostalgija ja domovinom i da će se vratiti u svoju zemlju. Međutim, rajska priroda Nigerije ubrzo je postala njihov dom. Pored lepote, ovde ih je zadržavala i moć koju su mogli da demonstriraju nad crnim narodom bez ikakve zakonske stege. Oni su postali zakon.

Ostavši bez svoje zemlje, nigerijski narod je bio prinuđen na počne da radi za drugog, dobijajući tim radom minimalna sredstva kojima će izdržavati siromašnu porodicu na rubu nestanka. Crnac Ngoto postaje radnik na Haulendsovoj farmi, a njegov sin Kamau uči drvodeljski zanat kod bogatog crnca Ngange. Odnos belih i crnih zemljoposednika prema narodu najbolje opisuju Ngotove reči: „Belac je belac, unapred se zna njegov karakter, pa je radniku lakše. Ali crnac koji pokuša da bude belac gadan je i grub.“ (Tiongo 1979: 35) Ngotova porodica je svesna da je rad uslov opstanka, pa makar po pitanju zarade ostali navek na najnižoj društvenoj lestvici. Dok se opstanak porodice svodi na mukotrpan i slabo plaćen fizički rad, za opstanak naroda potrebni su mladi, obrazovani ljudi koji će se u svemu izjednačiti sa belim čovekom i postepeno osvojiti vlast. U kontekstu navedenog romana, obrazovanje se smatra pozitivnom tekovinom društvene kodifikacije, uslovom opstanka i jedinom mogućnosti izjednačenja crnca sa belcem. Na važnosti obrazovanja insistira cela Ngotova porodica. Ngoto svoju porodicu želi da izjednači sa belačkom po stepenu obrazovanja. To će učiniti preko Ndžorogea, koga će poslati u školu. Istovremeno, u njemu će videti mladog borca koji će se boriti intelektom, oružjem kojim je belac osvojio tuđu zemlju i zavladao njom.

Reč obrazovanje nalazi se već na prvoj stranici romana. U prvom poglavlju pripovedač nas upoznaje sa Ndžorogeom i njegovom majkom Niokabi, koji se raduju zbog dečakovog polaska u školu. Izgubivši jednog sina u Velikom ratu, Ndžorogeovi roditelji su tražili mogućnost za spas drugog sina od posla sluge. To su videli u obrazovanju. Da bi Ndžoroge mogao da pohađa školu, otac Ngoto je morao da štedi jer školovanje nije bilo dostupno svima. Jedina crnačka porodica u selu Mahue koja je školovala decu bila je Džekobova. Međutim, razlozi za školovanje su drugačije prirode u odnosu na Ngotove: dok Ngooto u obrazovanju vidi spas svog naroda, Džekobo školuje svoju ćerku iz pomodarstva jer je, dobivši razne povlastice i postavši zemljoposednik, poželeo da postane i Evropljanin.

Ngoto, a kasnije i Ndžoroge, postaju prototipovi boraca za afirmaciju nacije. Ovi nastavljači predačkih priča o slobodi žele da zemlju vrate pravim vlasnicima. Istovremeno, tokom procesa obrazovanja, u Ndžorogeu će jačati svest o jednakosti i ravnopravnosti, te će želeti da ubedi i druge da slede ovakve stavove. Sa najniže društvene lestvice, kenijski narod mora biti uzdignut do samog vrha gde će ponosno da stoji ravnopravan sa svim ostalim nacijama.

Borba ili predaja

Ndžoroge je tokom školovanja razvio svest o tome da je obrazovanje nešto najbolje što dečak može da ima. Razmišljanja su ga vodila u prošlost svog naroda i navodila na zaključak da belac crncu ne bi oduzeo zemlju da je ovaj bio obrazovan. Želja da Ndžoroge završi školu više nije bila samo njegova, već čitavog sela. Zato su mnogi pomagali Ngotou da bi mogao i dalje da školuje sina. Ndžoroge sanja o školovanju u Engleskoj, jer u Keniji visoko obrazovanje nije bilo dostupno crncima.

Majčine priče o plemenima razvile su u Ndžorogeu istrajnost i svest o značaju rada. Čitajući Bibliju počeo je da veruje u jednakost, pravednost i nagrade za dobrog čoveka u vidu carstva nebeskog. Slušajući priče starih, saznao je za rat, nezaposlenost i osetio potrebu za povratkom otete zemlje. Sve je ovo uticalo na formiranje Ndžorogeove ličnosti: sebi je postavio za cilj svetlu budućnost porodice, sela i čitavog naroda, a to se može postići verom u Boga ljubavi i milosti i obrazovanjem. Vođen ovim ciljem, uzora vidi u Džomou, u narodu nazvanom Crni Mojsije, koji je obrazovanje sticao u Engleskoj, pa se vratio u Nigeriju, započeo pregovore sa vlastima i poveo narod u borbu.

Džomoovo hapšenje i namešteno suđenje iniciraće razne proteste nigerijskih crnaca sa zahtevom da se njihov vođa pusti iz zatvora. Kako je vlast odgovorila silom, tako će Kenijsko-afrička unija i pokret „Mau-Mau“ pojačati svoje aktivnosti. Nakon Džomoovog hapšenja, u selu Mahue, kao i širom cele države, organizovan je veliki miting. Učesnici mitinga su držali govore o otimanju zemlje, o prisiljavanju Afrikanaca da se bore u Velikom ratu, o plaćanju taksi Vladi koja nije njihova, o smirivanju oružjem onih koji su tražili svoja prava. Tokom štrajka doći će do verbalnog sukoba između Ngotoa, koji brani prava crnaca na jednakost sa doseljenicima, i Džekoboa, koji je na strani belaca. Podstaknut Ngotovim rečima o Džekobovim nedelima, narod kreće u fizički obračun sa Džekoboom. Policija je ubrzo opkolila seo skup. Džekobo, žrtva napada, ubrzo je postao poglavica sela, dok je u Ngotovom životu počeo sunovrat. Situacija je ista u celoj zemlji: vlada je uvela vanredno stanje i policijski čas i hapsi sve sumnjive meštane. Većina beži u šumu i pristupa organizacijama za borbu protiv vlasti.

Nakon što je podstakao narod na borbu, bivao hapšen i tučen, Ngoto postaje pomirljiv sa stanjem u zemlji, svestan da on, kao jedinka, ništa ne može promeniti. „Belac stvara zakon ili pravilo. Putem toga zakona ili pravila, nazovite kako hoćete, oduzima zemlju, a onda propisuje nove zakone koji se odnose na istu tu zemlju i na mnoge druge stvari, ne tražeći saglasnost kao nekada u vreme plemena. I sada, čovek se digne protiv toga zakona na osnovu koga mu se zemlja oduzima. Onda tog čoveka ruše oni isti koji su stvarali zakon, a protiv kojeg se ovaj čovek bori. I sude mu na osnovu tuđeg zakona. […] Sada mi recite koji čovek može da pobedi čak i da su mu anđeli božji branioci“ (Tiongo 1979: 95), zaključak je priče o borbi u Ngotovoj kolibi.

Tama se spustila, Ngoto je umro nakon što je pretučen u zatvoru, a Ndžoroge napušta školovanje da bi radio kod Indijaca i izdržavao porodicu. I on je odustao od svoje misije, a pitanje je dana kada će njegova braća, optužena za Džekobovo i Haulendsovo ubistvo, biti pogubljena. Ako posmatramo sudbinu Ngotove porodice u ovom romanu, kraj je pesimističan. Međutim, insistirajući snazi koju su u svom narodu probudili Ngoto  i njegovi sinovi Boro, Kamau i Ndžoroge, kao i na aktivnostima organizacija za borbu protiv vlasti koje ne jenjavaju, možemo reći da poraz ipak nije konačan, i da tek predstoji prava borba. Ovo je samo jedna od njenih faza.

Zaključak

Obrađujući događaj iz istorije svog naroda, Tiongo je romanu Ne plači, dete pored estetske, dodelio i dokumentarnu vrednost, te je on postao važan dokument o istoriji Kenije. Međutim, pripovedačkim umećem Tiongo nam je predočio ne samo istorijski događaj, već i njegovu projekciju na pojedinca i porodicu i time ga učinio vernijim.

Na primeru porodice crnca Ngota koji pripada kenijskom plemenu prikazan je pozitivan i negativan uticaj usvajanja civilizacijskih vrednosti, kao i promene organizacije načina života plemena. U pozitivne tekovine civilizacije spadaju otvaranje škola i obrazovanje, pravno uređenje, formiranje države, kao i zakonski organizovan način života. Negativne strane navedenog procesa jesu nestajanje jedne tradicije, raspad zajednice koja je negovala datu tradiciju, kao i psihički lomovi i fizička borba u koju se upuštaju pojedinci. Ne zaobilazeći projekciju procesa usvajanja civilizacijskih vrednosti na pojedinca i porodicu, uočili smo da on za posledicu ima sukob prvo na psihološkom planu, a potom i na nivou porodice u okviru koje se javljaju podele na dve strane: jednu koja je za očuvanje tradicije i prihvatanje podređenog položaja, i drugu koja teži da se usvajanjem društvenog kodeksa kolonizatora sa njim izjednači i pronađe način da se oslobodi njegove nadređenosti. Prateći Ngotovucrnačku porodicu i njene članove, saznali smo da su promene donosile psihičke lomove pojedincima, uzrokovale raspad porodice, a potom i raspad plemenske zajednice.

Ngoto je u romanu nastavljač tradicije predaka – čuvar zemlje i slobode. Isprva se pokazuje psihički jakim i svojom čvrstom argumentacijom koja ide na štetu belih doseljenika uspeva da ubedi saplemenike da započnu borbu za ostvarivanje svojih prava. Međutim, nije u pitanju prototip ratnika koji bi sve da reši fizičkom borbom. Ngotovidi dalje od svojih saplemenika te se pre opredeljuje za mirne pregovore nego za silu. Do raskola u njegovoj psihi dolazi onog trenutka kada shvati da je u ovakvom vidu borbe usamljen. On je jedan od retkih koji je uvideo značaj obrazovanja i opredelio se za mudru politiku. Ostali saplemenici su ili previše kolebljivi da bi bilo šta promenili, ili su, poput Boroa,rešeni da se priključe terorističkoj organizaciji koja propagira nasilje. Nesklad sa okolinom i raskol u sopstvenoj ličnosti prouzrokovaće Ngotovu ličnu tragediju. Ngotova tragedija označila je sunovrat jedne porodice koju nije uspeo da zaustavi ni onaj u koga je otac polagao sve svoje nade – mladi Ndžoroge.

Pored svoga oca Ndžoroge je uvideo značaj obrazovanja i u potpunosti mu se posvetio, a pleme je u njemu videlo novog vođu ka oslobođenju. Putem ovog lika najvernije je dočaran paradoks obrazovanja: Ndžoroge u školi razvija svest o jednakosti, a to će imati neposrednog uticaja na uviđanje nužnosti borbe za afirmaciju nacije. Međutim, zbog teške finansijske situacije biva prinuđen da napusti školovanje, a sa njim i svoje ciljeve. Ngotova porodica silazi sa političke scene u trenutku burnog razdoblja afričke istorije ispunjenom socijalnim i ekonomskim previranjima.

Roman se završava prvim porazom na psihološkom, porodičnom i društvenom planu. Ali on je u ovom romanu u funkciji opomene i poziva kenijskom narodu na nastavak borbe koju su započeli Ngoto i Ndžoroge, i to upravo putem koji su oni prokrčili – obrazovanjem i ostvarivanjem jednakosti. Iz navedene borbe kenijski narod će izaći sa izmenjenom tradicijom, prihvaćenim civilizacijskim vrednostima „belog čoveka“, organizovan preko svega što čini jedno društvo, sa velikim gubicima na fizičkom i duhovnom planu ali, nadasve, slobodan da misli, dela i živi na svojoj zemlji.

Literatura

Brenan 2003: T. Brennan, „The National Longing for Form”, The Post-colonial Studies Reader, edited by B. Ashcroft, G. Griffiths, H. Tiffin, Taylor & Francis e-Library, London and New York, 170-175.
Gramši 2012: A. Gramši, Hegemonija, intelektualci i država,u: J. Đorđević (priređivač), Studije kulture, Beograd: Službeni glasnik.
Dethorn 1985: O. R. Dethorn, Afrička književnost u dvadesetom stoljeću, Sarajevo: Svjetlost.
Eškroft, Grifits 2001: B. Ashcroft, G. Griffiths, H. Tiffin, Key Concepts in Post-Colonial Studies,Taylor & Francis e-Library, London and New York.
Eškroft, Grifits 2001: B. Ashcroft, G. Griffiths, H. Tiffin, The Post-colonial Studies Reader, Taylor & Francis e-Library, London and New York.
Kurten, Fajerman 2005: F. Kurten, S. Fajerman, L. Tompson, J. Vansina, Istorija Afrike: od prapočetaka do nezavisnosti, Beograd: Klio.
Lefevere 2003: A. Lefevere, „The Historiography of African Literature Written in English“, The Post-colonial Studies Reader, edited by B. Ashcroft, G. Griffiths, H. Tiffin, Taylor & Francis e-Library, London and New York, 465-469.
Mateljak 1977: A. Mateljak, pogovor u: Č. Ačebe, Božja strela, Beograd: Prosveta.
Minh-Ha 2003: „No master Territories”, The Post-colonial Studies Reader, edited by B. Ashcroft, G. Griffiths, H. Tiffin, Taylor & Francis e-Library, London and New York, 215-218.
Ortega i Gaset 2003: H.Ortega i Gaset, Evropa i ideja nacije, Beograd: Artist.
Tiongo 1979: N. V. Tiongo, Ne plači, dete, Beograd: Nolit.
Tiongo 2012: N. W. Tiong’o, Globalectics: Theory and Politics of Knowing, Columbia University Press. <http://www.amazon.com/Globalectics-Politics-Knowing-Library-Lectures/dp/0231159501/ref=la_B00462WXDK_1_11?ie=UTF8&qid=1362152828&sr=1-11>.10. 12. 2012.

Autorka: Mirjana Bojanić-Ćirković

FUSNOTE:   [ + ]

1. Tekst predstavlja odlomak rada „Pojedinac i porodica pod pritiskom društvenog kodeksa u romanu Ne plači, dete Ngugija va Tionga“, objavljenog u zborniku Savremena proučavanja jezika i književnosti: zbornik radova sa V naučnog skupa mladih filologa Srbije, Kragujevac: FILUM, 2014, str.  367–376.
2. Neki od Tiongovih eseja koji sadrže njegove eksplicitne političke stavove su Home coming (1969), Writers in Politics (1981. i 1997), Decolonising the Mind (1986), Moving the Center (1994) i Penpoints, Gunpoints and Dreams (1998).

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *