Тионгова сага о пркосу и борби

Утицај друштвеног кодекса колонизатора на обликовање појединца и породице у роману Не плачи дете Нгугија ва Тионга1)

Нгуги, син Тионга, како гласи његово име у преводу, један је од најзначајнијих писаца Источне Африке. У својим романима тематизује борбу за слободу у Кенији и њене деструктивне утицаје на афрички начин живота.2)

Роман Не плачи, дете (Weep Not, Child, 1964) Нгугија ва Тионга говори о распаду једне традиционалне породице за време борбе кенијског народа за независност. Главни сукоб црног и белог човека настаје око земље, која постаје најважнији лик романа. У Граничној реци (The River Between, 1965) овај аутор наставља тему сукоба између белог и црног човека, али је сада обрађује кроз сукоб између племена Камено које заступа традиционалне вредности и Макују, које је прихватило традицију белог човека и постало заступник хришћанства. Романом Зрно пшенице (A Grain of Wheat, 1968) даље обрађује тему борбе за независност, али уводи више ликова и више епизода. Док је у претходним романима борба за слободу афричког црног човека била у зачетку, у Зрну пшенице борба је кулминирала. Она се ни поред остварене независности не окончава јер се јављају међуплеменско неповерење, корупције и уцене.

Након неколико романа објављених на енглеском језику и уплива у политичку борбу, Тионго доноси одлуку да пише на свом матерњем језику, гикују. Током боравка у затвору у који доспева због политичке активности и након доношења одлуке о писању на матерњем језику, написао је на тоалет папиру роман Caitani Mutharabaini (1981) преведен на енглески језик као Devil on the Cross (1982). Његов следећи гикују роман Matigari објављен је 1986. Мислећи да је главни лик романа он сам, диктатор Мои је издао потерницу за Тионгово хапшење. Такође, полиција је „ухапсила“ све примерке овог романа у књижарама, те се он између 1986. и 1996. није могао наћи у кенијским књижарама. Диктатор је уклонило Тионгове књиге из свих образовних институција, а затим га је приморао на политички егзил из Кеније. Тионго постаје професор енглеске и компаративне књижевности на Универзитету у Калифорнији, али не престаје да се бави постколонијалном књижевношћу.

Од заједнице Гикују ка друштву

У роману Не плачи, дете Нгуги ва Тионго бележи промене које су задесиле народ Гикују, односно племе Кикују, којем и сам припада. Радња овог Тионговог романа смештена је у село Махуе у близини Кипанге, а на путу ка Најробију. Оквирно време радње су 40-е и 50-е године 20. века, о чему сведочи податак да је завршен Велики рат (тј. Други светски рат) у коме се афрички народ борио на страни Британаца. У садашњем времену романескне радње племе Кикују још увек живи у заједници животом својих предака. Домаћин има своју колибу, тзв. тибури, око које се окупљају породица и гости, и где се причају приче. Приче о племену и богу који је створио афричку земљу и поверио је народу на чување биле су доста заступљене у овом народу, а готово сви чланови породице чију сагу пратимо током романа били су одлични наратори. Најважнији фактор у друштвеном, политичком и економском животу племена у Кенији тога времена била је земља, а друго велико богатство била је стока. Основни принципи у животу Кикују племена били су заједнички рад и узајамна помоћ. Како истиче Ана Матељак (1979: 1-8), „кенијска племена више су била везана за своје старешине, или старце у породици, него за нешто невидљиво и необјашњиво. […] Иако су промене у природи приписиване расположењу бога Могоја у кога је народ веровао, али није створио његов култ, може се рећи да пре појаве мисионара Кенијци једва да су знали за религију“. Тако се и у роману више инсистира на социолошком и економском плану, а мање на пољу религије јер је народ више био окренут раду, те је тражио начин да ту своју жељу оствари у условима који га окружују. Поседовати земљу и унапредити њену плодност најважнији је циљ овог народа.

Појава мисионара кенијском народу је донела више образовних центара него цркава. Тако је, поред земље и стоке, важност у животу овог народа добило образовање. Нготова црначка породица која је у средишту романескне радње цени перо и књигу, видевши у њима могућност унапређења свог домаћинства, затим племена, а потом и целе земље.

Гостољубив народ Гикују прихватио је белог човека мирно. Знајући да се својим луковима и стрелама не може борити против „железне змије“ (тј. пушке), без борбе је дао земљу и наставио да живи у уверењу да ће се „беле луталице“ вратити одакле су дошле. Међутим, истовремено народ Гикују прихвата законе белог човека, мисионарске школе и  постаје радник на фарми земљопоседника – странца. Самим тим почиње да се мења начин живота ове племенске заједнице – свака породица се окреће себи и почињу да преовладавају лични интереси над колективним, а то значи да наведено племе почиње да улази у процес друштвене кодификације. Под друштвеном кодификацијом подразумевамо улазак колоније у  друштво, наметање закона појединаца и спровођење истог преко органа власти. У оквиру постколонијалних студија, наведени појам подразумева не само законодавство, већ и усвајање читавог низа цивилизацијских вредности од стране колоније. Да појам кодификација обухвата читав низ начина и организација које омогућавају спровођење закона, као и етапе његовог усвајања од стране оних којима је наметнут, потврђује и дефиниција овог појма у теорији Јулије Кристеве: „Кодификација је успостављање и прелажење (у смислу преображаја) једног знаковног система. Успостављање знаковног система захтева идентитет говорног субјекта унутар друштвене институције, коју признаје као ослонац тог свог идентитета“ (Кристева 1979: 7). У контексту наведеног романа, племенски начини уређења бивају замењени законодавством белаца.

Међутим, временом су племенске старешине увиделе да обрађивачи њихове земље не пате за својом домовином и немају намеру да напусте ове сунчане висоравни. Они остају негативни колективни лик који је поделио њихову домовину на Земљу Црнаца и Земљу Белаца, при чему су се лако могла препознати оба поседа: белци су узели озелењена поља, а црнцима је остала црвена, шкрта и нездрава земља.

Нготова породична сага

Промене настале доласком белог човека и реорганизацијом заједнице у селу Махуе, преко судбине једне породице предочиће судбину читавог народа. Растрзан између тешког живота, рада на белачкој фарми и жеље да земљу врати правом власнику, нигеријском народу, Нгото, глава породице, пролази кроз психичке ломове. Земља предака је сада у власништву белца Хаулендса. Нготов бес расте због неправде која је нанета његовом народу. Као појединац, осетиће се одговорним за будућност своје земље. Прошлост не може да измени: земља је већ у власништву досељеника. Али будућност се може променити. Своја размишљања, ставове и циљеве Нгото преноси на чланове своје породице. Буђењем свести о нужности борбе за повратак земље започиње Нготова породична сага.

У првој глави романа приповедач нас упознаје са ликом који је обузет прошлошћу о којој је слушао од својих родитеља, а коју најбоље описује једна реч: слобода. Његова рана младост осетила је бреме туђе власти – као дечак био је регрутован и одведен у рат да би носио оружје белцима и чистио. Тада је видео да и бели људи гину од бомбе, пушке и ножа, те је разбио мит о „белим боговима“, промовисаном међу црним народом и демонстрираним силом и пушком. Вративши се из рата са измењеним ставовима према белом човеку и његовој моћи, и схвативши да се бели човек ни по чему не разликује од црног, Нгото жели да то схвате и други. Оно што ће додатно распламсати гнев усмерен ка белом човеку је синовљева смрт у Другом светском рату у који је силом одведен. Нгото закључује да бели човек није отео само њихову земљу, већ отима и њихову децу. То ће га подстаћи да током штрајка радника устане и каже да земљу треба вратити правим власницима, а уз то да треба казнити издајице. Међутим, након оваквог поступка Нгото остаје без посла и имања. Иако је читав народ кренуо у физички напад на земљопоседника и послодавца Џекобоа, једини кривац остао је Нгото који је народ подстакао на побуну. Од осталих није добио помоћ, те његова породица упада у све већу беду. Схвативши да његов народ не може да се на овакав начин супротстави сили, све више почиње да верује у образовање и борбу интелектом. Треба победити непријатеља његовим оружјем.

Нготови синови деле исто уверење као и њихов отац. Међутим, не опредељују се за онај вид борбе који следи Нгото – говор на скупу, тражење преговора са властима и изједначавање у правима, већ приступају организацији „Мау-Мау“, у којој се траже спремност на акцију и физичка снага, без обзира на образовање. Тада долази до сукоба синова и оца јер отац одбија да прихвати њихов вид борбе. Нготово одбијање да положи заклетву и прикључи се другим борцима порушиће његов ауторитет над сином Бороом који ће га сматрати кукавицом. Средишњи део романа посвећен је овом сукобу. Боро не одустаје од својих убеђења да је потребно истребити белце убијањем. Његова мржња кулминираће Џекобовим убиством. Након тог тренутка, суноврат Нготове породице се не може зауставити.

Сукоб на релацији Нгото – Боро завршиће се на очеву штету. Назван кукавицом, Нгото жели да докаже сину супротно, те се пријављује као Џекобов убица и трпи мучења у затвору. Овакав поступак наилази на неразумевање сина Бороа. Очев поступак син тумачи као приношење жртве и тражење опроштаја за свог сина и своју породицу. Изнад свега, Боро у овоме види очеву предају.

Нгото умире од рана задобијених у затвору, а Боро стиже касно у колибу, када је отац већ преминуо. Тек тада се у Бороу буди кајање што је напустио оца, али се истовремено се распламсава мржња према Хаулендсу. Он постаје следећа Бороова жртва. Након овог убиства Нготова породица остаје без подршке народа, јер је због убиства Хаулендса много њих остало без посла. Убијен је власник, али имање неће припасти црнцима. Дошао је нови власник, окрутнији од Хаулендса, и спреман на одмазду.

Једини истрајан у борби у породици о којој је реч био је Боро, али и његова судбина је извесна. Питање је дана када ће пресуда бити реализована. Нготова породична сага има трагичан завршетак. Породица је на рубу нестанка. Да ли ће ико наставити борбу?

Парадокс образовања – афирмација нације

Време радње Тионговог романа поклапа се са периодом буђења националне свести кенијског народа, те представља увод у романескно стваралаштво афричких писаца у којима ће тежиште радње бити померено са мелодрамског нестанка једног света ка борби за повратак своје земље и за самосталност колонизованог народа.

Витменовим стиховима „Грабљиви облаци неће дуго победни бити/ Неће дуго поседовати небо, они звезде/ Прождиру само привидно“, узетим за мото романа Не плачи, дете, сугерисана је борба за слободу као једна од тема. Белац Хаулендс је изабрао за себе најбољу земљу у селу, а то су урадили и остали досељеници. Они су освајали земљу постепено и мирним путем, а народу је остало једино да се нада да ће се у срцу ових људи пробудити носталгија ја домовином и да ће се вратити у своју земљу. Међутим, рајска природа Нигерије убрзо је постала њихов дом. Поред лепоте, овде их је задржавала и моћ коју су могли да демонстрирају над црним народом без икакве законске стеге. Они су постали закон.

Оставши без своје земље, нигеријски народ је био принуђен на почне да ради за другог, добијајући тим радом минимална средства којима ће издржавати сиромашну породицу на рубу нестанка. Црнац Нгото постаје радник на Хаулендсовој фарми, а његов син Камау учи дрводељски занат код богатог црнца Нганге. Однос белих и црних земљопоседника према народу најбоље описују Нготове речи: „Белац је белац, унапред се зна његов карактер, па је раднику лакше. Али црнац који покуша да буде белац гадан је и груб.“ (Тионго 1979: 35) Нготова породица је свесна да је рад услов опстанка, па макар по питању зараде остали навек на најнижој друштвеној лествици. Док се опстанак породице своди на мукотрпан и слабо плаћен физички рад, за опстанак народа потребни су млади, образовани људи који ће се у свему изједначити са белим човеком и постепено освојити власт. У контексту наведеног романа, образовање се сматра позитивном тековином друштвене кодификације, условом опстанка и једином могућности изједначења црнца са белцем. На важности образовања инсистира цела Нготова породица. Нгото своју породицу жели да изједначи са белачком по степену образовања. То ће учинити преко Нџорогеа, кога ће послати у школу. Истовремено, у њему ће видети младог борца који ће се борити интелектом, оружјем којим је белац освојио туђу земљу и завладао њом.

Реч образовање налази се већ на првој страници романа. У првом поглављу приповедач нас упознаје са Нџорогеом и његовом мајком Ниокаби, који се радују због дечаковог поласка у школу. Изгубивши једног сина у Великом рату, Нџорогеови родитељи су тражили могућност за спас другог сина од посла слуге. То су видели у образовању. Да би Нџороге могао да похађа школу, отац Нгото је морао да штеди јер школовање није било доступно свима. Једина црначка породица у селу Махуе која је школовала децу била је Џекобова. Међутим, разлози за школовање су другачије природе у односу на Нготове: док Нгоото у образовању види спас свог народа, Џекобо школује своју ћерку из помодарства јер је, добивши разне повластице и поставши земљопоседник, пожелео да постане и Европљанин.

Нгото, а касније и Нџороге, постају прототипови бораца за афирмацију нације. Ови настављачи предачких прича о слободи желе да земљу врате правим власницима. Истовремено, током процеса образовања, у Нџорогеу ће јачати свест о једнакости и равноправности, те ће желети да убеди и друге да следе овакве ставове. Са најниже друштвене лествице, кенијски народ мора бити уздигнут до самог врха где ће поносно да стоји равноправан са свим осталим нацијама.

Борба или предаја

Нџороге је током школовања развио свест о томе да је образовање нешто најбоље што дечак може да има. Размишљања су га водила у прошлост свог народа и наводила на закључак да белац црнцу не би одузео земљу да је овај био образован. Жеља да Нџороге заврши школу више није била само његова, већ читавог села. Зато су многи помагали Нготоу да би могао и даље да школује сина. Нџороге сања о школовању у Енглеској, јер у Кенији високо образовање није било доступно црнцима.

Мајчине приче о племенима развиле су у Нџорогеу истрајност и свест о значају рада. Читајући Библију почео је да верује у једнакост, праведност и награде за доброг човека у виду царства небеског. Слушајући приче старих, сазнао је за рат, незапосленост и осетио потребу за повратком отете земље. Све је ово утицало на формирање Нџорогеове личности: себи је поставио за циљ светлу будућност породице, села и читавог народа, а то се може постићи вером у Бога љубави и милости и образовањем. Вођен овим циљем, узора види у Џомоу, у народу названом Црни Мојсије, који је образовање стицао у Енглеској, па се вратио у Нигерију, започео преговоре са властима и повео народ у борбу.

Џомоово хапшење и намештено суђење иницираће разне протесте нигеријских црнаца са захтевом да се њихов вођа пусти из затвора. Како је власт одговорила силом, тако ће Кенијско-афричка унија и покрет „Мау-Мау“ појачати своје активности. Након Џомоовог хапшења, у селу Махуе, као и широм целе државе, организован је велики митинг. Учесници митинга су држали говоре о отимању земље, о присиљавању Африканаца да се боре у Великом рату, о плаћању такси Влади која није њихова, о смиривању оружјем оних који су тражили своја права. Током штрајка доћи ће до вербалног сукоба између Нготоа, који брани права црнаца на једнакост са досељеницима, и Џекобоа, који је на страни белаца. Подстакнут Нготовим речима о Џекобовим неделима, народ креће у физички обрачун са Џекобоом. Полиција је убрзо опколила сео скуп. Џекобо, жртва напада, убрзо је постао поглавица села, док је у Нготовом животу почео суноврат. Ситуација је иста у целој земљи: влада је увела ванредно стање и полицијски час и хапси све сумњиве мештане. Већина бежи у шуму и приступа организацијама за борбу против власти.

Након што је подстакао народ на борбу, бивао хапшен и тучен, Нгото постаје помирљив са стањем у земљи, свестан да он, као јединка, ништа не може променити. „Белац ствара закон или правило. Путем тога закона или правила, назовите како хоћете, одузима земљу, а онда прописује нове законе који се односе на исту ту земљу и на многе друге ствари, не тражећи сагласност као некада у време племена. И сада, човек се дигне против тога закона на основу кога му се земља одузима. Онда тог човека руше они исти који су стварали закон, а против којег се овај човек бори. И суде му на основу туђег закона. […] Сада ми реците који човек може да победи чак и да су му анђели божји браниоци“ (Тионго 1979: 95), закључак је приче о борби у Нготовој колиби.

Тама се спустила, Нгото је умро након што је претучен у затвору, а Нџороге напушта школовање да би радио код Индијаца и издржавао породицу. И он је одустао од своје мисије, а питање је дана када ће његова браћа, оптужена за Џекобово и Хаулендсово убиство, бити погубљена. Ако посматрамо судбину Нготове породице у овом роману, крај је песимистичан. Међутим, инсистирајући снази коју су у свом народу пробудили Нгото  и његови синови Боро, Камау и Нџороге, као и на активностима организација за борбу против власти које не јењавају, можемо рећи да пораз ипак није коначан, и да тек предстоји права борба. Ово је само једна од њених фаза.

Закључак

Обрађујући догађај из историје свог народа, Тионго је роману Не плачи, дете поред естетске, доделио и документарну вредност, те је он постао важан документ о историји Кеније. Међутим, приповедачким умећем Тионго нам је предочио не само историјски догађај, већ и његову пројекцију на појединца и породицу и тиме га учинио вернијим.

На примеру породице црнца Нгота који припада кенијском племену приказан је позитиван и негативан утицај усвајања цивилизацијских вредности, као и промене организације начина живота племена. У позитивне тековине цивилизације спадају отварање школа и образовање, правно уређење, формирање државе, као и законски организован начин живота. Негативне стране наведеног процеса јесу нестајање једне традиције, распад заједнице која је неговала дату традицију, као и психички ломови и физичка борба у коју се упуштају појединци. Не заобилазећи пројекцију процеса усвајања цивилизацијских вредности на појединца и породицу, уочили смо да он за последицу има сукоб прво на психолошком плану, а потом и на нивоу породице у оквиру које се јављају поделе на две стране: једну која је за очување традиције и прихватање подређеног положаја, и другу која тежи да се усвајањем друштвеног кодекса колонизатора са њим изједначи и пронађе начин да се ослободи његове надређености. Пратећи Нготовуцрначку породицу и њене чланове, сазнали смо да су промене доносиле психичке ломове појединцима, узроковале распад породице, а потом и распад племенске заједнице.

Нгото је у роману настављач традиције предака – чувар земље и слободе. Испрва се показује психички јаким и својом чврстом аргументацијом која иде на штету белих досељеника успева да убеди саплеменике да започну борбу за остваривање својих права. Међутим, није у питању прототип ратника који би све да реши физичком борбом. Нготовиди даље од својих саплеменика те се пре опредељује за мирне преговоре него за силу. До раскола у његовој психи долази оног тренутка када схвати да је у оваквом виду борбе усамљен. Он је један од ретких који је увидео значај образовања и определио се за мудру политику. Остали саплеменици су или превише колебљиви да би било шта променили, или су, попут Бороа,решени да се прикључе терористичкој организацији која пропагира насиље. Несклад са околином и раскол у сопственој личности проузроковаће Нготову личну трагедију. Нготова трагедија означила је суноврат једне породице коју није успео да заустави ни онај у кога је отац полагао све своје наде – млади Нџороге.

Поред свога оца Нџороге је увидео значај образовања и у потпуности му се посветио, а племе је у њему видело новог вођу ка ослобођењу. Путем овог лика најверније је дочаран парадокс образовања: Нџороге у школи развија свест о једнакости, а то ће имати непосредног утицаја на увиђање нужности борбе за афирмацију нације. Међутим, због тешке финансијске ситуације бива принуђен да напусти школовање, а са њим и своје циљеве. Нготова породица силази са политичке сцене у тренутку бурног раздобља афричке историје испуњеном социјалним и економским превирањима.

Роман се завршава првим поразом на психолошком, породичном и друштвеном плану. Али он је у овом роману у функцији опомене и позива кенијском народу на наставак борбе коју су започели Нгото и Нџороге, и то управо путем који су они прокрчили – образовањем и остваривањем једнакости. Из наведене борбе кенијски народ ће изаћи са измењеном традицијом, прихваћеним цивилизацијским вредностима „белог човека“, организован преко свега што чини једно друштво, са великим губицима на физичком и духовном плану али, надасве, слободан да мисли, дела и живи на својој земљи.

Литература

Бренан 2003: T. Brennan, „The National Longing for Form”, The Post-colonial Studies Reader, edited by B. Ashcroft, G. Griffiths, H. Tiffin, Taylor & Francis e-Library, London and New York, 170-175.
Грамши 2012: А. Грамши, Хегемонија, интелектуалци и држава,у: Ј. Ђорђевић (приређивач), Студије културе, Београд: Службени гласник.
Детхорн 1985: O. R. Dethorn, Afrička književnost u dvadesetom stoljeću, Sarajevo: Svjetlost.
Ешкрофт, Грифитс 2001: B. Ashcroft, G. Griffiths, H. Tiffin, Key Concepts in Post-Colonial Studies,Taylor & Francis e-Library, London and New York.
Ешкрофт, Грифитс 2001: B. Ashcroft, G. Griffiths, H. Tiffin, The Post-colonial Studies Reader, Taylor & Francis e-Library, London and New York.
Куртен, Фајерман 2005: Ф. Куртен, С. Фајерман, Л. Томпсон, Ј. Вансина, Историја Африке: од прапочетака до независности, Београд: Клио.
Лефевере 2003: A. Lefevere, „The Historiography of African Literature Written in English“, The Post-colonial Studies Reader, edited by B. Ashcroft, G. Griffiths, H. Tiffin, Taylor & Francis e-Library, London and New York, 465-469.
Матељак 1977: А. Матељак, поговор у: Ч. Ачебе, Божја стрела, Београд: Просвета.
Minh-Ha 2003: „No master Territories”, The Post-colonial Studies Reader, edited by B. Ashcroft, G. Griffiths, H. Tiffin, Taylor & Francis e-Library, London and New York, 215-218.
Ортега и Гасет 2003: Х.Ортега и Гасет, Европа и идеја нације, Београд: Артист.
Тионго 1979: Н. В. Тионго, Не плачи, дете, Београд: Нолит.
Тионго 2012: N. W. Tiong’o, Globalectics: Theory and Politics of Knowing, Columbia University Press. <http://www.amazon.com/Globalectics-Politics-Knowing-Library-Lectures/dp/0231159501/ref=la_B00462WXDK_1_11?ie=UTF8&qid=1362152828&sr=1-11>.10. 12. 2012.

Ауторка: Мирјана Бојанић-Ћирковић

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Текст представља одломак рада „Појединац и породица под притиском друштвеног кодекса у роману Не плачи, дете Нгугија ва Тионга“, објављеног у зборнику Савремена проучавања језика и књижевности: зборник радова са V научног скупа младих филолога Србије, Крагујевац: ФИЛУМ, 2014, стр.  367–376.
2. Неки од Тионгових есеја који садрже његове експлицитне политичке ставове су Home coming (1969), Writers in Politics (1981. и 1997), Decolonising the Mind (1986), Moving the Center (1994) и Penpoints, Gunpoints and Dreams (1998).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *