Тај мали биоскоп у нашим главама: Фелини и Живковић

(Књига прозе у издању “Прометеј-а”, Нови Сад, 2011. “Снохвати о летењу” и једна од проза, текст “Тај мали биоскоп у нашим главама: Фелини и Живковић, код фотографа Манакија, објављеног и у Културном додатку “Политике” 21. јула 2007. године)

Усред јула, једног поподнева 2007. срели смо се у Галерији O3ONE, у Београду, Зоран Живковић, Небојша Бабић и ја. Повод је био не само мој текст о Живковићевој књизи Амаркорд, која је тек изашла из штампе. Намеравала сам да Бабићу и Живковићу изложим моју идеју о визуелном опажају књиге; њеном одразу на филм.
”Хајде”, рекла сам им, ”Нека то буде својеврсно вишемедијско догађање. Нарација уживо, камера ослобођена од снимљених сцена, испричана филмом, цртежима и понеким драмским пасажом! Што да не? Фелини је редитељ-цртач. Цртежи и скице су у оловци и перу; његова припрема за филм. Живковић оживљава речи, утиске.
Застала сам…
…Шта мислите: да ли је данашњем читаоцу важније: призор или реч? Реч или призор?
Е, ту сам већ у њиховим очима прочитала одговор. Преносим вам нашу причу о идеји која је створила догађање. Али то није било све. Ви сте радознали. Хоћете да сазнате нешто више о овом несвакидашњем догађају. Замислите само:

ГАЛЕРИЈА O3ONE
  Приказује данас ПРЕМИЈЕРУ
  - београдског Догађаја -
  6. септембар 2007. почетак у 20h

ТАЈ МАЛИ БИОСКОП У НАШИМ ГЛАВАМА
  Гротеска у 3 чина из живота:
  АМАРКОРД-а - СЕЋАМ (га) СЕ!
  Фелинија и Живковића

У Додатку – гостује нам Бекет (Семјуел)

У једној од домишљатих најава у дневним новинама, појавио се, од многобројних текстова, и овај:
Мултимедијални – књижевно – филмско – драмски хепенинг *Тај мали биоскоп у нашим главама* уводи нас у један замишљени синопсис за филм фелинијевских снова, у синопсис, како пише сам Живковић, „сећања која се могу купити за новац“. Видео рад као флешбек, дочарава „трептај књиге“. Амаркорда, живих слика из Фелинијевог филма, графике и цртежа којима се асоцијацијама са страницама књиге и кадровима филма, производи илузија покрета, живота, онога што је у суштини мртва слика на папиру. Мртво сећање. Уз силовит блесак, ниже се одломак по одломак Живковићевог сна: Вашар таштине, Књига смеха и заборава,… Мртве душе… да би, потом… “Оно што је учинио и није могло бити неучињено. Ништа што је икада сам учинио никада није могло бити неучињено. Од њега самог.“ Семјуел Бекет: “Охајска импровизација”

Учесници:
Зоран Живковић, писац
Александар Јерков, књижевни критичар
Мирјана Мариншек Николић, списатељка и визуелна уметница,
ауторка мултимедијалног пројекта*, видео рада*, цртежа и ликовног решења каталога

DramaMentalStudio
ОХАЈСКА ИМПРОВИЗАЦИЈА
Семјуела Бекета
Читач: Јелена Богавац, редитељка и песникиња
Слушач: Милена Богавац, драматуршкиња и песникиња
видео арт за DMSStudio: Игор Марковић

Док сам писала текст о Живковићевој књизи, питала сам се: Шта претходи стварању? Сан? Читање? Посматрање? Чуђење? Идеја се у мојим размишљањима полагано стварала. Поглавља сценарија за истоимени филм Амаркорд Фелинија (и Гвере), била су раније објављена у преводу Зорана Живковића. Читала сам их и проучавала. Питала сам се: Шта је заправо филмска представа? Није ли приповедање прецртани свет филма? Или је то процес обрнутог смера? Колико пута сам гледала један-те-исти филм? Сећам се – Amarcorda. Кад кажем сећам се, као да изговарам: Птице у лету. Можда ћу доћи до закључка да су уметници у стању да остваре ову лепоту птичијих створења. Кад се вину негде далеко, као у неком сну, доживе туђе судбине и ликове. Лет је замишљени живот једне личности; у ствари, тренутак у коме се препозна део лепоте самоиспуњености.

Сећам се кад ме преплави лавина слика.
– Насмеј се, рекао ми је фотограф у малом атељеу Foto Rave -у Рајићевој улици у Земуну.
– Не брбљај, насмешићу се – помислила сам у себи. Знам и без твојих прича да је то потребно. Слику ће гледати људи. Нека ме виде насмејану.
Мој појам о детињству је сећање на тренутке, на догађаје, на нешто што претходи свему даљем у мом стварању.
– Но, хоћемо ли коначно? – јави се фотограф. – Под крпом је вруће.
Намах сам се досетила:
– Хоћу птичицу! Повикала сам. Ону вашу птичицу која излеће из фото апарата! Хоћу да се насмешим птичици!
Фотограф испод крпе поче да претура по ладици.
– Аха, ево је! Мала, гледај у овај отвор! Одавде ће сада да излети птичица.
Грак – грраак.
У том трену, опруга у њој је била посве затегнута.

Кад год помислим на фотографе, помислим на браћу Манаки. Сетим се Битоља. Овде су слике почеле да се крећу испод чаробног фењера на Широк сокаку. Неки бивши битољски дућан, браћа Манаки су још давне 1905. претворила у Атеље за уметничку фотографију. Сећате се (а ја сам то и себи прибележила!) да је Кортасар записао: За опсену су потребне носталгија и проток времена. Производња и опсена треперавих сличица овде у Битољу, и данас, траје.

Ово што ћу поменути је узгред, али ми је то што помињем важно. Дакле, узгред, не претерујем кад помињем своје бављење кратким, експерименталним филмом. Ван главних токова филмске продукције, симболичке визуелне представе креативног духа стварају филмски експеримент. У том експерименту, не може ми помоћи ни Фелини, ни Живковић. Тај мали биоскоп у мојој глави, створила сам сама. У Битољ сам дошла на позив селектора. На 29. Међународни филмски фестивал Браћа Манаки и Фестивал кратког и експериманталног филма – ATTITUDE (СТАВ) 4. Шта је став? Да ли је то мост између свакодневног живота и осетљивих људских тежњи?

Слика у покрету је варка у коју верујемо. С којом се поистовећујемо. Ако је то случај, она мора и нешто да значи. Управо је то и лајтмотив Фестивала СТАВ 4 (бележим по сећању 2008.), отвореног почетком окотобра у Битољу. У организацији Центра за Савремену уметност ЕЛЕМЕНТИ – селекторке Биљане Исијанин и њеном ауторском идејом – уведен је, очито нови, шести (или седми?) елемент живота.

Пројекцијама у Галерији Магаза, чинило ми се да је екран оптички оживео. Кратки и експериментални филмови, видео арт. Изложба. Сви изложени радови, изабрани од међународног жирија, усредсређени су на концепцију овог пројекта: став уметника као веристички израз дешавања у данашњем друштву. У свету где је све сједињено у сфери моћи-интереса, уметник се само-одређује својом акцијом-креацијом. У нове визије и ставове, уметници (покушавају) да уграде неко своје ново виђење света.

БРАЋА МАНАКИ

Уместо пуког бележења и прозаичног представљања оног што сваки дан гледамо на екранима ТВ пријемника, изложени радови СТАВ-а 4 су у сагласју са свакодневницом. Томе су се приклонила и размишљања аутора неколицине експерименталних филмова, као визуелни одговор на савремено сагледавање сопственог идентитета: Време анђела, Исток Запад, Буди оно што yeah… Si! Frida! (један од мојих експерименталних филмова), Ментална тамница, Ја, домаћица, Одигравање, итд. У двосмисленим завршетцима сазнајемо да се спасење, ма шта то значило, може задобити свешћу о идентитету. На које уметност, посматрана из перспективе једне димензије, упућује али не објашњава. Па онда, и моја (ауторска) запитаност: Јесмо ли све ми пројекција неког лика? Шта ли смо? А то што тражимо, кад тражимо – осликавамо ли себе–друштво – или све оно што заправо нисмо? Шта онда, у име уметности, тражимо у овој стварности?

Фестивал светла и таме у просторијама старе турске магазе – данашње битољске Галерије Магазе – давао је целом филмском фестивалу оптичку илузију опсене. Оријента. Као на слици „Безистен“. Платнима Борислава Трајковског, виртуоза четке, беспрекорног колористе, доајена ликовне сцене Битоља. У тој алхемији старог и новог, македонски Међународни фестивал филмске камере “Браћа Манаки“ од те, 2008. одржава се не само у Битољу, већ и у Скопљу. А неки нови Манаки, уметнички фотограф, Тони Јолевски, отвара Фестивал СТАВ 4 у згради старог румунског конзулата, реновираној и адаптираној у хотел и изложбену Галерију. Своје случајне снимке старог, а новог Битоља, спојила сам у симболичне визуелне представе стварности.

Сећам се необичног и занимљивог света на страницама Живковићеве књиге. Његови ликови су, као и у Фелинијевом Амаркорду, безвремени. У делићу свог надахнућа овом књигом, моја идеја добила је узлет. Преносим вам само онај тренутак, након што сам прочитала Вашар таштине. У Малој продавници успомена, у непосредном дијалогу са старинаром, купац…

Покретом руке, из унутрашњег џепа лаког капута вади фотографију и показује му је. Старинар на њој препознаје познату сликарку, која је трагично окончала свој живот. Купац би да купи њена сећања на сам чин сликања. На оно што му непосредно претходи. На стваралачки занос. Надахнуће. Питао га је: Можете ли ми то набавити? И по којој цени?
Вашим памћењем.
С гневом одбивши понуду, купац жустрим кораком напушта продавницу. Ипак, он ни једног момента није у недоумици. Јер, каквог је, уосталом, избора имао безнадежно мали сликар осим да од великог украде тајну надахнућа? Како то разумети ? Шта ту сагледати? Како појмити замишљено?

С једне стране ту је умеће представљања – што користи оловку за цртање, четкицу или фотографско сочиво – и са друге умеће опчињавања – што користи оловку за писање “разговорних папирића”. Филм спаја обе вештине. Фелини исцртава своје снове и сећања. Његове фантазије и опсесије нису само нека стварност, већ од њих настају филмови. Зашто прави графичке белешке лица, носева, бркова, кравата, торбица, начина на који неко хода, и сл…? Мислим да се ту ради о начину да се зауставе идеје; има људи који на брзину забележе речи, утиске, ја (Фелини) цртам, скицирам црте лица, детаље на одећи, држање неке особе, изразе, неке анатомске карактеристике. То је мој начин да се приближим филму који снимам, да схватим какав је, да га погледам у лице. А потом ове скице, ове белешке заврше и у рукама мојих сарадника; сценограф, костимограф, шминкер узмају то као матрицу за рад, а онда се и они приближе атмосфери приче, њеној природи и њеним конотацијама. Тако да филм, у овим скицама, добије неку антиципацију, неку врсту ’’спекуларне фрагментарности’’.

Те 2007. године, непосредно после изложбе Federico Fellini – Костими и цртежи, у Италијанском институту у Београду, настао је и мој текст о Живковићевом синопсису фелинијевских снова. Објављен је у Културном додатку Политике. У поднаслов, као што то обично бива, уредница је убацила: Уметност је Сећање.

Federico Fellini

Зар свако сећање није само привид? Написао Живковић у своме роману Амаркорд, тридесетак година после свог превода Фелинијевог и Гвериног ремек-дела, у издању BIGZ-а. Филм који гледамо ствар је прошлости. Слика која се одвија на екрану већ је одавно снимљена и фиксирана. Одакле онда утисак да она још увек представља садашњост?

На филму, као и у књижевности, загонетка се решава тиме да се гледалац/читалац осети погођеним оним збиром сопствених искустава/сећања који лежи скривен негде дубоко у њему, а који је тек уметничко дело у стању да побуди. Као у некој стимулацији темпоралног лобуса (регија мозга иза слепоочница), Живковић нам, у свом делу, побуђује сећања на прошле епизоде својих/наших живота као флешбек у играном филму. Ако памћење поседује одређене локације у мозгу на исти начин као што књиге поседују одређену локацију на полицама библиотеке, јасно је зашто је Живковићево харање по мозгу лајтмотив свих приповедних сегмената ове прозе. Њему, дакако, нису непозната научна сазнања о механизмима или процесима који би могли да објасне такво стање ствари. С тим у вези, за разумевање ове књиге, није сврсисходна нека одредница футуристичко-фантастичног жанра. Бар, што се најновијих научних и технолошких сазнања тиче. Време на филму се скраћује, прескаче, тече обрнутим током. Времена се мешају, па ипак, све то има смисла и делује логично, боље рећи све је илузија, али илузија у коју гледаоци/читаоци верују. Та илузија, она визуелна представа фелинијевског времена и његовог развоја – што називају филмским временом – у коме садашњост и будућност не стоје више у логичкој супротности, јесте сећање. На основу кога је јуче или сутра исто као и данас. Ништа стварно, опипљиво. Само обична опсена чији је губитак неприметан. А зашто да човек нема илузије?

У ствари, ми их доживљавамо као садашњост. Губимо појам о објективном времену, доживљавамо илузију прошлости, а перципирамо је као садашњост. Нису случајно браћа Лимијер схватила да суштина филмске уметности треба да буде одраз непосредне стварности. Црно-бели екран је сенкама то само потенцирао. Одбацујући несвесно укорењено неповерење према стварности, њено варљиво прикривање илузијама, Фелини је психолошком анализом ликова у филму претвара у уметничко одражавање живота.

То делује попут шока. Флешбек. Силовит блесак. Белина као да експлодира у прошлости кроз наслаге времена. Кроз мртво сећање на: Вашар таштине, Велика очекивања, Сентиментално васпитање, Изгубљене илузије, Јаднике, Чаробни брег, Књигу смеха и заборава, Фаренхајт 451?


Живковић меша живот ових књига са животом свога Амаркорда, романа који је скуп мотивски сродних прича. Који увлачи читаоца у један замишљени синопсис за филм фелинијевских снова, или још боље у један синопсис за Сећања која се могу купити за новац. Неки нови Рихтеров филм? Не.

Ту илузију Живковић нуди читаоцима у вешто испричаним сценама својих сусретања са обично-необичним лицима, показујући и доказујући да је машта неопходан реквизит и у данас познатој стварности било како да се она посматра и са било које временске одреднице. Слично Фелинију, он показује да међу тзв. обичним људима има компликованих, чак и бизарних типова, и вешто их уводи у причу да би што верније открио њихову психу, њихова сећања, њихова – можда уклоњена памћења.

Неко веома паметан открио је да се сећање не налази само у мозгу, него да је, попут ДНК, ускладиштено у свакој ћелији. Задржава се тамо и после смрти. Све док постоји и најмањи делић покојника, може да се реконструише све оно што је потоњи икада чуо, видео, осетио, доживео, искусио. За живота је све то могло и да му ишчили из памћења. Али ћелије ништа нису заборавиле.

Тако се на примеру Живковићеве књиге, испуњавају речи Фелинијеве да на крају филма, својим ликовима не може пружити задовољења каква су својим личностима давали његови претходници. Не може им показати пут и рећи ово је добро, а оно није. Све што може да учини је да им покаже да им је привржен и да му је, после свих несрећа и зала кроз које их је провео, ипак стало до њих.

У тренутку када се фотограф, мршавко са наочарима а ла Харолд Лојд, спрема да шкљоцне…

Запис о чину који сам гледала гласи:
датум: 1973.
време: Сећам се, пре подне
место: Римини, Италија.
Аутор: Федерико Фелини

… Група ученика четвртог разреда гимназије окупљена је у реду у дворишту школе. У тренутку када се мршавко спрема да их фотографише, Бобо изненада глуми напад падавице. Директор Зевс га љутитим погледом враћа на место међу ученике. Фелинијева камера хвата управо ову Зевсову гримасу: његов мрк поглед, упућен дечаку. Бобо безазлено гледајући у камеру, чека да птичица излети.

Ауторка: Мирјана Мариншек Николић
Сва права на преузимање овог текста, као и на његово извођење су задржана.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *