Svevremenost Živkovićeve proze

Šta kaže jedan čitalac?

Živkovićevo književno stvaralaštvo pratim od početka. Uživao sam čitajući njegove knjige. Nemojte odmah da osuđujete čitaoca zbog toga: drukčije se uživa u nekadašnjem čitanju Danijele Stil, na drugi način se družimo sa Simenonom ili Agatom Kristi, drukčije s Tolstojem i Dostojevskim, potpuno drukčije s Klarkom, Martinom ili Herbertom, a svakako na poseban način s Dobricom Ćosić ili Ivom Andrićem, a na potpuno drukčiji način sam se družio s knjigama Zorana Živkovića.

Imamo prilike da čitamo veoma raznolike ocene njegovih knjiga: od hvalospeva do potpunog negiranja. Primetićemo da dobar broj onih koji sa nipodaštavanjem govore o njegovim knjigama, zapravo veoma malo znaju o tom žanru. Oni su unapred osudili njegove knjige, a pogotovo su unapred osudili naučnu fantastiku kao žanr koji ne zaslužuje njihovu pažnju. Onda su strpali Živkovića u tu fantastiku i tu se završio njihov susret sa njegovim stvaralaštvom.

Da kažemo nekoliko opštih ocena o Živkoviću. Njegovi junaci su obični, mali ljudi, kojima se sticajem okolnosti dešavaju neobične stvari. Živković je apolitičan pisac. U njegovim knjigama nema političkih stavova. Njegovi junaci nikada ne pominju svoju nacionalnost. Oni mogu da pripadaju bilo kojoj naciji. Čak i kada se radnja dešava na geografski definisanom prostoru (Pet dunavskih čuda) i tada je nacionalnost izbegnuta. U principu, on je pisac koji se gotovo nikada ni geografski ne određuje. Dodajmo na kraju njegovi junaci nisu smešteni ni u neki istorijski kontinuum, nisu uključeni u neko istorijsko vreme (izuzetak je njegova prva knjiga Četvrti krug koja je delimično i istorijski i geografski definisana, kao i već pomenuta knjiga Pet dunavskih čuda).

Uostalom, sam pisac kaže: “Moji junaci uglavnom nemaju imena, mesta nemaju nazive, nemoguće je bliže odrediti vreme u kome se radnja odigrava. Streteški pripovedački razlog tome jeste moje uverenje da je ljudska situacija u osnovi ista bez obzira na to koji etnički prefiks nosite, odnosno gde i kada živite. Za temeljne nedoumice čovekovog postojanja, o kojima ja nastojim da pišem, sasvim su nebitni lokalizmi.” (Intervju Martini Vulićević, Politika 10. maj 2005).

Verovatno je to razlog što se prevodi Živkovićevih knjiga pojavljuju na neočekivanim mestima kao što su Saudijska Arabija, Brazil, Južna Koreja, Japan… Naš zaključak, kao čitaoca, ne mora se slagati sa mišljenjem književnih kritičara, teoretičara književnosti, raznih doktora književnih nauka koji nas nerviraju kada dokazuju da bolje znaju šta je autor mislio od samog autora. No, to je njihov problem. Smatramo da su istinski čitaoci jedini pravi kriterijum za ocenu vrednosti nekog pisca. Koliko knjiga koje su književni kritičari ocenili kao posebno vredne nije položilo test trajanja u vremenu? Dakle, kao čitalac mogu da kažem samo o tome kako književno delo Zorana Živkovića utiče na mene, zašto ja volim da čitam njegove knjige i zašto uopšte smatram da je on dobar pisac.

Živkovićeve knjige su jezički besprekorne, napisane čistim, izbrušenim srpskim jezikom. Nema u njima dugačkih opisa, nema epitetski bogatih stranica. Živkovićev tekst je gotovo spartanski štedljivo doteran, pitak, razumljiv, pristupačan, nema viška reči, nema čak ni štamparskih grešaka (!). Ipak, tekst je smisaono jasan, dopadljiv, a što je važno – razumljiv. On u tim knjigama ne iznosi filozofske stavove o životu, njegova psihološka, moralna razmišljanja ne izlaze iz okvira razmišljanja običnog čoveka okupiranog svim životnim problemima. U tim razmišljanjima on itekako pazi na odnos sa svojom okolinom, na lični moralni i ljudski integritet. Nema tu nikakvog nametanja lične životne filozofije. Njegovi junaci jednostavno žive, bore se sa utvarama sopstvenog sveta, kreću se u okvirima opštosti. Opis sredine i likova je vrlo kratak, ali vrlo jasan. Živković ne ulazi duboko u osećanja junaka svojih knjiga, međutim i bez takvih detalja oni su bliski čitaocu. Radnja teče smisaono jasno, vrlo sistematizovano i prostorno i misaono, sve je prepoznatljivo i svakodnevno do konačnog raspleta, koji najčešće predstavlja neobičan obrt, neočekivan, izvan konvencionalnog, duhovito smišljen, neverovatan, fantastičan. I sve je to toliko opšteljudsko, prihvatljivo gotovo svakom stanovniku naše planete i po jednostavnosti stila, po zastupljenim moralnim, estetskim, društvenim i bilo kojim drugim normama.

Posebno je privlačna još jedna karakteristika, koja na prvi pogled možda i nije toliko vidljiva, ali se uočava ako se pažljivo prati njegovo stvaralaštvo. Ja bih tu karakteristiku nazvao svevremenost. Meni kao čitaocu može se dozvoliti da upotrebim neki termin, a da ga precizno, naučnički pedantno i empirijski dokazano ne objasnim. U iskušenju sam da ovaj termin zamenim drugim koji nije toliko precizan koji bih nazvao bezvremenost, ali on nije tako tačan, jer je radnja Živkovićeve proze na mikro nivou veoma precizno određena. Ova svevremenost vuče sa sobom još neke karakteristike: neodređenost mesta zbivanja, iako je to mesto na mikro nivou veoma precizno određeno (biblioteka, kancelarija, vagon, zoo-vrt, pakao, porodična kuća, planinski vrh, most). Taj, uslovno nazvani mikro nivo je vrlo pažljivo odabran, detaljno skiciran i opisan kao stvarno mesto u nekom širem neimenovanom prostoru. Taj širi prostor može da bude bilo gde na svetu, on nije čak ni kontinentom određen. Grad, reka, planina, država – nigde se ne pominju. Do tog odstupanja došlo je namerno u Živkovićevoj poslednjoj knjizi “Tumač fotografija”, kao što su i mostovi na Dunavu bili unapred definisani rekom i imenima gradova. No, ta dva primera nisu dovoljna da se izgubi opštost mesta.

Kada kažem da je Živkovićeva proza svevremena, ne želim da tvrdim da će ona savladati granice vremena, da će da bude jednako aktuelna, čitljiva, dopadljiva, živahna kroz vek ili dva, već želim da pobliže odredim taj pojam svevremenosti. U tom grmu i leži zec – zbivanja Živkovićevih knjiga mogla su da se dešavaju decenijama ranije, mogu se dešavati danas, a mogla bi se dešavati i decenijama u budućnosti. Knjige su napisane tako da vremensko određenje (makro) nije bitno. Dodajem – dan ili noć, čak radni ili praznični dan, vreme dana ili noći, sat, ponekad i minut – to je definisano kod Živkovića. Nije on zaboravio ni godišnje doba. Ali, mi ne možemo ni da naslutimo u kojoj godini ili deceniji, u kom veku se radnja zbiva. I, za to je zaslužna pripovedačka veština, autorsko majstorstvo, to nam ne smeta, kao čitaoci uopšte nismo uskraćeni zbog nepreciznosti tih podataka o nekom istorijski definisanom vremenu.


Šta me podstaklo da govorim baš o svevremenosti Živkovićeve proze? Pokušaću da to objasnim nekim karakteristikama te proze. Pre svega, njegova proza je drukčija. Bez obzira što su mesta zbivanja radnje, učesnici, sama zbivanja realna i moguća – krajnji rezultat pripada nekoj drugoj dimenziji. Iz toga proizlazi da je ta proza neobična, nesvakidašnja, u njoj je sve moguće, ali je autor samo u nečemu dao tu magičnu crtu koja dolazi do izražaja kod razrešenja koje obavezno sadrži nešto što nije u saglasnosti sa našom svakodnevicom. Ako prihvatimo termine drukčiji i neobičan da njima bliže odredimo neke od karakteristika svevremenosti (verujemo da će oni u svim vremenskim razdobljima zadržati te karakteristike), to znači da mi takvom tekstu obezbeđujemo čitaočevo interesovanje na duge staze, trajnost.

Pojmom drukčiji mi smo Živkovićevom tekstu dali još jednu karakteristiku, priznali njegovu izuzetnost. Tekst po jeziku, stilu, društvenom angažmanu i književnim vrednostima ima sve karakteristike dobre proze. No, ima neke karakteristike po kojima se izdvaja iz mora objavljene proze. To potvrđuju prevodi ovih knjiga na više od dvadeset jezika do sada. Znači, reč je o vanserijskom književnom proizvodu.

Namerno kažem “proizvodu”, jer prihvatanje te proze u drugim jezicima, prevođenje, isplativost objavljenih knjiga, govori o jednoj drugoj i drukčijoj vrednosti ove proze – tržišnoj vrednosti ove književne robe. Ja znam da je to grub izraz i da vređa osetljive uši književnih kritičara, kao i čitalačkih čistunaca, ali je on deo naše (i ne samo naše, nego svetske) stvarnosti. Ako se Živkovićeve tvorevine na svetskom književnom tržištu traže, onda im možemo dodati još jednu karakteristiku, tvrditi da su ta književna dela svojevrsna. Ona su takva jer na tržištu nema sličnih. A, opet, ona su normalna, jer propagiraju već proverene društvene i etičke norme i vrednosti, ona su u tom pogledu potpuno prihvatljiva, da ne kažemo odgovaraju uzusima pedagoški ispravne proze.

To Živkovićevu prozu čini i specijalnom, pošto ne pripada ni jednom već utvrđenom i definisanom žanru književnog stvaralaštva. Čitaoci je prihvataju, prevodioci nalaze interes da je prevode, knjižari je rado nude. Ipak, to nije zabavna književnost koja podilazi različitim ukusima čitalaca (ljubići, krimići, SF opere, erotski romani, kaubojski romani, memoarska proza, avanturistiki romani…).

To je normalna književna proza koju piše jedan doktor književnih nauka sa izgrađenim književnim ukusom, ali je vanserijska, osobita, možda možemo reći ekstravagantna. Piše je dobar poznavalac književnosti, fakultetski profesor, čovek koji predaje “kreativno pisanje”. Čak i kada neko zlonamerno pokušava da omalovaži njegovo stvaralaštvo, ono što se dešava oko njegovih knjiga na širem, svetskom planu, pokazuje i dokazuje suprotno.

Knjige Zorana Živkovića su originalne. One su to po stilu, jeziku, zapletu, razrešenju. Taj rasplet je, izgleda, ono što zbunjuje teoretičare, koji pokušavaju da Živkovićevu prozu i njega kao pisca svrstaju u serijsku književnu proizvodnju kod nas. Ali, to je zaludan posao. Živković je netipičan pisac. Na prvi pogled sve izgleda tipično. No, iole dublja analiza pokazuje da je on neverovatan, često misteriozan, ekstravagantan, duhovit, sposoban za misaone igre koje prijaju onom čitalačkom (a zašto ne i stvaralačkom) egu, ali pokazuju da smo u odnosu na način razmišljanja Živkovića u znatnom zaostatku. Živkovićeva proza nije socijalna, iako su njegovi junaci iz veoma različitih društvenih slojeva. Njegova proza nije politički angažovana, ona je jednostavno univerzalno ljudska. Njegova proza nije naučna fantastika. Ne možemo tvrditi ni da je fantastika, jer sve ono o čemu Živković piše je životno, realno, nama blisko i blisko svakodnevici. Ali, to je dobra proza, jer recimo na jednom primeru da čitalac fantastične obrte Živkovićeve proze prihvata kao moguću realnost. Tako čitalac ostaje uveren u mogućnost susreta sa Tvorcem. Ta ideja da se svaki čovek jednom u životu sretne s Bogom nekako je utešna, a u Živkovićevoj priči je opisana tako realno i tako uverljivo da je čitalac prihvati kao moguću istinu, na njega ne deluje kao autorova misaona konstrukcija, nego kao moguća, čak stvarna realnost. Događaj, a to znači i priča o tom događaju, je nesvakidašnji, osobit, atipičan. Zašto onda da ne prihvatimo tu kapricioznost Tvorca (a to znači i autora) i njegov mogući uticaj na našu svakodnevicu? Time sebi dajemo crtu osobenosti, važnosti, Tvorac nam je bliži. Tako Živković “kupuje” našu pažnju, uvlači nas u svoju misaonu igru i mi hteli ne hteli postajemo zarobljenici njegovog duhovitog, često blago ironičnog diskursa. Ekstravagantna je, a tako lako prihvatljiva i ona paklena kazna (pakao izgleda kao civilizovano uređen zatvor, a demoni kao naši birokrati iza šaltera) – čitanje za čoveka koji u ovozemaljskom životu ništa nije čitao, jer da je čitao, možda bi bio bolji čovek. Nevolja je što je danas sve manje ljudi koji čitaju, jer čitanje smatraju gubljenjem vremena. Zato im toplo preporučujujem da pročitaju Paklenu biblioteku, možda će to pozitivno uticati na njihov odnos prema čitanju.

Živković bira večne teme čovekovog interesovanja kao teme svojih knjiga. On, doduše ne beži od svakodnevice, njegova knjiga Pisac u najam je sastavljena od elektronskih poruka. Sve istovremeno deluje stvarno, ali i izmaštano. To se kod Živkovića meša tako prirodno, da mi u nekim njegovim tekstovima gotovo i ne osetimo te prelaze sa realnog na nerealno, što pripisujemo njegovoj pripovedačkoj veštini. On svoju maštovitost pokazuje tek u krajnjem trenutku, pri razrešenju zapleta priče. Razrešenje je čudno, tajanstveno, atipično, besprimerno, jedno jedino, unikatno, granično – da ne tražim još termina kojima on potvrđuje svoju vrednost i svoju svevremenost.

Autor:  Dimitrije Diso Janičić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *