Svetom Savi i Mandušiću Vuku

SVETOM SAVI

Krstio si nas i dao nam ime na koje se još uvek odazivamo. Sva bi vremena, od Odre i Dunava, preko Raške i Zahumlja, svetorodne srpske loze i zvona Studenice, uz kneza Lazara i Danak u krvi, sa sadašnjim i svim budućim vremenima, mogla stati u jednu suzu. I nestala bi suza u snažnom vrtlogu nemirnih okeanskih struja da nije sećanja zbog kojeg ona živi, barem u oku onog koji ju je isplakao.

Tačka preseka svih vekova na tvom je dlanu. Tiho tinjajući sija kao pozlaćeno dugme nebeskog plašta, zvezda vodilja bez koje bi naše lutanje postalo večno kao i sam Bog. Ove oklope od mesa, ova bogovska prenoćišta, i sa njima naše Srpstvo, sve bi zastrla ista zemlja, iz koje bi nikla jednom šljiva. I rodila bi u nekom drugom vremenu, i već bi neki drugi narod ubirao sočne joj plodove što odišu mirisom nevidljivog sećanja na nestalo, slavno bratstvo.

Tebi, pod čijim su okriljem srpske duše spokojno milile kroz trnovite šume burne joj istorije. Tebi, koji si stajao na horizontu pripadaju i nama isto koliko i nebu, koliko zahvalnosti dugujemo?!

Molitvene reči, slivajući se neumorno sa tvojih usana, potekle su i našim, modrim venama. Darovao si nam veru, taj koren koji se nije osušio onda kada su nam kidali izdanke… Pa znamo ko smo, i da nismo semena neznanim vetrom nošena! Mi se sa svojim precima i pokolenjima držimo za ruke svaki put kad se pred poznatim manastirom prekrstimo i kad se pomolimo za zdravlje bližnjih, kao i zdravlje svih duša u ovom sijasetu svetova, jer tvojim milosrđem nadahnuti, mi ljubav poklanjamo ne bi li ona i u nama zaiskrila.

Bez nje bismo postali deo svite predvođene bledilom prolaznosti koja tumara slepim tunelima gde umesto glasova odzvanjaju samo udarci čeličnih okova dok se vuku po kamenu…  ali, tvoja nas je ruka povela iz žalosne povorke, skinula bukagije, a okitila zlatnom sponom koja veže nas sa Pravoslavljem i Pravoslavlje sa nama. Ono što se ne osvaja sabljom, ono što ne nestaje, već postoji u nama kao  prepodobni duh, zaživelo je među Srbadijom. Ktitore mosta što se nad rekom krvi naših praroditelja uzdiže u dodir večnosti i srpstva, živećeš! Biće te dok god naše himne budu prožimala imena kao što je tvoje. Ne meri se jedna zemllja koracima, niti prostranstvima zelenih gora, ni beskrajnim obalama što ih tuku hladne vode, već po zadužbinama i po broju svetitelja i po iskrenosti kojom njen narod  grli ono iskonsko, što se ne da rukama obgrliti..

Sveta, a ne velika treba da bude! A Srbija jeste sveta, zato je i skrnave. Jalov će biti svaki pokušaj da nam otmu ono što nam je u srca utkano, i da naše uzvišeno nasleđe obezvrede. Za tu snagu i veru, u ime isceljenih i prosvetljenih, u ime svih kojima si dobro donosio, u ime svih – šaljemo ti zahvalnost kao istinsku ljubav prema Bogu, i kao srpstvo koje se nikada ne gasi!

Autorka: Natalija Galijaš III c

LIRSKO U LIKU MANDUŠIĆA VUKA 

Smem li vas pitati,  da li ste zaista oni koji želite biti? Da li je osoba koju ste  pustili izvan okrilja vašeg doma ona koja predstavlja vašu srž? Ali budite iskreni. Postoji jasna razlika ko jesmo, a ko moramo biti, u nekim situacijama. Kada su suze slabost, a smeh nepoštovanje; kada surovost znači slabost, a osećajnost kukavičluk. Nije uvek dozvoljeno biti svoj, zar ne?

Zato odajem počast tebi, Mandušiću Vuče, koji si pokazao dušu običnog smrtnika u svojoj silnoj pojavi. Svaka bi te epska pesma opevala i svako na neustrašivosti pozavideo. Ali dragi junače, gde ti pogled beži? Ko to tvojim noćima ne da mira, ko san tvoj ometa? Zar tebi, koji je suzu pustio samo nad slomljenim oružjem, sada istu izmamiše tuga i bol? Boli li te rana gorda, što svojom oštrinom razara telo? Kamo sreće da jeste, te da joj nađeš leka. Ali, zar je pak tebi duša tako ustrašena, ka’ ptica ulovljena? Ne brini junače, ja čujem tvoju bol iako ne reče ni reči. Ljubav, zar ne, to li je?

O Gospode, kakvog li nesklada, da stamenoga Vuka na kolena obori i srce pokida nedozvoljena ljubav prema jednoj ženi! Ah, ljubav… Ta što treba da ojača dušu, da pruži spokoj i osnaži, tebe je razoružala. Ostavila  te je nezaštićenog, čekajući u tišini da bi potom lukavo omekšala srce junačko. Toga časa počinje borba, ali takav boj ne bije ni snaga, ni volja, ni svetlo oružje… Na bojištu je duša, okovana pravilima, pod maskom tela junaka. Zar je sramota biti čovek? Našim venama krv podjednako teče. Svi umemo da volimo, osećamo, svi padamo i svi ćemo ustati! Zato svako ko sudi, neka razmisli još jednom: trebamo li skrivanje bola i čuvanje najdubljih emocija pod plaštom čvrstine smatrati slabošću ili pak najsmelijom snagom!?

Dok mnogi razmišljaju o prethodnom pitanju, ja smatram da je to prosto jedna od tema ko je će se večno spominjati, bilo da predstavljaju glavni motiv ili pozadinu radnje. O takvima su pisali i pisaće se mnogobrojni romani, pesme, citati… Većina ima istu srž, koja kaže da naposletku ispod svih oklopa koje zovemo telo, isto srce kuca. A moje lično mišljenje je da na kraju svih krajeva, kada um ne vidi izlaz, upravo je srce jedini verni vodič. A ljubav? Pa tu ćemo priču konačno završiti rečenicom jednog mudrog čoveka, koja kaže da su ljubav, prostor i vreme mereni srcem!

Autorka: Nevena Mraković II a

Mentorka: Dijana Vlainić Dragin

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *