Sveto Pismo među narodima Srbije

Autor Ivica Stamenković, izdavač: Bogopoznanje, Vršac, 2016.

Hrišćanska vera postoji već dve hiljade godina. Njena sveta knjiga, koju nazivamo  Svetim Pismom (Biblijom) najčitanija je knjiga na svetu.

Sve do pronalaska štamparske mašine, sredinom XV veka, primerci Biblije su se umnožavali ručno – prepisivanjem. Zbog toga ona nije mogla da bude dostupna svakome, već samo bogatim pojedincima ili ustanovama – kakve su bile crkve i manastiri. Međutim, počevši od one koja je izrađena na prvoj štamparskoj mašini u tiražu od svega 170 primeraka, sveta knjiga hrišćanstva je do današnjeg dana doživela nebrojena izdanja na preko dve hiljade svetskih jezika. Procenjuje se da je ukupan zbir štampanih Svetih Pisama, zajedno sa posebnim izdanjima njegovih manjih celina (Novog Zaveta ili evanđelja) samo u HH veku dostigao broj od više milijardi primeraka.

Čitava srednjevekovna, a posebno novija srpska istorija protkana je naporima da se Sveto Pismo učini što dostupnijim običnom čoveku. Tako je sredinom XIX veka nastao i njegov prvi savremeniji prevod, kojeg su sačinili Vuk Karadžić i Đuro Daničić. Podatak koji je svakako vredan pomena jeste da Biblija predstavlja i najtiražniju knjigu na srpskom jeziku. Na primer, pored mnogobrojnih drugih izdanja, Novi Zavet u prevodu profesora bogoslovije dr Emilijana M. Čarnića je štampan u preko milion primeraka.

Poznato nam je da mnoge knjige, koje nastaju zahvaljujući ljudskom geniju, posle izvesnog vremena zastarevaju i prestaju da zaokupljaju pažnju čitalaca. Sa druge strane postoji i ona koja i pored svog višemilenijumskog postojanja odiše neverovatnom svežinom i savremenošću svoje poruke. Iako stručnjaci koriste biblijske tekstove radi svojih istraživanja u okvirima različitih naučnih oblasti, počev od istorije preko geografije i arheologije pa sve do umetnosti, Sveto Pismo je napisano radi iznošenja jedne mnogo značajnije poruke koja je prožima od prve do poslednje stranice.

Jedan od najpoznatijih biblijskih odlomaka koji na savršen način sažima celokupnu njenu poruku nalazi se u evanđelju po Jovanu. On glasi ovako: „Jer Bog je tako zavoleo svet da je svog jedinorodnog Sina dao, da svaki – ko veruje u njega – ne propadne, nego da ima večni život.” (poglavlje 3, stih 16). Na osnovu ovog stiha, osnovnu biblijsku poruku možemo da izložimo na sledeći način: Najpre, Sveto Pismo nas poučava o postojanju Boga koji je stvoritelj svega što postoji u materijalnom i duhovnom svetu. Stvaranje ljudi je predstavljalo krunu Njegovog stvaralačkog čina. Nakon njihovog nastanjivanja u prelepom edenskom vrtu, Gospod im je obznanio svoju svetu volju (Prva knjiga Mojsijeva, poglavlja 1-2).

Na nesreću, prvi čovek i žena su, budući obdareni slobodom izbora, prestupili Božiju zapovest koja je imala za cilj da ih čuva od grešnog iskušenja. Kao posledica pada u greh na svetu se pojavila smrt i raspadljivost. Ljudi, iako stvoreni da večno žive, postali su smrtna bića (Prva knjiga Mojsijeva, poglavlje 3). Ipak, i pored ispoljene neposlušnosti svojih stvorenja, Bog nije prestao da im iskazuje ljubav. Obećao je rođenje Spasitelja, koji će na sebe preuzeti krivicu i kaznu kako za njihove tako i za grehe njihovih potomaka. Obećani Spasitelj, rođen od device Marije, bio je niko drugi do večni Sin Božiji. Njegovo ime je Isus Hristos (Prva knjiga Mojsijeva, poglavlje 3; Evanđelje po Luki poglavlja 1-2).

Gospod  Isus Hristos je nakon svoje smrti, koju je na krstu podneo radi spasenja grešnika, vaskrsao iz mrtvih. Njegovo vaskrsenje i proslavljenje u nebeskom carstvu predstavljaju uverljivi dokaz potpune dovoljnosti Njegovog stradanja radi našeg izmirenja sa Bogom (Poslanica Rimljanima, poglavlje 5). Kroz veru u Hrista, kojom stičemo oproštenje greha, mi zadobijamo večni život. Pošto živimo u ovozemaljskim telima, možemo da sa sigurnošću očekujemo da ćemo jednoga dana umreti. Međutim, Hristos nam je u Bibliji ostavio čitav niz snažnih i istinitih obećanja koja se tiču našeg večnog spasenja i neprolaznog života sa Njime i pored realnosti našeg fizičkog umiranja. On sam je rekao: „Ja sam došao da imaju život i da ga imaju u izobilju.” Kao i: „Ja sam vaskrsenje i život; ko veruje u mene – živeće – ako i umre. I svaki, koji živi i veruje u mene, neće umreti doveka”(Evanđelje po Jovanu, u poglavljima 10 i 11). Ipak, nasuprot ovakvoj nepokolebljivoj sigurnosti vernika po pitanju oproštenja greha i posedovanja večnog života, postoji i jedna mnogo žalosnija realnost. Sa njom nas upoznaje evanđelist Jovan prenoseći nam upozoravajuću poruku o duhovnom stanju u kome se nalaze neverujući ljudi: „Ko veruje u Sina ima večni život; a ko je neposlušan Sinu neće videti života, nego gnev Božiji ostaje na njemu” (Evanđelje po Jovanu, poglavlje 3, stih 36).

Prema učenju Svetoga Pisma, svi ljudi se mogu podeliti na dve osnovne grupe. Prva je ona koja prihvata i srcem veruje u Isusa Hrista Spasitelja i pokorava se volji Svete Trojice – čime stiče obećanje o zadobijanju večnog života. Druga grupa ljudi je ona koja odbija veru u Isusa Hrista Spasitelja i ne pokorava se Božijoj volji – usled čega svojevoljno ostaje izvan spasenja, bez večnoga života i u iščekivanju buduće Božije osude.

Autor: Nebojša Amanović

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *