Свето Писмо међу народима Србије

Аутор Ивица Стаменковић, издавач: Богопознање, Вршац, 2016.

Хришћанска вера постоји већ две хиљаде година. Њена света књига, коју називамо  Светим Писмом (Библијом) најчитанија je књига на свету.

Све до проналаска штампарске машине, средином XV века, примерци Библије су се умножавали ручно – преписивањем. Због тога она није могла да буде доступна свакоме, већ само богатим појединцима или установама – какве су биле цркве и манастири. Међутим, почевши од оне која је израђена на првој штампарској машини у тиражу од свега 170 примерака, света књига хришћанства је до данашњег дана доживела небројена издања на преко две хиљаде светских језика. Процењује се да је укупан збир штампаних Светих Писама, заједно са посебним издањима његових мањих целина (Новог Завета или еванђеља) само у ХХ веку достигао број од више милијарди примерака.

Читава средњевековна, а посебно новија српска историја проткана је напорима да се Свето Писмо учини што доступнијим обичном човеку. Тако је средином XIX века настао и његов први савременији превод, којег су сачинили Вук Караџић и Ђуро Даничић. Податак који је свакако вредан помена јесте да Библија представља и најтиражнију књигу на српском језику. На пример, поред многобројних других издања, Нови Завет у преводу професора богословије др Емилијана М. Чарнића је штампан у преко милион примерака.

Познато нам је да многе књиге, које настају захваљујући људском генију, после извесног времена застаревају и престају да заокупљају пажњу читалаца. Са друге стране постоји и она која и поред свог вишемиленијумског постојања одише невероватном свежином и савременошћу своје поруке. Иако стручњаци користе библијске текстове ради својих истраживања у оквирима различитих научних области, почев од историје преко географије и археологије па све до уметности, Свето Писмо је написано ради изношења једне много значајније поруке која је прожима од прве до последње странице.

Један од најпознатијих библијских одломака који на савршен начин сажима целокупну њену поруку налази се у еванђељу по Јовану. Он гласи овако: „Јер Бог је тако заволео свет да је свог јединородног Сина дао, да сваки – ко верује у њега – не пропадне, него да има вечни живот.“ (поглавље 3, стих 16). На основу овог стиха, основну библијску поруку можемо да изложимо на следећи начин: Најпре, Свето Писмо нас поучава о постојању Бога који је створитељ свега што постоји у материјалном и духовном свету. Стварање људи је представљало круну Његовог стваралачког чина. Након њиховог настањивања у прелепом еденском врту, Господ им је обзнанио своју свету вољу (Прва књига Мојсијева, поглавља 1-2).

На несрећу, први човек и жена су, будући обдарени слободом избора, преступили Божију заповест која је имала за циљ да их чува од грешног искушења. Као последица пада у грех на свету се појавила смрт и распадљивост. Људи, иако створени да вечно живе, постали су смртна бића (Прва књига Мојсијева, поглавље 3). Ипак, и поред испољене непослушности својих створења, Бог није престао да им исказује љубав. Обећао је рођење Спаситеља, који ће на себе преузети кривицу и казну како за њихове тако и за грехе њихових потомака. Обећани Спаситељ, рођен од девице Марије, био је нико други до вечни Син Божији. Његово име је Исус Христос (Прва књига Мојсијева, поглавље 3; Еванђеље по Луки поглавља 1-2).

Господ  Исус Христос је након своје смрти, коју је на крсту поднео ради спасења грешника, васкрсао из мртвих. Његово васкрсење и прослављење у небеском царству представљају уверљиви доказ потпуне довољности Његовог страдања ради нашег измирења са Богом (Посланица Римљанима, поглавље 5). Кроз веру у Христа, којом стичемо опроштење греха, ми задобијамо вечни живот. Пошто живимо у овоземаљским телима, можемо да са сигурношћу очекујемо да ћемо једнога дана умрети. Међутим, Христос нам је у Библији оставио читав низ снажних и истинитих обећања која се тичу нашег вечног спасења и непролазног живота са Њиме и поред реалности нашег физичког умирања. Он сам је рекао: „Ја сам дошао да имају живот и да га имају у изобиљу.“ Kао и: „Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене – живеће – ако и умре. И сваки, који живи и верује у мене, неће умрети довека“(Еванђеље по Јовану, у поглављима 10 и 11). Ипак, насупрот оваквој непоколебљивој сигурности верника по питању опроштења грехa и поседовања вечног живота, постоји и једна много жалоснија реалност. Са њом нас упознаје еванђелист Јован преносећи нам упозоравајућу поруку о духовном стању у коме се налазе неверујући људи: „Ко верује у Сина има вечни живот; а ко је непослушан Сину неће видети живота, него гнев Божији остаје на њему“ (Еванђеље по Јовану, поглавље 3, стих 36).

Према учењу Светога Писма, сви људи се могу поделити на две основне групе. Прва је она која прихвата и срцем верује у Исуса Христа Спаситеља и покорава се вољи Свете Тројице – чиме стиче обећање о задобијању вечног живота. Друга група људи је она која одбија веру у Исуса Христа Спаситеља и не покорава се Божијој вољи – услед чега својевољно остаје изван спасења, без вечнога живота и у ишчекивању будуће Божије осуде.

Аутор: Небојша Амановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *