Svetle komore Živkovićevog dela

Zoran Živković, Tumač fotografija, roman, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 2016.

U svojoj „belešci o fotografiji“, delu Svetla komora, Rolan Bart govori o fenomenu fotografije prvenstveno iz pozicije spectatora, onoga koji fotografiju gleda. Bart tako uočava elemenat koji čini da jedna fotografija nadvlada banalnost i zaborav. To je punctum.  Tako Bart naziva onaj ubod, malu mrlju, mali rez, koji pojedine fotografije uspeju da izazovu, a koji ih zadržava zauvek u njegovoj svesti, ne vezujući ih pritom za uobičajene asocijacije i značenja. Sposobnost da izazove punctum, ali ovoga puta pisanim rečima, poseduje i fantastika Zorana Živkovića. U svom najnovijem delu, Tumač fotografija, Živković se na specifičan način poigrava fenomenom fotografije, pri čemu punctum  ni ovog puta ne izostaje.

Poglavlja u romanu su struktuirana na način na koji su obično poslagane fotografije u albumu. Svako poglavlje se može posmatrati kao samostalna priča, ali je u isto vreme povezano sa narednim, kao i sa prošlim poglavljem. Takvo “ulančavanje” postignuto je povezivanjem likova mestom gde su mogući najraznovrsniji i najinteresantniji susreti. To je podzemna železnica. Voz kao književni topos pun simboličkog potencijala prisutan je i u drugim Živkovićevim delima, a pariski metro predstavlja savremenu verziju putovanja vozom koje se ujedno može posmatrati i kao putovanje života. Ono takvo svakako postaje u romanu Tumač fotografija, a životi likova se, bili oni toga svesni ili ne, dodiruju tokom putovanja koje će nepovratno izmeniti njihovo dotadašnje postojanje. Ono što je zajedničko u životu svakog od ovih, starosno, polno, statusno i karakterno različitih likova, jeste izvesna zaparloženost, neznanje kako da se živi, a ne samo postoji. Na njihovu nemoć da žive život u skladu sa svojim najdubljim željama ukazuju fotografije, snimljene iznenadno, na neobjašnjiv način ili sa fanastičnom sadržinom. Bart zamišlja kako je suštinski potez Operatora, onoga koji fotografiše, da zatekne nekoga ili nešto malim otvorom na kameri, a da je taj potez potpun onda kada se ostvari bez znanja fotografisanog. Princip takvih fotografija je “šok” čiji cilj nije da traumatizuje, nego da izazove ono što je bilo tako dobro skriveno da ni sam “glumac”, kako Bart naziva fotografisanog subjekta, nije za to znao ili je toga bio nesvestan. Upravo zato većina Živkovićevih likova biva fotografisana bez svog znanja. Na površinu izbija ono što je bilo obično godinama taloženo i brižljivo skrivano, a zatim i zaboravljeno.

Ipak, fotografije nisu tu sa banalnim zadatkom da junacima “otvore oči”. Upravo zatvoriti oči, objašnjava Rolan Bart, znači učiniti da slika govori u tišini. Tako se u svakom poglavlju Živkovićevog romana oseća prisustvo nikada dokučive tajne. Ono na šta takva struktura priča koje nemaju razrešenje računa, jeste shvatanje po kojem je i sam čovek i dalje tajna, a ne “mala mašina koja bi trebalo da se uklopi u veću mašinu”. Francuska dvadeset i prvog veka, gde se osećaju pojačana paranoja i strah zbog mogućih terorističkih napada, gde ljudi, sem ako nisu pisci ili tajni agenti, ne gledaju zaista druge ljude, i gde se izostavlja bilo kakva mogućnost čuda, jeste i odraz modernog društva u kojem živimo danas. Fotografija u ovom romanu obnavlja tu mogućnost, i ispostavlja je u novom, fantastičkom obliku. Radnja romana je smeštena u savremeno društvo u kom se često bira da se ne misli i onda kada je to najnužnije. Živkovićevi junaci su zato primorani da misle na način koji prevazilazi svako nužno i uobičajeno poimanje. Gospođa Mariz Buve se pita listajući fotografije: koje od pet sećanja na njenu prošlost je zaista proživela? Ima li troje dece ili je kod kuće čekaju ribice? Gospodin Arno Moran razmišlja o velikom matematičkom problemu, a fotografije su te koje mu daju odgovor. Gospođa Madlen Prevo na fotografijama vidi oreole iznad glava zaljubljenih i pita se: ne bi li bilo lakše kada bi svi mogli videti da li im se poklapaju nijanse? Jedna od simbolika voza je kretanje, metro je, dakle, vrlo brzo kretanje, a život u modernom društvu se odlikuje upravo vrtoglavom brzinom kretanja koje se pretvara u konstantu. Međutim, fotografije u ovom delu čine da svaki od putnika zastane i zaista razmisli.

Rolan Bart u Svetloj komori piše kako, “kada Fotografiju definišu kao nepokretnu sliku, to ne znači samo da se lica koja su na njoj predstavljena ne miču; to znači da ona ne izlaze; anestezirana su i pribodena, kao leptirovi”. Upravo u takvoj vrsti fantastične zaustavljenosti funkcionišu likovi Tumača fotografija. Oni konačno, barem na trenutak, postaju svesni apsurda života kakvog žive, i tu se uočava još jedna od odlika fotografije. Ona je, kao što Bart ističe, “preterana, opterećena očevidnost”, koja kao da karikira, ne lik koji je na njoj, nego samo njegovo postojanje.

Gospođica Margo Vedje, koja tumači fotografije devet putnika putem tumačenja njihovih snova, koja zaokružuje celinu čineći deseto poglavlje romana, sama ne može da se vidi na fotografijama. Sasvim prosečnih telesnih karakteristika, sasvim neprimetna i fizički obična, ona može upućivati na demonsko biće, višu silu, koje deluje upravo u prividnom obličju običnosti. Interesantno je međutim ono na šta Rolan Bart upućuje kada piše o fotografiji: “Ma šta pokazivala i ma kakav bio njen način, fotografija je uvek nevidljiva: ona nije ono što se vidi”. Da li je, konačno, ona koja zalazi u domen snova i koja otkrivo sakriveno, ne razjašnjavajući pri tom tajnu, sama Fotografija? Nikada sasvim dokučiva, nikada do kraja vidljiva, spolja jednostavna, a neobjašnjiva.

Snovi putnika su prikazani gotovo kao negativ njihovih ličnosti. Humor, ironija, apsurd predstavljaju naličje njihovih protraćenih života. Ipak, misterija se ne razrešava i tajna ostaje sačuvana. Bart piše kako “pred fotografijom, kao u snu, napor je isti, isti sizifovski posao: uspinjati se, napregnuti, prema suštini, spuštati se, a da je nismo dosegli, i počinjati opet”. To naprezanje prema suštini, zahteva od čitalaca i novo Živkovićevo delo. Ono podseća da je, bez obzira na težinu ili nemogućnost dosezanja suštine, neophodno neprestano počinjati opet, odbijajući da se, pored tolikih drugih, besmisao proglasi za jedinu moguću stvarnost.

Autorka: Sanja Veselinović

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *