Surovi realizam Gabrijela Garsije Markesa

Apsurd čekanja nedolazećeg spasenja

Gabrijel Garsija Markes poznat je kao jedan od najistaknutijih predstavnika takozvanog „magijskog realizmaOno što ga je nesumnjivo proslavilo i istaklo u tom žanru jeste njegov najpoznatiji roman „Sto godina samoće”. Međutim, to nije sve što ovaj pisac ima da nam ponudi. Da bismo otkrili sve genijalnosti ovog kolumbijskog pisca, moramo zaviriti malo dalje u prošlost i istražiti njegov pozamašan opus. Ono što se krije iza magije u realizmu i što predstavlja njegovu bazu i osnovu jeste suvi, istinski realizam. Pre nego sto će objaviti svoje najčitanije delo, Markes piše kraći roman „Pukovniku nema ko da piše”, njemu lično najdraže delo. Iako u ovom romanu nema ni m od magije, ima jednog veštog i naizgled (ali samo naizgled) lako opisanog prikaza jedne surove realnosti – kolumbijske, južnoameričke, globalne i na kraju krajeva ljudske. Apsurd ljudske egzistencije i čekanje onoga što nikad neće stići, a što svi mi uprkos tome i dalje uzalud čekamo tema je Markesovog izuzetnog romana u kojem je predstavljen jedan život, život pukovnika i njegove žene, ali ujedno i život svih nas malih ljudskih bića. Svi mi imamo puste želje i snove i gajimo ih sa one leve strane, dok smo sa one druge i više nego svesni naše mizerne veličine i smešnog karaktera naših bezvrednih nadanja. Ipak, koliko god bile male i beznačajne, želje su želje i za njihovog vlasnika uvek će imati značaja. Za pukovnika, spas leži u jednom petlu, jedinoj stvari koja ga vezuje sa mrtvim sinom koji je stradao u sred policijske racije. Tu možemo primetiti i socijalni aspekt romana koji igra veliku ulogu u građenju psihologije likova, i to ne samo pukovnika i njegove žene već i svih ostalih meštana neimenovanog sela u Kolumbiji. Policijske racije i cenzure nisu svojstvene samo Kolumbiji. Bilo ih je svuda i kako izgleda da svet (ne)napreduje, biće ih i dalje. Pod kolikim pritiskom politike i države mora da bude pojedinac? Dok se ne raspukne na paramparčad? Koliki je prag bola, kako telesnog, tako duševnog koji smo primorani da preživljavamo svakodnevno jer smo kao neugledna živa bića niko i ništa naspram velikog i podlog sistema? Markes pokušava da odgovor da ističući jednu čovekovu osobinu koja ga u isto vreme i spašava, ali i dovodi do granice ludila, a to je hrabrost. Pokazuje jačinu i slabost čovekove prirode u isto vreme. Na koliko god dubokom dnu se nalazio, čovek uvek traži zvezdu vodilju i pokušava da sačuva ono malo preostalog ponosa, a svi smo se kad tad suočili sa tim trenutkom kada smo mogli da biramo da kleknemo pred ponosom i poklonimo mu se, a nekako bismo nagonski uvek birali drugu opciju, koja god ona da je, jer to je jače od nas samih. Držati glavu gore koliko god da je duboko dno pred tobom, jedno je divno prokletstvo koje nosimo u sebi. Pukovnik u svojoj odluci ide toliko daleko da bi radije izabrao da on i njegova žena umru od gladi dok im se ruši krov nad glavom nego da proda petla, simbola ono malo preostalog ponosa kojeg smo malo pre pomenuli. Radi bolje ilustracije gore navedenogovde bih izdvojila jednu od najupečatljivijih rečenica u romanu koja ostavlja gorak ukus u ustima još dugo nakon čitanja:

Reci mi, šta ćemo jesti. Oćuti se uzvišenim, jasnim, nepokolebljivim, kad je odvratio: govna.

Beda, siromaštvo i jad ovde su predstavljeni u izvornom i sirovom obliku. Pukovnik koji 15 godina svakog petka, bez izuzetka, čeka obećanu penziju, i žena kojoj astma oduzima i poslednji atom snage iz pluća. Penzije nema, kao što nema ni izlečenja. Jedino čega ima jeste ono sto puta ponovljeno: „Doći će” sa svesnim prizvukom laži. Sve što ostaje jeste petao, kao sećanje na najdraži nepovrat. Dostojanstvo glavnih likova ovog romana nestaje prodajom svakog predmeta iz kuće. Da li je u pitanju sat ili su to pak cipele ili slika, više nije ni bitno. Prodaje se sve dok se na kraju ne proda vlastiti život. Naposletku ostaje samo jedan ogoljeni kostur nekadašnjeg čoveka – ponizan, istrošen i savladan skelet bez života i mesa ali koji i dalje ne pristaje da da ono njemu najvrednije što poseduje jer to je ono što nas zadržava u životu, što daje makar tračak smisla ovoj besmislenoj egzistenciji i što nas drži na nogama dok se konačno ne predamo onim moćnijima od nas.

Gabrijel Garsija Markes

Čitajući knjigu „Pukovniku nema ko da piše” prisetićemo se epohe realizma i objektivnog prikazivanja savremene društvene stvarnosti i shvatiti zašto je realistima upravo stvarnost bila najveći izvor inspiracije – jer ono što povezuje ceo ljudski rod jeste upravo naša zajednička stvarnost, onakva kakva jeste, bez ulepšavanja i idealizovanja.

Autorka: Tamara Horvat 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *