Супруге Немањића (II)

Супруге краља Милутина

Бракови краља Стефана Уроша II Милутина (1282-1321) и дан-данас су енигма. Око броја његових бракова и даље се ломе копља, али је увријежено мишљење да их је било укупно пет. Ту се може повући паралела између Милутина и Хенрија VIII, само што Милутин своје супруге није слао на губилиште.

Прва Милутинова супруга је била Јелена, српска властелинка. Овај брак је склопљен још за живота Милутиновог оца, краља Уроша I. Разлог зашто је Милутинова невјеста била релативно ниског рода је тај што је Милутин био млађи син Уроша и Јелене Анжујске и нико није слутио да ће он бити тај који ће понијети круну и уздићи Србију на ниво балканске силе. Претпоставља се да је у овом браку рођен будући краљ Стефан Дечански. Да ли је Јелена умрла прије Милутиновог ступања на престо или је након тога раскинут? То се, досадашњим истраживањем, не зна.

Други Милутинов брак је засигурно био јако кратак јер нам није сачувано име његове друге супруге. Једино што знамо о њој је то да је била кћерка Јована I Анђела, господара Тесалије. И трећи његов брак је био кратак. Трећа његова супруга је била Јелисавета или Ержабет, сестра његове снахе Каталине. Јелисавета и Милутин су били у браку од 1282. до 1284. године. Занимљивост везана за ову српску краљицу је та да је она прије удаје за Милутина била опатица. Из овог кратког брака је рођена кћерка која се наводи као Царица или Зорица. Ова српска принцеза се требала удати за Шарла од Валоа. Године 1284. Јелисавета се вратила у Угарску и до 1287. борави у манастиру, да би се опет удала, овај пут за једног чешког племића. Након смрти другог супруга 1290. године, вратила се у манастир гдје је највјероватније умрла нама непознате године.

Четврта Милутинова животна сапутница је долазила из Бугарске. Звала се Ана Тертер и била је кћерка бугарског цара Георгија Тертера (1280-1292). За Милутина се удала 1284. године и остала са њим у браку до 1299. године. Родила је најмање двоје дјеце од којих је један син, будући претедент Константин, и кћерка Ана, удата за видинског цара Михајла Шишмана. Године 1299. краљица Ана је заједно са осталим таоцима предата Византинцима на Вардару истог дана када су они предали своју принцезу Симониду. У Цариграду се удала за деспота Михајла Анђела са којим је имала потомство. Посљедња вијест о бившој српској краљици је из 1304. Године, када је њен муж оптужен за издају и када му је конфискована сва имовина. Након тога јој се губи сваки траг.

Пета, посљедња и можда најпознатија Милутинова супруга је Симонида Палеолог. Била је кћерка Андроника II Палеолога и Ирине Монфератске. Име је добила по Св. Симону, тј. Св. Петру (Симон је било његово име прије него што је постао Христов апостол). Наиме док је царица Ирина рађала, пред иконама апостола упаљене су једнаке свијеће. Дијете је требало име да добије по оном свецу пред чијом иконом свијећа буде најдуже горјела. Тако је пред иконом Св. Петра свијећа остала најдуже и мала принцеза је добила његово име. Симонида је у Србију стигла 1299. године са свега пет година. Њен супруг је имао иза себе четири брака, четворо дјеце и преко четрдесет година. Принцеза куће Палеолог је расла и васпитавана на српском двору који је по церемонијалу и начину живота све више личио на византијски. Прилику за бијег из Србије је нашла када је кренула на мајчину сахрану, међутим, браћа су је испоручила српском краљу. Уз Милутина је остала до његове смрти 1321. године. Након тога се враћа у Цариград гдје се замонашила. Њен посљедњи помен у српским изворима се веже за откривање Милутинових моштију и дарове које је послала манастиру Бањска 1324. године. Умрла је у Цариграду иза 1345. године када се спомиње да је присуствовала са осталим госпама из царске породице на неком суђењу.

Теодора Смилец

Теодора, прва супруга Стефана Уроша III Дечанског, била је бугарска принцеза. Њен отац Смилац је у периоду од 1292. до 1298. био бугарски цар. За Дечанског се удала још док је он носио титулу младог краља и управљао Зетом. Године 1314. након неуспјеле Стефанове побуне против оца, краља Милутина, заједно са синовима Душаном и Душманом (Душицом) прати ослијепљеног мужа у изгнанство у Цариград. Заједно са њим се вратила у Србију уочи Милутинове смрти. Дочекала је да њен супруг понесе краљевску круну након династичких борби. Српска краљица је била од јануара па до своје смрти октобра 1322. године. Сахрањена је у манастиру Бањска. До нас је доспио и њен прстен који се чува у Народном музеју у Београду.

Марија Палеолог

Након смрти Теодоре, Стефан Дечански се оженио Маријом из царског дома Палеолога. Марија није припадала директно царској породици, али је њен отац Јован био близак рођак царева и носио је титулу паниперсеваста. Њен дјед по мајци, Теодор Метохит, био је значајна фигура у византијској дипломатији. Водио је посланства приликом преговора о Милутиновој женидби са Симонидом, која је Марији била тетка. Године 1324. Марија се удала за знатно старијег Стефана Дечанског. Са њим је изродила троје дјеце, сина Симеона-Синишу и кћерке Јелену и Теодору. Са Стефаном је била у браку до 1331. када га је Душан збацио и заточио у Звечану. Ускоро након тога бивши краљ је умро, а сумња се да је задављен по Душановом наређењу. Марија је признала Душана за краља, који је био коректан према њој и њеној дјеци. Замонашила се и добила име Марта. Умрла је 1355. године и сахрањена је у Скопљу.

Јелена Стратимировић

Јелена Стратимировић је била прва српска царица, супруга Стефана Душана. Њен брат, Јован Александар, је постао бугарски цар након битке код Велбужда 1330. године. Брак Јелене и Душана је био склопљен у сврси измирења Бугарске и Србије. Извјесно вријеме брак је био у кризи јер нису имали дјеце, па је Душан преговарао о женидби са једном њемачком принцезом. Ствари су се поправиле 1336-1337. када је Јелена родила сина Уроша. Од четрдесетих година XIV вијека Јеленин утицај на политичка збивања је све већи. У Душаново име води преговоре са Јованом Кантакузином, прати супруга на походима. На Васкрс 16. априла 1346. године крунисана је за царицу. У вријеме епидемије куге 1348. Јелена је са Душаном боравила на Светој Гори. Наводно није прекршено правило да женска нога не смије крочити на Свету Гору јер је Јелена ношена у носиљци. Након Душанове смрти 1355. године замонашила се али се није повукла у манастирску тишину већ је остала уз сина Уроша. Покушавала је да измири Српску и Цариградску патријаршију и да скине анатему која је 1346. бачена на Душана и патријарха Јоаникија због неканонског уздизања СПЦ на ранг патријаршије. Тим поводом је 1363. у Серу примила цариградског патријарха Калиста. 1365. предала је власт у Серу деспоту Угљеши Мрњавчевићу. Нови ударац јој је била смрт сина јединца, цара Уроша, у децембру 1371. Међутим, ни то је није поколебало и није се повукла из јавног живота. Са кнезом Лазаром је и даље активно радила на измирењу цркава. Умрла је 1376. године.

Ана Бесараба

О посљедњој српској царици, Ани Бесараби, се јако мало зна. Била је кћерка влашког војводе Николе Александра Бесарабе (1352- 1364). За цара Уроша се удала 1360. године. Овај брак је највјероватније склопљен на иницијативу царице мајке Јелене, јер је Анина сестра била удата за Јелениног братанца, бугарског цара. Тиме је можда мислила да начини неку врсту породичног савеза између балканских држава да би лакше пружили отпор надолазећој опасности од Турака. О Анином животу у Србији се мало зна. Сасвим сигурно је да није имала утицај и моћ као њена свекрва Јелена. Након Урошеве смрти 1371. о њој се више ништа не зна. Највјероватније је да се замонашила и да је умрла тихо и непримјетно, баш како је и живјела.

Аутор: Симо Радић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *