Супруге Немањића (I)

Немањићи су сигурно најзначајнија српска династија. Династија у чије доба је српска држава досегла свој зенит и када је остварена самосталност Српске православне цркве. О владарима ове династије се много писало и релативно много се и зна, али њихове супруге су остале у сјенци својих моћних мужева. Овим текстом освјетљавамо животописе супруга и мајки наших великих владара.

Ана, супруга Стефана Немање

О Ани, супрузи Стефана Немање, знамо јако мало. Њено поријекло нам је непознато. По неким историчарима она потиче из једне од бочних грана династије Kомнин, док други наводе да је родом од дукљанске владарске куће. За Немању се удала прије 1166. године, тј. прије његовог ступања на великожупански престо. Имали су петоро дјеце, три сина – Вукана, Стефана и Растка и двије кћерке чија имена су нам непозната. Заједно са Немањом се замонашила 1196. године. Kао монахиња Анастасија своје посљедње дане је провела у Богородичином манастиру у Расу. Умрла је вјероватно прије 1200. године и сахрањена је у Студеници.

Евдокија Анђео

Стефан Немањић (1196 – 1228), средњи син Стефана Немање и Ане, наслиједио је свог оца на мјесту великог жупана 1196. Иако је био средњи син, то мјесто му је припало управо због његовог брака. Он је био ожењен Евдокијом Анђео. Њен отац је био Алексије III Анђео, византијски цар, а стриц Исак II. Приликом вјенчања са Евдокијом Стефан је добио титулу севастократора која је додјељивана блиским царским рођацима. Евдокија и Стефан су имали два сина, Радослава и Владислава, потоње краљеве. 1201. године овај брак је раскинут. Стефан је Евдокију протјерао из Раса, јер је наводно била шугава, док неки сумњају на прељубу. Било како било, Евдокија је 1201. поново стигла у Цариград. Тамо ће се удати за Алексија V Дуку Мурфузла 1204. годне, али након продора крсташа Алексије ће бити убијен и Евдокија је поново слободна. Њен трећи брак је био са Лавом Сгуром, господаром Kоринта. Опет јој срећа неће бити дугог вијека. 1208. године је поново постала удовица. Једино што још знамо о њој је то да је умрла 1211. године.

Ана Дандоло

Након што је раскинуо брак са Евдокијом, Стефану је била потребна нова супруга која би уједно ојачала међународни положај Србије. Избор је пао на Ану Дандоло. Ана је била унука млетачког дужда Енрика Дандола који је 1204. са крсташима заузео Цариград и срушио Византију. Брак Ане и Стефана је склопљен дефинитивно из политичких разлога. У Србију је стигла 1216. године и сигурно је заслужна за Стефаново приближавање папи и добијање краљевске круне 1217. године. У овом браку су рођена два сина – Урош (краљ у периоду 1243- 1276) и Предислав, који ће од 1263. до 1270. бити српски архиепископ Сава II. Након Стефанове смрти 1228. остала је у Србији. Дочекала је да њен син Урош постане краљ. Умрла је прије 1263. и сахрањена је у Сопоћанима, гдје постоји фреска на којој је приказано оплакивање преминуле краљице Ане.

Фреска из манастира Сопоћани, “Оплакивање краљице Ане Дандоло”, XIII век

Ана Kомнин

Године 1228. на трон је дошао нови краљ Радослав (1234-1243). Његова супруга је била Ана Kомнина, кћерка епирског деспота и солунског цара Теодора I Анђела. За Радослава се удала још прије његовог ступања на престо, вјероватно 1219/1220. Није била омиљена због свог великог утицаја на мужа који се све више осјећао Грком. Потписивао се као Стефан Дука, размишљао да Српску цркву стави под јурисдикцију Охридске архиепископије. Незадовољна властела је 1234. збацила Радослава са трона. Збачени пар је уточиште пронашао у Драчу. Постоје двије верзије шта је било са Аном. Једна је да је побјегла од Радослава са неким француским витезом, а друга да се са супругом вратила у Србију гдје је умрла као монахиња.

Белослава Асен

Супруга краља Владислава (1234-1243) била је Белослава, кћерка бугарског цара Јована Асена II. Овај брак је, изгледа, закључен између 1230. и 1233. на иницијативу архиепископа српског, а краљевог стрица, Саве I. Белослава и Владислав су имали троје дјеце – два  сина, Стефана и Десу, који 1282. се спомињу као покојни  и кћерку непознатог имена. Након збацивања са власти 1243, Владислав се склонио са породицом у Дубровник, гдје се краљица Белослава помиње 1285. Након тога немамо више података о њој.

Јелена Анжујска

Најзначајнија српска краљица XIII вијека је, слободно можемо рећи, Јелена Анжујска. Јелена је била супруга Уроша I (1243-1276), а мајка краљева Драгутина и Милутина. Њено поријекло није јасно. Kарло I Анжујски, краљ Напуљске краљевине, је у једном свом писму назива својом рођаком. По другима потиче од породице Kуртне која је давала латинске цареве, док трећи сматрају да потиче од сремских Анђела. Јелена се за Уроша I удала око 1250. године. Њен утицај је био велики још за Урошевог живота, а нагло је порастао за вријеме власти њених синова. 1276. од Драгутина је на управу је добила Зету, Требиње, Плав и долину горњег и средњег Ибра. На том простору Јелена је организовала своју власт и самостално је владала. Била је омиљена у народу јер је помагала подједнако и православне и католике. У Приморју је подизала и обнављала католичке цркве и самостане, али ње ни запостављала православне. У долини Ибра је подигла манастир Градац који ће бити њена гробна црква. У Брњацима на горњем Ибру је имала двор у коме је радила нека врста дјевојачког института. Замонашила се по православном обреду у цркви Св. Николе код Скадра. Занимљиво је да је у монаштву задржала своје свјетовно име.

Умрла је у дубокој старости 1314. године у Брњацима и сахрањена је у својој задужбини, манастиру Градац.

За Јелену Анжујску и за Уроша I се веже романтична прича о Долини јоргована. Наиме, прије вјенчања, Урош је наредио да се цијела долина Ибра засади јоргованима како би младу краљицу подсјећали на родни крај. Још једна занимљивост  везана за Анжујску је та да је она прва српска краљица која је добила своје житије. Писац тог житија је српски архиепископ Данило.

Kаталина Арпад

Kаталина Арпад је прва угарска принцеза на српском двору. Удала се за Драгутина вјероватно након 1268. када је њен дјед Бела IV поразио Драгутиновог оца Уроша I. Брак Драгутина и Kаталине је био складан. Захваљујући овоме браку, Драгутин је од угарског краља на управу добио Мачву и Београд. Тако се први пут Београд нашао у оквирима српске државе. Имали су барем четверо дјеце. Највише података имамо о њиховом сину Владиславу, који је био претедент на угарски и српски престо, и кћерки Јелисавети, босанској баници и мајци Стјепана II Kотроманића. У српским изворима се спомиње срдачни присан однос двије јетрве, Kаталине и Симониде, њиховом сусрету у Београду и заједничком поклоњењу гробу Јелене Анжујске. Након Драгутинове смрти 1316. године, немамо више података о краљици Kаталини.

Аутор: Симо Радић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *