Sumnjam, dakle pišem (o poeziji Zorana Đerića)

Ako bih iz nekog razloga o poeziji Zorana Đerića morala da se izrazim u jednoj rečenici, izgovorila bih „Sumnjam, dakle pišem“. Skepsa kao takva nalazi se u osnovi svakog napretka, spoznaje, kognitivih ili društvenih procesa, jer najpre u nešto moramo da posumnjamo da bismo zatim ulaganjem energije i aktivnosti prevrednovali zadatost i dospeli do novog kvaliteta. Međutim, kako kod ovog pesnika možemo da vidimo, skepsa može biti i spiritus movens u pisanju poezije, pokretač kreacije i izvor inspiracije. Skepsa je kod njega ujedno bacil koji infikuje lirski subjekat melanholijom, a paradoksalno upravo skepsom, ironijom ili samoironijom pesnik vida rane sopstvenom lirskom subjektu.

Krajem XX i početkom XXI veka u srpskoj poeziji postoje dva velika pravca. Naravno, poetički spektar je širi, srpska poezija se javlja u raznim oblicima i modulacijama, ali sada govorimo svedeno o dve pesničke magistrale. Prvu čine pesnici (neo)avangarde. To su takozvani pesnici „loma jezika“, kako je to slikovito nazvao Mihailo Pantić, a ostali kritičari su ovaj naziv zdušno prihvatili. Taj izraz je toliko ušao u kritičarski žargon da se danas već pomalo zaboravlja ko je autor ove kovanice. Ali, to sada nije ni važno. Ono što jeste važno je da je to poezija prelamanja reči i misli, necelovisti, fragmentarnosti, kritičkog odnosa prema stvarnosti i društvu, poezija odbijanja zadatosti i normi, koja teži ka originalnosti, neobičnosti, posebnosti, ka buntu, a u čijoj osnovi se nalazi, ako ćemo pravo, upravo pomenuta skepsa. To je poezija višeznačnosti ili odsustva jednog glavnog značenja, čime se proces kreacije pomera sa pisanja na čitanje. Drugi veliki pravac je tzv. tradicionalistički u kom se sakralno često poistovećuje sa estetskim. To je poezija u kojoj obiluje arhaična pravoslavna leksika i sintaksa, književni pravac čiji pesnici iskazuju celovitost, jedinstvo sa Svevišnjim koji ujedno predstavlja Univerzalno i Estetsko. Najvažnija razlika između ova dva pravca jeste u njihovom odnosu prema tradiciji. Dok je prvi svesno poriče, ruši, razlaže ili je ne prihvata – drugi se na nju neposredno nadovezuje i preuzima u potpunosti njen svečani mitopejski ton i dogmatski diskurs.

Na osnovu prve rečenice kojom sam odredila moje čitanje ove poezije, može se zaključiti da ga svrstavamo u prvu grupu. To nije netačno, ali upravo njegov odnos prema tradiciji nagoveštava da nije ni u potpunosti tako. Zoran Đerić tradiciju nije nikada poricao. Naprotiv, on ka njoj stremi, promišlja je i traži njen najizvorniji oblik.

Đerić, sam svestran i višeslojan – kao čovek i kao stvaralac, posmatra svet i čoveka u njemu kao palimpsest, čita ih tako da sa njih sloj po sloj uklanja civilizacijske i kulturološke nanose, težeći da dopre do onog što se nalazi iza, što je je dublje, pozivajući se na ono što je starije, iskonskije, ljudskije, čistije, pa na kraju krajeva i divlje, neukroćeno, neprilagođeno, ako je to potrebno. Zato se u njegovoj poeziji javlja mnoštvo aluzija na praslovensko, staroslovensko, sve vreme traži zajedničke imenitelje naših (ili nešeg) naroda, ali takođe i težeći ka keltskom, antičkom, praistorijskom. Kada posmatra čoveka, opravdava njegov instinkt, vraćajući se u zavičaj, ne odlazi u Bačko Dobro Polje, mesto u kom je odrastao, nego odlazi i dalje u prošlost u vreme kada su na tom prostoru živeli Kelti i doslovno dublje pod zemlju – u arheološko nalazište Čarnok. A to nije, složićete se, poricanje tradicije. To je uspostavljanje kontinuiteta sa onim najdubljim u čoveku i društvu. Najdubljim kategorijama u sopstvenom svesnom i nesvesnom pesničkom biću.

Uspostavljanje odnosa sa tradicijom kod Zorana Đerića je još primetnije na planu forme. Poslednjih nekoliko decenija poeziju piše u obliku azbučne molitve. To je srednjevekovna forma koja se od vremena Vizantije praktično nije ni upotrebljavala i koja ni danas ne bi živela da je ovaj pesnik nije aktualizovao. To znači da se u akrostihu njegovih pesama nalazi srpska azbuka od slova A do slova Š. Pesme su pisane slobodnim stihom, povremeno vezanim rimom ili metrikom. Ova forma sama po sebi sadrži dva puta po dva kontrasta. S jedne strane, ima strogi zadati niz, obavezujući redosled koja zahteva disciplinu, a s druge strane, kako joj ime kaže, to je molitva, što čitaocu nagoveštava da je reč o subjektivnoj, ispovednoj, emotivnoj i ličnoj poeziji – a zapravo nije! Ali možda na mikroplanu stiha i jeste. Evo objasniću: u stihovima Zorana Đerića ima vrlo malo ličnog. Ovu poetiku odlikuje bujica činjenica – biografskih, bibliografskih, leksikografskih odrednica, citata, naracije, podataka… a iza svega toga lirski subjekat stidljivo izviruje u vidu nostalgične slike iz detinjstva ili kao simpatični erotski nagoveštaj. Više se obraća čitaočevom intelektu, nego emocijama. Pošto u međuvremenu u tom tekstu prozne modulacije izlomljenom u stihovima čitaocu najpre otupe čula, ovo iznenadno buđenje pojavljivanja emocije su vrlo učinkovita. Drugi par kontrasta je arhaičnost forme s jedne strane, što nagoveštava dogmatski diskurs koji se prirodno očekuje i ponovo nas pesnik iznenadi tonom snažnog intelektualnog prevrednovanja obrađivanog materijala. Traganje za dogmom, a sve u cilju njene likvidacije, jedan je od najvažnijih ciljeva ovog pesnika. Dogmu ne vidi samo u crkvenim spisima, ona postoji posvuda oko nas – u literaturi, u književnosti i to u vidu neprikosnovenih, nedodirljivih književnih autoriteta, koji predstavljaju pesnikovo  štivo, te su ti stihovi ujedno i njegov čitalački dnevnik, on citira, aludira, prevreduje, zatim komentariše i pobija njihove tvrdnje… Češće argumentima, ali ne i nužno. Povremeno je dovoljna i ironija. Dogmu mogu da čine i stereotipi i tabui – koje Zoran ne prihvata i u odstranjivanju kojih je vrlo uporan, kao na primer zbirkom-projektom „Sestra“ u kojoj se bavi temom incesta.

Kada mi je kao studentkinji slovakistike na Univerzitetu u Novom Sadu pesnik Zoran Đerić prvi put ušao u vidno polje, bilo je kasno da ga lično upoznam. Ili prerano, kako se uzme. Pisala se godina 2002. i promovisana je zbirka Az bo vide u Klubu Tribine mladih u Zoranovom odsustvu. Mistični lik novosadskog urednika Polja mi je od ranije bio poznat po čuvenju, po auri koju je pronosio ulicama, već tada je bio dobri duh ili urbana legenda novosadske kulture, grada u koji sam ja tek stigla i u kom je za mene još uvek sve bilo preveliko. Tek mnogo kasnije sam saznala da je u vreme održavanja te promocije, već živeo u poljskom gradu Lođu. Drugi put mi poezija Zorana Đerića ulazi u vidno polje 2011. godine kada sam već radila kao bibliotekarka nabavnog odeljenja u Gradskoj biblioteci, a zadatak mi je bio da pratim novosadske pisce. Tako je do mene došla i zbirka Blato objavljena u ediciji Džepni anagram Kulturnog centra. Zoranov pesnički lik se po treći put pojavljuje 2015. godine zbirkom Čarnok. Već sam na bila mestu urednice književnog časopisa Novi život. Sa Đerićem kao urednikom Scene razgovaramo o budućoj saradnji i tom prilikom dobijam na poklon njegovu najnoviju zbirku i detaljnu autopoetsku interpretaciju. Od tog susreta započinje naša intenzivna saradnja, a jedan od njenih najuspešnijih rezultata je upravo Zoranova zbirka pesama na slovačkom Nové devínske elégie, koja predstavlja izbor iz upravo ove tri pomenute zbirke: Az bo vide, Blato i Čarnok. Sem književnih razloga i poetske srodnosti uvrštenih pesama, čime smo priredili homogenu zbirku, sad sam vam otkrila da postoji i simbolička dimenzija ovog izbora koji predstavlja autobiografiju jednog književnog prijateljstva.

U nazivu pesničke zbirke Nové devínske elégie nalaze se dve aluzije. Prva je na Rilkeove Devinske elegije, kojom se pesnik poziva na Rilkeov večno nemirni tragalački duh i tragičnu sudbinu, a druga aluzija je na bratislavsku tvrđavu Devin, u podnožju koje je naslovna poema nastala na Božić 25. decembra 2007. godine. Za slovačkog čitaoca naziv ove zbirke ima i treću veoma važnu konotaciju. Naime, tridesetih godina devetnaestog veka grupa romantičarskih pesnika, okupljenih oko Ljudovita Štura sastala se upravo na ovom mestu – na tvrđavi Devin – da bi položila zakletvu kojom se obavezuje da će svoje živote, a na štetu ličnih i privatnih aspekata, posvetiti višim kulturnim i narodnim ciljevima. Upravo ovo dvoje: večno nemirni tragalački duh i celoživotna posvećenost višim kulturnim i umetničkim ciljevima, jesu osnovne – kako lične, tako i profesionalne – osobine ovog stvaraoca, a vrlo je moguće da je ova pogođena metafora u nazivu doprinela odličnoj recepciji zbirke u Slovačkoj i Češkoj, gde se u vrlo kratkom roku pojavilo više prikaza.

Poetika srpske pesničke neoavangarde se u poslednjim decenijama kod mnogih pesnika transformisala. Na primer, pesnik Ivan Negrišorac je iz prve grupe potpuno prešao u drugu, što bismo mogli da tumačimo kao zaokruživanje pesničkog puta: onaj koji je kucao – bilo me je otvoreno, onaj koji je tragao – pronašao je… Slično ali različito – i Zoran Đerić je, ostajući dosledan poetici, zaokružio svoj pesnički put zbirkom Čarnok. Kako je to precizno primetio Darko Gavrilović u recenziji ove zbirke: bezdomnik se njome vratio kući. Nakon te zbirke Đerić je u svojim javim nastupima više puta naglasio da poeziju više neće pisati, ali mi mu ne verujemo. Ne verujemo mu zato što smo i mi sami od onih koje pokreće skepsa i koji se kroz skepsu ostvaruju. Uostalom, logično je tako. Ako Đerić kaže da neće pisati, to znači da sumnja, a sve dok sumnja – Zoran će i da piše!

Autorka: Zdenka Valent Belić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *