Sumatraizam Miloša Crnjanskog

Na početku, kraju ili u središtu mnogih velikih povesti stoji rat. Takav je slučaj i sa pričom o životu i radu jedinog i neponovljivog najvećeg srpskog pesnika, čiju zaostavštinu neizmerne vrednosti objedinjuje jedinstveni avangardni umetničko – filozofski pravac. Posle ovog neviđeno razornog rata ništa više nije bilo isto. Omađijani mržnjom, opijeni krvlju i oduševljeni užasom, ljudi su činili nezamisliva (zlo)dela. U vrtlogu masovnog ludila, takvo ponašanje i osećanja bili su prihvaćeni, međutim, kada je ratu došao kraj, nije bilo ni najmanje lako prihvatiti novu realnost. Potpuno nesvesni razmera posledica tog sudbonosnog događaja, žudeli su za prošlošću, za svim onim starim i poznatim, jer bi to, na neki način, izbrisalo sve ono što se dogodilo za protekle četiri godine. Nažalost, tako nešto bilo je i jeste nemoguće, i kada se dođe do tog saznanja preostaje da se zapitamo kako nastaviti život sa samim sobom i svime što nas okržuje, sada kada smo videli nešto što nikad pre nije viđeno, saznali i osetili nešto potpuno nepoznato i pod tim okolnostima ostali zauvek i trajno izmenjeni, mi i sve što smo poznavali.

Kao i toliko mladih ljudi  širom sveta, Miloš Crnjanski bio je deo „izgubljene generacije“. Primoran da vodi neželjeni rat i iz njega izađe kao gubitnik koji, osim što je izgubio sve što je imao, može izgubiti jedino što mu je preostalo – sebe. Suočen sa strahotnim posledicama koje svaki veliki sukob neminovno i nemilosrdno ostavlja za sobom, njegov um je morao pronaći dovoljno dobro objašnjenje kako bi zaštitio dušu od potpunog sloma. Snagom svog blistavog genija, on dolazi do teorije, bez koje bi očuvanje kolektivnog bića posleratnog sveta bilo nemoguće.

Sumatraizam jeste, najprostije rečeno, teorija o kosmičkoj povezanosti svega vidljivog i nevidljivog, živog i neživog, mogućeg i nemogućeg u našem bezgraničnom univerzumu. Prvi put se pojavljuje u zbirci pesama „Lirika Itake“, iz koje je najpoznatija pesma upravo „Sumatra“. Potpuno drugačija od svega viđenog u književnosti ovog podneblja, i kao takva, slabo razumljiva tadašnjim autoritetima, ova pesma je jedna od retkih koja je doživela da njen autor daje javnosti objašnjenje nje same. U tekstu od izuzetne važnosti za razumevanje ne samo njegove poetike, već čitavog ekspresionističkog pravca, Crnjanski iznosi revolucionarne ideje koje će promeniti dotadašnje poimanje knjiženosti i umetnosti uopšte. Ljudi više nisu onakvi kao što su bili, pa tako ni književnost više ne može biti ista. Odbijanje i neprihvatanje toga jeste samo naivni pokušaj mehanizma odbrane, koji je još u začetku osuđen na propast, jer brani neodbranjivo. Neko bi možda rekao da je i sumatraizam to isto, ali bi se prevario, zato što sumatraizam podrazumeva prihvatanje i suočavanje sa realnošću, jer je jedino tad moguće pronaći utehu u valjanom objašnjenju iste.

Više ne postoji potreba za pravilima, merilima i kalupima, jer su u bliskoj prošlosti sve granice morala, misli i zakona probijene i prevaziđene. Književnost se sada nalazi u novom i slobodnom svetu, u kom će dostizanje najčistijeg elementa i najuzvišenije ekstaze biti ne samo moguće, već i obavezno. Pošto smo utvrdili da granice ne postoje, u tom cilju dozvoljeno je korišćenje svih raspoloživih sredstava, kako bi se dostigao što savršeniji izraz. Lelujave boje i tonovi zvuka za što verniji prikaz sveta; tačna i duboka slika misli, snova i slutnji; sunčevi zraci i mesečeva svetlost za promenljivi ritam raspoloženja… Čitava vasiona prepuna je motiva koji čekaju da se njihove suštine ukomponuju u beskonačno mnogo manjih celina, od kojih bi svaka predstavljala jedan stepenik više, na dugom putu ka večnosti.

Osnovna jedinica sumatraizma jeste vera, a verovati je tako lako. Dovoljno je samo osvrnuti se oko sebe – udahnuti duboko, pogledati ka nebu, upiti mirise i oslušnuti zvukove prirode. Otkrivanje lepote sveta i pronalaženje i prihvatanje sopstvenog bića kao neodvojivog dela te ogromne žive celine, jeste jedna od mnogih  lepota ovog verovanja. Tek kada osetimo istinsku vezu sa univerzumom, moći ćemo da pratimo putanje njegovih zamršenih niti i možda uspemo da nazremo moguće razloge zbog kojih su oni tako čudnovato i tajanstveno upleteni.

Još jedna divna osobina sumatraizma jeste to što se pokazao kao odličan, ako ne lek, onda barem sredstvo za neutralisanje osećanja usamljenosti i otuđenosti. Samo zbog toga što čitavim bićem razume i oseća svoje okruženje, čoveku se pruža neverovatna mogućnost da se na bilo kom mestu na zemaljskoj kugli oseti kao kod kuće, jer se njegov dom nalazi u njemu samom, i on ga može prepoznati u svakom deliću univerzuma. Posmatrajući pčele, može otkriti da ispijaju nektar iz cveta koji neodoljivo podeća na onaj poznati cvet, i koristeći njega, spravljaju med koji se po svojoj slasti može meriti sa onim domaćim. Osećajući vetar, i nadajući se kako možda taj isti vetar, ili njegov rođak struji kroz krošnje njegovih šuma. Kada sluša istu pesmu ptica i uhvati poneku reč koja zvuči slično kao ona maternja, pa na trenutak zažmuri i uživa u tom osećaju poznatog. Kada pogleda u Sunce, Mesec ili zvezde i zna da se oni nalaze i na njegovom nebu. Uživajući u slatkoj eksploziji intenzivnog ukusa zrele trešnje koja se po moći buđenja čula može meriti sa onom koja sazreva kod kuće. Prateći hod zanosnih nogu i lepršanje svilene kose, može mu se učiniti da se zagledao u poznatu devojku. A ako ovo potraje previše dugo magija može lako prestati, a na njeno mesto može doći veoma opasna boljka – nostalgija. Na početku smo rekli da je ovo neverovatna mogućnost, i zaista jeste tako. Dokaz koji to potvrđuje jeste to što je pesnik koji nam ju je podario, i sam, gotovo celog veka, bolovao od nostalgije. Ne treba sada pomisliti kako je sve prethodno rečeno besmisleno, sad kada smo utvrdili da je nostalgija neizbežna, jer je rečeno da je ovo zapravo sredstvo za neutralisanje, a snažna osećanja usamljenosti i melanholije ne mogu se zauvek maskirati  i odlagati. Zato je potrebno nešto snažnije i trajnije, a osim što nam je pokazao bezbroj načina kako se može verovati, Crnjanski nam je pokazao šta je ono u šta, naposletku, verujemo.

U svojoj veličanstvenoj poemi, „Lament nad Beogradom“, Crnjanski izdiže jedan toponim do počasnog pijadestala, na kome se nalazi sve ono blistavo, večno i nepromenjivo, bez kojeg bi opstanak svakog duhovnog bića bio nemoguć. On raste uz zornjaču, i treperi poput Sunca, čiji ga neprekidni zraci čine večno toplom i sjajnom oazom mira, u kojoj se ne zna ni za tamu, ni za smrt. U njemu postoji jedino život, i stoga, sposoban je da vaskrsne verujuću dušu samim svojim postojanjem. Poput labudovih, njegova čista bela krila su tu da prigle svako biće koje ište njegovu podršku. On je, snažan i stamen, uvek tu da pretvori plač u duge, i jecaje u pesmu. Jedan pogled u pravom smeru ili šapat njegovog imena, dovoljan je da njegova svetlost sopstvenom brzinom obasja srce onoga ko u njega veruje. On simbolizuje plavi krug, za svako biće jedinstven, u kom se nalazi blistava zvezda, takođe, za svakoga drugačija, čiji zaslepljujući sjaj može izbaviti čoveka iz namračnijih mesta njegove duše. Gde god se nalazio, svako ko u nju veruje, nosiće u sebi delić njenog sjaja, a svest o tome omoguće mu da se izbori sa svime što ga snađe. U svojim mislima, svesno ili nesvesno, uvek će nositi svoju ličnu viziju raja, čijem će se zagrljaju, u trenutku pada u večni san, uvek spokojno osmehivati.

Svojom životnom filozofijom, Miloš Crnjanski je pružio ljudima ono što im je uvek bilo i uvek će biti najpotrebnije – veru u to da postoje, nama nepojmivi, razlozi zbog kojih je sve uvek tačno onako kako treba da bude; nadu u spasenje koje ćemo dostići prihvatanjem zakona univerzuma; snagu da se borimo i živimo bez obzira na teškoće sa kojima se suočavamo, a koju ćemo uvek i jedino pronaći u nama samima; i ono za čim uvek, iz beskonačno mnogo različitih pobuda, vape duše svih vremena i epoha – utehu.

Autorka: Tamara Babić 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *