Шум времена – живот и дела Џулијана Барнса

Џулијан Барнс, припадник постмодернистичке струје у књижевности, рођен је у Енглеској, у Лестеру, 19. jануара 1946. Основну и средњу школу је похађао у Лондону, да би високо образовање из области савремених језика стекао на Колеџу „Магдален“ у Оксфорду. Три године је радио као лексикограф на „Оксфордском речнику енглеског језика“, да би се, нешто касније, окушао у улози критичара и уредника књижевне рубрике, а затим и као писац телевизијских критика.

До сада су објављена његова дела: Метроленд (1980), Пре но што ме је срела (1982), Флоберов папагај (1984), Зурећи у сунце (1986), Троје (1991), Бодљикаво прасе (1992), Писма из Лондона (1990–1995), Обале Ламанша (1996), Енглеска, Енглеска (1998), Љубав, итд. (2000), Цепидлака у кухињи (2003), Сто од лимуновог дрвета (2004), Није то ништа страшно (2008). Добитник је престижних награда и диплома: Букерова награда (Ово личи на крај, 2011), награда Меморијала Џефрија Фабера (Флоберов папагај, 1985), награда Е. М. Форстер (1986), Гутенбергова награда (1987), Шекспирова награда (1993), награда Дејви Коен за животно дело ( 2011), командир француског Реда уметности и књижевности .

Једна књижевна зараза

Читајући дело и успостављајући релације између простора и времена дешавања радње, односно говорећи о хронотопу, захваљујући сугерисању писца, сазнајемо да се радња романа Нивои живота одвија у 19. веку, на простору трију земаља: Француске, Велике Британије и Немачке.

Роман се састоји из три целине: „Грех висине“, „На нивоу“  и  „Губитак дубине“. Прва два поглавља су исприповедана у 3. лицу (Er-form), из перспективе свезнајућег приповедача. У трећем поглављу, чини се да наратор стиче поверење у читаоца и пружа му увид у сопствени живот, те се остварује приповедање у 1. лицу (Ich-form). Заправо, прва два поглавља су темељи за изградњу трећег, које почива на редуктивној тачки гледишта јер о појединим ликовима сазнајемо оно што је на њима или у вези са њима видео само наратор. Међутим, у целинама „Грех висине“ и  „На нивоу“, читалац има увид у приповедачеву објективност приликом  дочаравања ликова и догађаја, које се заснива на анализи чињеница, те је у трећој целини читалац лишен евентуалних сумњи у истинитост нараторовог казивања. На овај начин, остварује се поверење између аутора и читалачке публике.

Асоцијације су структурални принцип изградње и обликовања овог књижевног дела, стилско изражајно средство помоћу ког се приповедач, користећи догађаје који су нам познати и за које са сигурношћу знамо да су се заиста догодили, присећа сопственог живота.

Барнсово писање јесте вид интертекстуалности, засновано на унутрашњој повезаности романа са другим текстовима, са догађајима из стварног живота. То је врста палимпсеста, писање нове приче преко старих, већ исприповеданих догађаја, где се потврђује једна од идеја постструктурализма – теорија деконструкције, која тврди да се ново дело темељи на постојећим догађајима, оспоравајући појам оригиналности исприповеданог.

У роману Џулијана Барнса, присутни су елементи љубавног, авантурстичког, пустоловног романа, романа-есеја, романа о уметницима. Дело представља комбинацију различитих жанрова, те се због тога не можемо определити само за један. Уколико га посматрамо као творевину љубавног карактера, треба истаћи да срж књиге представљају тужне повести о љубави између „неспојивих“  бића. Љубав је истовремено и стартна линија и мртва тачка и смрт лично, за све парове Нивоа живота: Феликса Турнашона и његову жену Ернестину, Фреда Бернабија и Сару Бернар, али и за наратора и његову мртву драгу. „Свака прича о љубави је потенцијална прича о жалости.“1)Ако се осврнемо на елементе авантуристичког у роману, јасно уочавамо да су они концентрисани у карактерима наведених ликова. Свако од њих јесте дете висине, свако је активан летач балоном. Фред Бернаби је окарактерисан као пустолов, дете Русије, Мале Азије и Блиског истока, али пре свега родољуб, колико то неко може бити. Он Сару Бернар назива боемом, одајући јој признање да је у томе надмашила чак и њега. Феликс Турнашон (Надар), такође се сврстава у групу неуморних авантуриста, али је и архитекта, некада спојивих ствари, некада и не, љубитељ балона и весник фотографије начињене у ваздуху. Главни ликови су уметници, те се дело може посматрати и као роман о уметницима. Ако говоримо о делу као роману-есеју, треба истаћи да је Барнс књигу прожео личним утисцима, укрштеним са погледима на питања у вези са животом, моралом, науком, уметности. Уметничка обрада надвладава научне мере у делу, што је кључна разлика између романа-есеја и студије, односно, трактата, где научна обрада превазилази уметничку.

Извор: www.newstatesman.com

Под затвореном плавети

Први део књиге, „Грех висине“, започиње реченицом која представља Барнсову идеју водиљу, рефрен на којем почива цео роман: „Спојиш две ствари које никада раније нико није спојио. И свет се промени“.2) С временом подрива ту идеју, уноси црв сумње у њу: „Спојиш две ствари које нико раније није спојио; и то понекад успе, понекад не“.3) А зашто? Зашто би било ко спајао две ствари које претходно нису биле спојене?

Људи вечито теже већ провереним облицима, стањима, теже стабилности, бежећи од свега што им доноси несигурност, хаотичност, бол. У бити, човек је бојажљив, али у зависности од величине страха који носи у срцу и спремности да се са њим носи, људе грубо делимо на храбре и плашљиве, а заправо смо сви исти, само што неко своје патње и страхове добро крије, неко их не крије уопште. Неко се лавовски бори, покопава свој страх, не дозвољава непријатељским ветровима да га одвуку на непознато тло, или ако га пак одвуку, тежи да поврати изгубљену сигурност. Неко у томе успе, неко и не, како и сам писац каже. Међутим, постоји трећи тип људи, о којима ће аутор и говорити у роману, а то су људи који се налазе на рубу, и врло радо гледају преко њега место одакле су кренули, али и место где никада неће доспети. То су људи који једу свој страх, претварајући га у енергију која постаје њихов покретач. Они константно саобраћају између живота и смрти, између неизвесности живљења и извесности умирања. Представљају производ опречности, они су побуњеници, револуционари. Живе са орканима и лако их припитоме, али умиру од додира поветарца. То су: пуковник Фред Бернаби, глумица Сара Бернар и балониста и фотограф (поред многобројних занимања) Феликс Турнашон.

Земља је превелики брод за мене – Фред Бернаби

Пуковник Фред Бернаби био је енглески аматер ентузијаста. Припадао је Краљевској коњици, био је члан Савета Аеронаутичког друштва, популаран у Лондону и Паризу, члан друштва Принца од Велса, увек међу људима, а опет сам, повучен. Био је одсутан у својој присутности. Водио је полемике око политике, разматрао питања попут предности монархије (Енглеска) у односу на републику (Француска), међутим, ма колико био предан ономе што ради, он би макар на тренутак одлутао у више сфере. Тамо би коначно био међу својима, дружећи се са птицама, ветровима и облацима, посматрајући бродиће како миле водом и здружујући ковитлаце дима који су избијали из њихових димњака са димом своје цигарете, правећи траке од марамица како би заштитио врат од сунца.

Када је реч о његовом изгледу или карактеру, може се рећи да су они спој опречности, готово да је деловао гротескно. Ако бисмо га погледали и споља и изнутра, могли бисмо слободно рећи да је Бог на њему вршио експеримент, да се поигравао, калемио све што му је пало под руку и добио њега – Фреда Бернабија. И све то само зато што је сила, чијим је делањем настао и коју ћу назвати божанском, имала вишка конструкционог материјала неопходног за изградњу човека, или је пак материјал био у дефициту. Управо због оваквог споја у њему, споја ствари које никада раније нико није спојио, он постаје предмет нараторове окупације.

Био је висок, мршав, и као што је то тада било својствено за генерале, пуковнике – бркат. Његов танак глас чинио се помало накарадно у комбинацији са телом дивовских димензија. Према његовим тврђењима, водио је порекло од Едварда Првог, краља познатог као Дугоноги, а ако је судити по надимку, може се рећи да су Фред Бернаби и Едвард Први заиста били сродници. И сам приповедач је опчињен његовим дугим ногама, истичући их у епизоди где су му ноге послужиле као добро скровиште за мач, то јест, за оружје, чије је поседовање, у једном тренутку, у Паризу, било забрањено. Ова епизода са мачем имала је двојаку функцију. Поред тога што је стављала акценат на функционалност пуковникових дугих ногу, говорила је и о пуковниковој довитљивости која је истакнута у пар наврата, суптилно – јер то је реч која врло добро описује Фреда Бернабија. Управо је због те сналажљивости био успешан у свом послу пуковника, иако никада није придавао успеху велики значај, заправо, није му придавао никакав. Никада није стремио ка слави, иако су му њене благодати, али и суровости, биле добро познате. Према схватањима великог броја људи, појединци су рођени такви, рођени да буду овенчани успехом, популарношћу. Да Фред Бернаби говори о томе, претпостављам, он би се сложио са тврдњом да су неки људи, без обзира на њихове жеље и интересовања, без икаквих припрема, одређени да пођу на овај пут. С тим што би он тај венац назвао бременом и с тим што се по њему он носи на плећима, а не на глави. Мада, вероватно би додао да опет постоје људи, судбине и схватања различитих од његових, који на славу гледају као на венац, а не на бреме. Он је, пак, изабрао други пут. Враћајући се на аргументе који би поткрепили моју тврдњу о довитљивости Фреда Бернабија, споменућу чињенице које је наратор изложио представљајући га. Изумео је справу за мерење хоризонталног напредовања која се састојала из малог папирног падобрана закаченог за свилен конац дугачак 46 метара, ковао је планове о изградњи тунела испод Ламанша, имао је идеје о побољшању лета балоном, о потомцима балона, веровао је да се кључ крије у облику и да треба тежити аеростату у виду цеви или цигарете, на моторни погон, из чега ће прво настати цепелини, а затим авиони.

Познаници су га називали боемом, „балоумником“, вуком самотњаком, а поједини пријатељи „најаљкавијом битангом свих времена која је седела на коњу као врећа кукуруза“.4) Међутим, Фред Бернаби није био заинтересован за њихово мишљење о себи јер је сам себе био итекако свестан. Можда је баш због те свести био незадовољан одређеним сегментима Фреда Бернабија (због свог „неенглеског“ изгледа, опирао се покушајима да се начини његов портрет). Како било, сви који су га познавали, сложили би се да је носио у себи нешто мефистофеловско. Они који нису залазили много у то, рекли би да је то његов осмех, док би се они који су загребали мало више испод површине, сложили да је у питању његова фаустовска жеља за сазнањем, за откривањем новог.

Како је био свестан свог изгледа, био је свестан и својих жеља и љубави, али и опасности које носе са собом. И као што није марио за мишљење других, тако није претерано марио ни за опасности. Био је храбар, лудачки смео, или само луд, а можда је само био помирен, помирен и спреман. Попут Камијевог Мерсоа, пуковник Фред Бернаби био је лишен окова правдања другима, прихватајући ситуације онакве какве су, без покушаја да им се одупре, прилагођавајући им се, или пак ако се одупирао, то је радио у себи, у својим солилоквијима, не остављајући другима ни мрвице својих немира, отровне мрвице, љубоморно их чувајући само за себе, трујући се и трулећи изнутра, док је гротескна фасада остала нетакнута.

Био је опчињен летењем балоном и када је летео, летео је сам, а манир његовог летења био је еквивалентан маниру  живљења. У свом црвено-жутом балону по имену „Помрачење“ имао је обичај да пали цигарету да би боље размишљао, иако је претила смртна опасност у виду експлозије, до које би дошло при додиру гаса (који је цурео из балона) и ватре. Али да нема опасности – не би било ни руба, да нема руба – Фред Бернаби се не би осећао живим. Његова авануристичка жеђ (коју донекле напаја на својим путовањима широм Русије, Мале Азије и Блиског истока) бива утољена излагању опасностима, иако је он сам себе називао „мирољубивим човеком“. Он је заиста волео мир, али му је он често измицао, готово да му је био стран. А у људској природи је да бежи од појединих ствари, од ствари које нас „угрожавају“, али када бежимо ми несвесно крећемо у потеру за њима. Бекство Фреда Бернабија нема примарно значење те речи, Фред Бернаби се, прецизније речено, клонио људи и ствари, да би досегао оно чему је тежио, а што му је у потпуности, вечито било непознато – мир. И у томе лежи још једна његова несрећа – он лако досеже оно чије га одсуство или присуство оставља равнодушним, оно без чега може, чак и оно што не жели. По истом принципу функционише и механизам  жеља. Када нешто желимо свим својим бићем, то нам остаје недостижно. Али није ту реч о митском проклетству баченом на људски род, да жуди за оним што нема и да никада не попуни црну рупу у грудима. Кључ успеха све време лежи скривен у сталожености и привидној равнодушности играча покера. Колико год људи интелигентни били, њима влада подсвест, а она је пуна примитивних архетипова који захтевају да се тај племенски плес отплеше до краја, без прескакања било ког корака, а човек који жуди за нечим не обраћа пажњу на кораке, он хрли ка циљу, подсећајући на мало дете. А ко би било шта вредно поверио детету на чување? Фред Бернаби није знао кораке.

Мотив поштанских бродића које пуковник често посматра из балона, поново, суптилно, упућују на рану Фреда Бернабија. Човек увек прича о себи и када прича о другим стварима. Помињући поштанске бродиће, Фред Бернаби се присећа писама које је наменио својој великој љубави. Сваки помен носи бол. И зато бродове Фред ретко спомиње, али их спомиње. И тиме је назначена још једна мефистофеловска црта у њему – немир, вечити немир, лутање, изгарање у сопственом пламену. А чињеница да „благодат заборава и окрутност памћења леже ван наше власти“,5) упућују на то да је обичан човек немоћан да сам изабере попут Мефиста, у чему се поново огледа спој контрадикторних елемената у њему. Он је човек и враг лично, а опет – ни једно, ни друго. Фред Бернаби, човек који је много пута са лакоћом окретао главу од заноса, који је био свестан свог изгледа, жеља и опасности, није избегао Аморову стрелу по други пут. Прва га је погодила када се винуо са доверске Гасне компаније 23. марта 1882. године, а друга када је упознао њу – Сару Бернар.

Играј, играј, играј – Сара Бернар

Сара Бернар била је најпознатија глумица свога доба. Била је Јеврејка у превасходно антисемитској Француској. У католичком Монтреалу, њена кочија је каменована. Она припада оној групи људи које или волите или мрзите. Високо се котирала  у одређеним слојевима француског друштва, пре свега у слојевима који су класификовани на дно друштвене лествице, док је код „виших“ слојева друштва углавном била омражена. И тај дисбаланс осећања које су људи гајили према њој, поред неоспорног талента, овенчао је Сару Бернар славом и надимком Божанска, који је коришћен само у оним круговима у којима је Сара изазивала најдубље поштовање и дивљење.

Издвојила се и изгледом и карактером. Они искусни, попут Феликса Турнашона, видели су у њој будућу звезду. У својим раним двадесетим годинама била је жедна успеха и славе и пуна живота. Рушила је све препреке пред собом, не осврћући се, газила је поносно и храбро. Као што је и природно, човек с годинама научи да цени мир и једноставност и мирно море, или повољне ветрове, више од бури, снажних плима и осека, или потенцијално разарајућих олуја.  Сара је одбила да одигра нову улогу. Човек се ваљда засити немира, немири су створени да би се млади, још неуспешни људи борили са њима и полако одрастали у менталном смислу. Дакле, људи су жељни добити, у овом случају добит је зрелост, иако ни сами  тога можда нису свесни. Када остаре, људи не теже добити, само се клоне губитка. Зрелост и искуство које поседују старији, стављају немире на дно фиоке, сада их они ничему не уче, али су одвећ јаки и прете да им сломе старе кости.

Сара је имала две страсти: глуму и летење балоном. И једно и друго, неговало је њену сањалачку природу и њену потребу за бекством. Када је бежала, бежала је од људи у себе, или од себе из себе. Лек за дистанцирање од људи био је лет балоном. Међутим, она се никада није удаљавала од свих (на своја путовања је обично водила и своје љубавнике) јер је била сувише плашљива и рањива, иако је остављала утисак неустрашивости. Али та привидна неустрашивост, која се често преображавала у дрскост, била је само одбрамбени механизам који се покрене у човековој дугогодишњој осамљености и страху. Сара није била сама, она је била усамљена, а усамљеност је с временом, вероватно из навике, прерасла у осамљеност. Лек за бекство од саме себе пронашла је у глуми и могућности живљења других живота. Када се карике на ланцу живота покидају, човеку је, да би наставио да гради нови ланац, најпре потребан заборав, заборав на претходно уложен труд у стварању ланца који је недавно пукао. У аналогији са овим је и Бодлерово схватање да треба увек бити пијан, да не бисмо осећали ужасни терет времена, мислећи да човек треба пронаћи своју врсту опијата која ће га спасити од труљења, до ког долази свакодневним посматрањем и борављењем у овом свету, јер „човек је само за жал, за муку здаден“.6) Сарин опијат био је глума.

Сара изгара за тренутак. Реч „заувек” постоји у њеном вокабулару  само у виду препознавања, али код других не и код себе. Вечност је никада није занимала. Вечност значи трајно. Трајно је монотоно, трајно је рутина, а Сара је невеста боема. Била је свачија и ничија. „Љубав” је трајала онолико колико је трајао „лет“. Приземље би значило само припрему за ново путовање, али ни оно није било постојано. И све би се вртело у круг. Почетак би бивао у крају, а крај у почетку.

Природно, имала је непријатеље, али они за њу нису били камен спотицања, као код већине људи, већ плодно тло за изградњу сопственог успеха, али и карактера. Критике је често игнорисала, похвале и пажњу радо прихватала, борила се са другима, борила се са собом. Ако би постојала једна реч којом би требало описати цео њен живот, то би била реч БОРБА.  Битка се никада не води сама од себе и никада без одређеног циља. Сара је имала јасно зацртан циљ – БИТИ НА ВРХУ, ДАТИ СВЕ ОД СЕБЕ, БИТИ НАЈБОЉИ У ОНОМЕ ШТО РАДИШ. И БИЛА ЈЕ.

Али ту је постојао један мали проблем, проблем заборављања себе самог. Спавајући са многим мушкарцима, понајвише са својим главним глумцима, заборавила је шта значи истински волети. Уживљавајући се у друге улоге и животе, заборавила је на сопствену. Живећи на сцени, заборавила је шта значи корачати кроз реалност. Кушајући снове и јездећи небом, заборавила је укус приземљења и снагу „ударца који може набити ноге у леју цвећа до колена и пробити унутрашње органе, који се проспу по земљи“.7) Суровост сећања лежи ван наше власти и Сара Бернар ће се присетити свега што је заборавила. И грех висине ће добити опрост, али прво ће тражити харач. И болеће.

„ Доле Ваша љубав“8)

„Спојиш двоје људи које нико пре тебе није спојио, и понекад се свет промени, понекад не. Могу се слупати и запалити, или се запалити и слупати.“9)

На нивоу, упознало се двоје боема – Сара Бернар и Фред Бернаби. Радња је смештена у Паризу, седамдесетих година 19. века. Фред Бернаби, будући да је био пријатељ и члан друштва Принца од Велса, имао је ту част да упозна чувену глумицу на сцени у некој од њених представа, попут: „La Fille de Roland“, „Дама са камелијама“ итд. Како му се Сара допала на први поглед, одлучио је да пође у још једну битку у низу. Али ова битка  није била попут осталих јер ни техника ратовања није била она на коју је навикао Фред Бернаби, али у томе је и била чар.

Пуковник је волео изазове и ризик. Некада, ризик за њега није имао своје примарно значење. Заправо, Фред би наводно ризиковао, али служећи се својом обазривошћу и проницљивошћу, унапред је могао да одреди исход ситуације и на кантар стави удео користи и удео губитка, и хладне главе одлучи о даљој борби. Уколико би ситуацију оценио као потенцијалну промашену инвестицију, дигао би руке и одлазио у нове походе. Како ли је онда, у случају љубави са Саром Бернар, кантар заказао? Овај пут није добро измерио удео губитка и добитка, или је пак по први пут одлучио да истински ризикује. И изгубио је, не само потенцијалну добит у виду жене са којом би провео читав живот, изгубио је и себе.

Тужно је гледати како велики ратници поклекну пред малом препреком и стропоштају се у јаму безнађа. Чини се да су навикли да прескачу оне огромне, а кад се појави она мала, збуне се и занеме. Наредни период посвећен је самоиспитивању, тумачењу сопствених поступака, поступака вољене особе, преиспитивању бистрине расуђивања у одређеним   околностима и самоубеђењу да су се неки потези могли боље одиграти. Све се то дешава тек кад се тело ослободи осећаја празнине, а ум кривице. Бол је био интензиван и у неколико наредних година. Неколико наредних година, Фреду Бернабију значиле су заувек. Погинуо је убрзо у бици код Абу Клеа, тако што му је један од махдистичких војника копље зарио у врат. Траке од марамица, које је некада правио како би заштитио врат од сунца при својим летачким експедицјама, изгубиле су на значају сада када нису имале шта да штите.

Наратор прекида приповедање Сарине и Фредове потресне историје љубави, уводећи епизоду, такође, љубавног карактера. Реч је о мајмуну који некпрекидно злоставља папагаја, чупајући му перје. Иако је папагај био у прилици да само једним ударом свога кљуна убије мајмунову мучитељску нарав, остао је непомичан на земљи, испуштајући срцепарајуће крике. Како би окончали мучеништво, људи су раздвојили птицу и звер, али папагај је готово умро од туге. Опоравио се тек кад су га вратили у кавез са мучитељем.

Фред  Бернаби је избегао судбину папагаја, одлучивши да одбије чланство у групи Сариних бивших љубавника који су с временом стекли статус њених добрих пријатеља, а који су је и даље подсвесно желели, гледајући је у загрљају увек новог мушкарца. Фред је одлучио да задржи своје „перје“ како би имао снаге и средстава за предстојеће летове балоном. По други пут, одрекао се понуђеног обрасца и показао на тренутак честице своје мефистофеловске природе – одлучио се за изгарање у ватри свога ума, уместо за пакт о вечитом мучењу у Сариним круговима пакла. Одбацивши образац, винуо се изнад ограничености људског ума. Човек је такав, он воли границе, правила, и воли да мисли да их превазилази, воли да живи у заблуди. Фред Бернаби је био свестан и својих жеља и љубави, али и опасности које иду са њима. Био је свестан граница, чак и ако се борио против њих, знао је да је то битка коју неће успети да добије, зато се и није трудио да их избрише, једноставно их је прелетео, сам, у свом црвено-жутом балону по имену „Помрачење“.

Поново, ван свих образаца и планирања, оженио се у 37. години и годину дана касније добио сина. Док је једном летео над Ламаншом чуо је јасно „mon cher kapiten Fred”.10) Болео га је и после свих тих година, у њему је експлодирало напуштено атомско склониште емоција. Запалио је цигарету и размишљао о споју двеју ствари, смртоносном споју – гас и ватра, добитна комбинација  уколико се прижељкује заборав, или пак онај осећај удара о земљу, који „може набити ноге у леју цвећа до колена и пробити унутрашње органе који се проспу по земљи“.11)  Своје намере о приземљењу, или прецизније речено – уземљењу, заборавио је на тренутак, и бацивши цигарету у воду, одлучио се за боравак на нивоу.

„Немам велика очекивања, имам велика надања, али то је друга ствар“12)Феликс Турнашон

Турнашон, Турнадар, Надар, или ако узимамо пуно име и презиме – Феликс Турнашон. Био је новинар, фотограф, карикатуриста, балониста, предузетник и изумитељ, пасионирани регистратор патената, оснивач компанија, писац непоузданих мемоара, или једноставно, неуморни промотер самога себе, оваплођење Сизифа и његов следбеник. Такође, оснивач је француског удружења „Друштво аргонаута“, интелектуалног и демократског карактера. Његови представници били су писци и уметници: Жорж Санд, Дима, Офенбах. Окупљао је и друштво за подстицање ваздушног покрета помоћу ваздухоплова тежих од ваздуха, са секретаром Жил Верном. Највеће заслуге Феликса Турнашона леже у пољу аеронаутике и фотогрфије, када је стварао као Надар.

Укротитељ ветрова, Колумбо небеског пространства, отац балона по имену „Див“, али и претеча предстојећих генерација авијатичара, све је то био Феликс Турнашон. Био је висока, краката фигура, споља фосил, изнутра живи организам. Људи су у њему видели руднике енергије и пустињу разума. Често су га карактерисали као „врло духовитог и врло глупог“, или пак као „мудрог човека без трунке разума“. У једном су се слагали – живео је врло хаотично. Започињао би сто послова у исто време, и одустао од деведесет осам, вечито се враћајући споју ствари које никада раније нико није спојио: фотографији и аеронаутици.

Као фотограф брзо се прославио и између 1855. и 1870. године, поздрављан је као најбољи фотограф портрета. Фотографисао је друштвене кругове у којима се кретао, одбијајући пословање са високим друштвом. У неколико наврата, објектив његовог апарата, окупирала је млада Сара Бернар чија је глумачка каријера пупила. Пре сваког фотографисања, водио би опуштајуће разговоре како би истакао човека у његовој природној димензији, лишавајући га грча који обузима његово тело и страха који наступа онда када човечији ум постане свестан да ће се показати у свом правом светлу. Очаравала га је људска слојевитост, те се окушао и као аргонаут акумулираног материјала у човеку, или боље речено, специјализовао је анатомију људске психе. Као што је летео у висину, подједнако је копао и у дубину у жељи да осветли неупадљиве аспекте појединца. Заговарао је Карађозову идеју о свеопштој људској крвици, тј. сматрао је да пороте не треба да буду запитане над нечијом кривицом, већ само над евентуалном опасношћу коју та особа представља за своју околину. Један од Андрићевих јунака каже: „Ја нисам болестан, ја сам овакав, а од себе се не може оздравити“.13) Потом и Кафка подржава Андрићеву мисао тврдњом  да су људи месечари, алудирајући на Сократову и Аристотелову идеју о злу које људи чине ненамерно, на идеју о људској души која је TABULA RASA (неисписана таблица). Човека од рођења до његове финалне форме ваја искуство. Оно нам пружа смернице до одредишта, или нам пак одредиште даје смернице у искуству. Како било, Надар изучава „болест“ човекову и успева да је разуме стружући слој по слој људског ума. И без обзира на свест о нехотичности човекових лоших поступака, Надар верује у грешност бића, у кривицу записану у коду човекове егзистенције. И поред свега, или баш управо из наведених разлога, он се диви људима, њиховој спонтаности, природоликости, огољености, њиховој дубини и ширини, а фотографија му омогућава да предмет свога дивљења и забележи. Моделе је бирао у друштвеним круговима којима је и сам припадао, управо из претходно наведених разлога. Виши друштвени слојеви били су предвидиви, уштогљени, попут марионета у луткарском позоришту, навикнути да конце уместо њих вуку други, а они би се само прилагођавали руци која је диктирала кораке. Били су испрограмирани, извештачени и прорачунати. Надар није волео прорачунатост. Увек је играо на карту ризика, почевши од сопствених изума и експеримената, попут балона „Дива“, до експериментисања приликом одабира супруге.

„Див“ је био Надаров највећи допринос аеронаутици и клица која ће с временом донети плодове најдубљих промишљања о небесима као уточишту и „храму где мутне речи слећу са стубова живих“.14) Небо је за њега вид чистилишта, место где се све своди на „релативну меру, и на Истину“.15) Бриге, грижа савести и гађење су анулирани. Све је флуидно. Све обузима спокој. Човеково уздизање добија опрост, или пак човек у вишим сферама осети неку божанску силу, надмоћ над осталим смртницима и свим греховима, те сам себи потпише индулгенцију, а онда је потпише и другимa. Да бисмо опростили другима, прво морамо опростити себи.

Док је у облацима, човек се не може одупрети икаровском проклетству да открије више, оде даље, осваја, покорава, анектира. Кажу за човека да ће бити вечито жељан и проклет, а може ли се реч „проклетство“ заменити са „радозналост“? Не. Према Надару човек тежи колонизацији небеског пространства, њега не интересује разгледање небеског свода, његово истраживање. Човек жели да поседује, али небеса, људска рука никада неће укротити. То је човеково „забрањено воће“, а свако ко се усуди да га куша, доживеће Икарову судбину и завршиће у „леји цвећа до колена са пробијеним унутрашњим органима, који ће се просути по земљи“.16) Био је то човек који је кршио правила, уколико су она уопште и постојала, али не због инаџијске црте у себи, инат му није био близак. Једноставно, размишљао је и радио другачије, а ако је он и живео по неком обрасцу, онда му је тај образац пружала супруга Ернестина. Она је увек била уз њега, а он је знао да цени оданост. Након што се Ернестина шлогирала, Феликс је сместа преселио домаћинство из Париза у шуму Сенар, како би она имала мир који јој је био неопходан. И сам је прижељкивао затишје, будући да је у њему и даље викала бура још од одбијања његовог новог патента. Када је Ернестина преминула, његове претходно неприхваћене идеје су продисале. Идеје су се винуле у ваздух, Ернестину су спустили у земљу. И тада је спознао болну истинитост Анаксимандровог учења о апеирону. Све се своди на циклус кружења у природи. Док једно настаје, друго нестаје.

„Време као рана пуна соли. Време као краста под којом рана не зараста.“17)

Шта се догоди са човеком који је тридесет година стајао на тлу, а потом остао без њега? Изгуби равнотежу. Заборави на претходно стечена знања, или тек почиње да спознаје право значење оних ствари које никада раније није разумео.

Из области математике, заборави рачунске операције, исход сваке ситуације постане негативан, или пак нула. Понекад се запита, да ли је резултат са вредношћу нула погубнији од негативног броја. Нула је ништа, ни позитивна, ни негативна. Неодлучно стоји на средини и колеба се који ће пут изабрати. Никада не одлучи, али се колеба. И наратор је на средини. Иза њега су дани у којима је боравила Она, испред њега су успомене. А он је у средини. Ту је његов простор за тугу. Назад не може, напред не жели. Зато остаје у месту.

Из области језика, изгуби моћ говора и способност разумевања. Не разуме друге колико и они њега, а Она која га разуме, дели судбину Надарове жене. Не жели да говори јер нема коме да каже. Ако и прича, као слушаоца бира одраз сада непознатог човека, који стоји наспрам њега у огледалу. Тај странац га је некада разумео, чак и саветовао, а сада глуми да га не познаје, или је можда постао сенилан. Друге избегава, или боље рећи, избегава да одговори на њихова питања. А понекад, када се он ужели приче са њима, а тема приче је, наравно, Она, они избегавају њега. И тако се играју непрепознавања. Они више не познају њега, а они њему постају странци.

Из области географије, изгуби осећај за орјентацију. Исток је сада непресушни извор патњи, а некада је имао сањиве очи и свилену косу расуту по јастуку. Запад је сада место где се опрашта са још једном тугом, разочаран, јер је Она била у њеном средишту, јер се још једном опрашта од Ње. А некада, запад је био топао пољубац, један кревет и руке око врата. Из области музике, заборави на све песме. Њима, у њему, након Ње, нема места.

Из области физичког васпитања, заборави на све игре у пару. Свака шетња је марш жалости. Свакодневно шетају, он и Она, у прошлост и назад, кажу да је шетња здрава. А шта ће му здравље кад га Она нема? Ноге га боле, ципеле су почеле да га жуљају, никако да разуме да их је прерастао и да треба купити нове.

Али зато свакодневно понавља историју. Што се тиче физике, требало му је 62 године живота да би разумео Ајнштајнову теорију релативитета, да би могао да је интерпретира на што једноставнији начин, примењујући животне примере. Све се своди на тренутак – који представља 30 година њиховог заједништва, и вечност – која представља безњеницу. Из области медицине, простудирао је све људске болести и сва психичка стања и дошао до сазнања да је хипохондар, или да је пак постао хипохондар само да би престао да мисли на Њу.

А он претпоставља да је Она, која је сада под земљом, схватила хемијски процес распадања.

Живот пише књиге. Једне можемо читати, али не и разумети, друге можемо разумети, али их не читамо. Жалост нема календар и дани у недељи су ништа друго до пуких имена. Сви су исти, сви једнолични. Сви дани Х периода живота, прожети су размишљањима о смрти, о самоубиству. Трајање Х периода, показатељ је кукавичлука, односно, храбрости. Животну формулу можемо тумачити као збир времена проведеног у размишљању о самоубиству, о окончању пасивног трајања, у виду активности настале делањем оштрог јапанског ножа и Бодлеровог опијата. Дакле, живот је збир времена размишљања о смрти и двоструко више проведеног времена у размишљању о Њој. Идеју о смрти убрзо смењује идеја о хипотетичким жељама. То су жеље покојника, односно, оно што би мртви пожелели. А Она свакако не би снивала о кади пуној црвене течности и о јапанском ножу. Пре свега, то би значило Њено поновно умирање, умирање себе у њему, а то је једино место где је Њена егзистенција била валидна. Усмртивши себе, усмртио би и Њу. Њена смрт била је само Њена, његова смрт била би смрт њих обоје.

Потребан му је образац. До сада, Она му га је пружала, као Надару његова Ернестина, као Хорвату његова А, као Петрарки његова Лаура, Лази Костићу његова Ленка. Сви они су у неком тренутку изгубили образац и сви су настојали да га поврате. Али повратак није значио и иста правила, будући и да се број играча са два смањио на један. Повратак је значио одржавање на леденој води, онда када „немамо чак ни надјакну од плуте као заштиту“.18)

„Нисам никако могао да престанем да верујем пошто никада нисам ни почињао“19)

Да ли се човек роди као биће које је окренуто ка вери, то јест, као биће које је окренуто од ње?  Свет се у свом фундусу грубо дели на оне који верују и на оне који веру изгубе. Губитак вере условљен је трагичним прихватањем губитка, односно, инфекцијом људског ума о незаменљивости  изгубљеног. Када изгубимо некога, бол је попут осећаја губитка дубине, као када „ударац набије ноге у леју цвећа до колена и пробије унутрашње органе, који се проспу по земљи“.20) Грешка је наша. Петљати се са висином значи петљати се са Богом. Петљати се са Богом значи призивати врага. Петљати се са Богом значи призивати судбину Мага Симона. „Симоново тајно ракетно гориво је незаконито: ослања се и физички и духовно на подршку демона.“21) Ракетно гориво човека у жалости незаконито је такође,  јер подразумева петљање са врашком магијом, прзивање мртвих, утопљених душа.

Човек се не би противио умирању када би знао да њена следбеница није смрт, или пак мизеран живот који нам преостаје након нечије смрти. Згаснуће живота није и процес умирања. Умирање је много више. Умирање је живљење после губитка, али људи то обично зову преживљавање.

Најпре, човек верује, верује све док има своју Ернестину, Лауру, или Ленку. Затим постаје истински верник док моли за Њен останак у животу, за опстанак њих обоје. А онда, једноставно, попут Ничеа, почне да верује да је Бог мртав. Његов Бог је била Она, сада када Ње нема, нема ни Бога. Људи кажу да је он атеиста јер не трага за Богом на исти начин као и други. Или прецизније речено – они верују да су Га нашли, он зна да је његов мртав.

Литература

Барнс, Џулијан, Нивои живота, Geopoetika, Нови Сад 2013.
Андрић, Иво, Проклета авлија, Гутенбергова галаксија, Ваљево 2001.
Барнс, Џулијан, Није то ништа страшно, Geopoetika, Нови Сад 2008.
Бодлер, Шарл, Везе, Завод за уџбенике, Београд 2012.
Гете, Јохан Волфганг, Фауст, Гетеово друштво, Београд 1999.
Десница, Владан, Прољећа Ивана Галеба, Завод за уџбенике, Београд 2012.
Живковић, Драгиша и др, Речник књижевних термина, Nolit, Београд 1992.
Костић, Лаза, Santa Maria della Salute, Завод за уџбенике, Београд 2010.
Пауновић, Зоран, Историја, фикција, мит, Geopoetika 2006.
Станковић, Борисав, Коштана, Завод за уџбенике, Београд 2004.
Токин, Иван, Најнормалнији човек на свету, Samizdat B92, Београд 2014.
Томазо Маринети, Филипо, Фигаро, Париз 1909.
Хорват, Ото, Сабо је стао, Агора, Нови Сад 2014.

Ауторка: Јована Видекањић 

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Барнс, Џулијан, Нивои живота, Geopoetika, Нови Сад 2013, 67.
2. Барнс, Џулијан, Нивои живота, Geopoetika, Нови Сад 2013, 13.
3, 9. Барнс, Џулијан, Нивои живота, Geopoetika, Нови Сад 2013, 37.
4. Барнс, Џулијан, Нивои живота, Geopoetika , Нови Сад 2013, 41.
5. Десница, Владан, Прољећа Ивана Галеба, Завод за уџбенике, Београд 2012, 84.
6. Станковић, Борисав, Коштана, Завод за уџбенике, Београд 2004, 91.
7, 11, 16, 20. Барнс, Џулијан, Нивои живота, Geopoetika, Нови Сад 2013, 18.
8. Томазо Маринети, Филипо, Фигаро, Париз 1909.
10. Барнс, Џулијан, Нивои живота, Geopoetika, Нови Сад 2013, 63.
12. Токин, Иван, Најнормалнији човек на свету, Samizdat B92, Београд 2014, 91.
13. Андрић, Иво, Проклета авлија, Гутенбергова Галаксија, Ваљево 2001, 84.
14. Бодлер, Шарл, Везе,  Завод за уџбенике, Београд 2004, 13.
15. Барнс, Џулијан, Нивои живота, Geopoetika, Нови Сад 2013, 21.
17. Хорват, Ото, Сабо је стао, Агора, Нови Сад 2014, 55.
18. Барнс, Џулијан, Нивои живота, Geopoetika, Нови Сад 2013, 60.
19. Барнс, Џулијан, Није то ништа страшно, Geopoetika, Нови Сад 2008, 19.
21. Барнс, Џулијан, Нивои Живота, Geopoetika, Нови Сад 2008, 20.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *