Striži tekst, reči nemaš

Gorica Radmilović, Striži masku, konak nemaš, Brankovo kolo, Sremski Karlovci – Novi Sad 2017.

Knjiga pesama Gorice Radmilović Striži masku, konak nemaš, objavljena ove godine u Brankovom kolu, donosi zanimljivo prelamanje teksta iz pesničkog u dramski. Sastoji se iz dva ciklusa: Poreklo i Maske koje život znače. Poreklo se sastoji iz četiri pesme: Dom, On, Ona, Ono. Kao neki od češćih i bitnijih motiva i preokupacija javljaju se: dom, reči, stvaralački proces, odnos prošlosti i sadašnjosti, tradicije i savremenosti…

Kako je već istaknuto prelamanje teksta, možemo primetiti da ova knjiga podseća na dramski tekst, ali na početku nije popis lica, već uputstvo. Možda u neku ruku može biti i uputstvo za čitanje, ali je istovremeno i uputstvo za život:

Uzmite ispred sebe život
Listajte, kidajte i sažvaćite:
Ne boli me, ne boli me, prođi me.
Mi smo demoni što prave bezdušnike
Svaki put kad prelomimo i utolimo glad greha
(Uputstvo)

Motivi koje nalazimo u knjizi su polivalentni,otuda, na primer, dom razumemo kao kuću, jezik, zemlju (otadžbinu), a u krajnjoj liniji i kao pesmu. Prateći autopoetičke elemente i Goričino promišljanje jezika i samog stvaranja, otkrivamo njihov značaj za pesnikinju, ali i za stvaranje i život. Reči/ jezik je ono što nas čini i čime činimo. Otuda je baš njima poklonjena velika pažnja u knjizi.

Kad me svet ubrao, došao je red na mene
Da im mirisnim rečima ostavljam trag
Duboko po umu urezan
Isto kao moja, isto kao vaša Zemlja.
(Ona)

„Mirisnim rečima“ pesnikinja ostavlja trag po umu, reči urezuju tragove u um čoveka. Ovim se iskazuje svest o pesmi i jeziku, a urezivanje reči u svest ljudi je pevanje/pisanje:

Paganski podložna
verujem u odstajalu reč
[…] I sa tog dna, u zemlji sa kapcima
U grlu sa zametnutim rečima
rodila se u četiri oka
ljubav života
[…] Ljubav moga života
pod ruku sa mnom
večno traži način da se oduži
veličini Majke
posle koje može izjedriti
burna i duboka
ljubav umetnosti.
(Ono)

Pesnikinjina vera u reč je velika, ali vera u „odstajalu reč“. To je ona prareč, reč iz dubina iskoni koja zvoni svoje ugušeno značenje. Njeno grlo puno je zametnutih reči, reči-pupoljaka koje hoće da cvetaju – da se rode. Grlo je mesto gde se začinju reči, a Gorica peva da se u grlu sa zametnutim rečima rodila „ljubav života“. Ovo možemo shvatiti i kao izjednačavanje života i pevanja/ pisanja. Otuda prvu pesmu Uputstvo možemo čitati i kao uputstvo za život, kako smo već rekli, i kao uputstvo za pisanje/ čitanje. S druge strane, ovo povlači pitanje jezika. Vera u „odstajalu reč“ je vera u jezik. Ljubav života zametnuta u grlu je punoća jezika, odnosno puoća smisla, doduše danas zatrpanog i ugušenog. Ali ispod svih naslaga sija čisto značenje – čisti smisao.

„Ljubav života“ traži način da se oduži „veličini Majke“. Motiv majke takođe možemo shvatiti polisemantično: majka, majka zemlja, majka-reč/ majka-jezik… Odužiti se veličini majke znači iznedriti „ljubav umetnosti“. Drugim rečima, Gorica to želi da ostvari kroz umetnost, tj. pisanjem. Prateći ovu liniju razmišljanja, stižemo do saznanja da je pisanje/ pevanje za pesnikinju punoća života, ostvarenje smisla i vraćanje duga nedosežnim veličinama. Dostići veličinu majke, zapravo, znači dostići tačku egzistencije, moći se izraziti. Ako je majka ona koja rađa, u svakom smislu (doslovnom i metaforičnom), onda ovde pesnikinju možemo svhatiti kao onu koja rađa reči. Uzdići se u te visine znači držati nebo u naručju o kojem drugi maštaju.

S obzirom da u knjizi postoji dosta aluzija na pozorište, odnosno ima dosta suptilnih smernica ka dramskom tekstu, čitav prvi ciklus Poreklo sa svim pesmama podseća na likove u drami. Likovi bi tako bili On, Ona, Ono, što širi semantičko polje dela. Samim tim što lica u ovoj poetskoj drami, da je tako nazovemo, nisu jasno imenovana, znači da se odnose na sve i svakoga, što stvara smisaoni sveobuhvat. Takođe je zanimljivo i to da Gorica koristi treće lice i to u svim rodovima (muški, ženski i srednji). Na taj način se značenjski sloj širi ad infinitum. U ovoj trojnosti oličen je princip sinteze kroz koji se dolazi do onog višeg – Doma. Ako već govorimo o maskama koje život znače, kako se i zove drugi krug pesama, onda ne može biti reči o jasnim imenima likova. Zapravo, ovo je jedna sveopšta kosmička drama koja se odigrava u trenutku čitanja i u njoj učestvuju svi.

Sam naziv drugog dela Maske koje život znače aludira na pozorište i ono čuveno: „Daske koje život znače.“ Ovakvo poigravanje rečima veoma je plodno, jer se zamenom samo jednog slova razbija prvobitni smisao i okreće naopako. A s druge strane, ipak ostaje aluzija na prvobitno značenje. Imajući u vidu prvu pesmu i njeno isticanje života/ pisanja, maske koje život znače možemo shvatiti kao životne maske koje svakako predstavljaju laž i obmanu i skrivaju istinu.

Pesma Ideja scene takođe predstavlja autopoetičku svest autorke. Ona obrađuje pitanje ideje iz koje nastaje umetničko delo. Simboličan naziv Ideja scene olabavljuje ideju knjige kao striktno pesničke i uvodi nove mogućnosti za čitanje. Naime, pored toga što je ovo knjiga pesama, ona je i svojevrsni pozorišni komad.

Ideju Gorica vidi kao „grešku pesnika“, kao izuzetno fluidnu i sklonu promeni. Zato je i neuhvatljiva jer se pretače vremenom i likom.

Ona je razaračica igre, kobna greška pesnika
Koja tera na promenu stiha
Dah usisava, diše životima našim
Ona je ona koja želi da bude
Pretoči se vremenom
Likom.
(Ideja scene)

Ovo pokreće pitanje mogućnosti potpunog otelotvorenja inicijalne ideje. To je problem sa kojim se susreće svaki umetnik, a o njemu su mnogi i pevali. Problem je što ideju nikada ne možemo u potpunosti preneti u reči, tj. u jezik, pošto govorimo o poeziji. Ona se konstantno opire svođenju na jezik, svođenju na bilo koji medij. Tako nadvladava i delo i autora jer ostaje neuhvatljiva i nesaznatljiva u potpunosti. Zato Gorica i peva da će sopstvenom krvlju platiti borbu sa njom.

Ona je svako i svako od njih nju gradi
Posledica dobrih knjiga
Nagrada tuđih reči.
[…] Bitka između dvoje je surova
Platiće se mojom krvlju.

Ako je ideja posledica dobrih knjiga i nagrada tuđih reči, to znači da je po sredi pitanje umetničkog stvaranja. Tačnije, „posledica dobrih knjiga“ znači posledica našeg čitalačkog iskustva pre svega, a onda i životnog uopšte. U ovome otkrivamo isticanje razuma kao jednog od bitnih faktora u stvaranju umetničkog dela. Ideja o snovima kao mestu svemogućem korespondira sa idejom umetničkog dela kao prostora u kojem je moguće čak i ono nemoguće. A sve to, opet, moguće je i u našem svetu sve dok se ne tuče duša. Za takvo nešto potrebna je duhovna čistota. Sve ovo sadržano je u poslednjem stihu pesme Snovima:

I Hitler je jednom bio slikar.

Pesma je ono što remeti tišinu, glas pesnikinje koji stoji nasuprot tišini. I u tome nalazimo večito previranje jezika i ćutanja, tj. zvuka i tišine. Zvuk je svakako ono što remeti tišinu, istovremeno je ističući. Jer, da nema zvuka, da postoji samo apsolutna tišina, da li bismo uopšte znali da je tišina. Tada ne bi ni bilo potrebe za govorom, jer ne bi bilo potrebe za izricanjem. Tišina je nepoznata i velika, kako Gorica peva. Nju niko ne sme da dira osim pesme. Otuda zaključujemo da je pesma prostor mogućeg i poznatog, tišina raste na ivici pesme i predstavlja prostor nepoznatog i nemogućeg:

Oko nas je sad tišina, nepoznata.
Tišina je velika, ne diraju je, niko ne sme
Osim ove jedne
Sa gradskih klupa, od dodira satkane
Pesme.
(Rodnost)

Kako Ivan V. Lalić peva u pesmi Slovo o slovu da je govor opstanak u nadi i da užas preti iz ćutanja Boga, možemo reći da je i Gorica na sličnom tragu. Tišina znači smrt govora, pa samim tim i smrt reči. Ona je granični prostor sa nepoznatim i nedokučivim – sa nemogućim. Ona je nešto daleko, a daljina je gorka „ko limunova kora“ (Dve (stotine) reči). U pesmi Doček nalazimo potvrdu veličanja jezika i shvatanja tišine kao greške:

U tišini je uvek greška
Kao i živeti
Za čistu ljubav,
Umetnost i
Glad.
(Doček)

Sve je prah, krv je sveti otrov, a jedini spas je u izboru reči:
Ne ponosi se svojom prošlošću, zvezdo.
Sve je prah, a krv sveti otrov.
Osetiš li?
Spas je uvek u izboru reči.
(Porteriranje)

Ovakav stav jasno potvrđuje povezanost sa Lalićevim pogledom na odnos jezika i tišine, a i dodatno ističe značaj jezika.

Kada u Pesmi za M. M. Gorica peva o svetlosti na vrhovima jezika dece, ona peva o svetlosti reči:

Mi smo bili deca
Koja se ne boje mraka
Kojih se mrak plaši
Jer im je svetlost
Na vrhovima jezika
I duboko u očima

Svetlost reči odgoni mrak u koji je zapao smisao. Deca su uzeta kao simbol onog najčistijeg i samim tim najsnažnijeg. Svetlost na vrhu jezika je svetlost/snaga reči (čistota jezika), a svetlost u očima je unutrašnja čistota – čistota duha. Zanimljivo je da se ovde čistota jezika može uporediti sa čistotom deteta. Ta čistota leži u nezaprljanoj svesti. Jer čovek je svesno biće koje saznaje svet i sebe u svetu, pa samim tim mogućnost spoznaje lako može da zaprlja njegovu svest. Svet nije samo dobar ili samo loš, on je sve to. Kada spozna ovakvu prirodu sveta, čovek najčešće gubi čistotu i postaje „uprljan saznanjem“, da tako kažemo. Dete je, s druge strane, lišeno takvog saznanja, pa u odsustvu spoznaje isijava iskonsku čistotu.

Prateći autopoetičku liniju, možemo zaključiti da je gospođica X. sama pesma/poezija u istoimenoj pesmi. U tom smislu pad autorke značio bi rođenje dela:

Moj pad
A tvoj znak da se rodiš
Da krv mi uzmeš i nacrtaš mi budućnost
Da uzdigneš me od običnih ljudi
I staviš sebi oko vrata
Ko talisman
(Gospođici X.)

Već je bilo reči o Goričinom shvatanju Ideje i borbi sa njom koju pesnikinja plaća svojom krvlju. U tom smislu je ova pesma nastavak takvog shvatanja. Pad autorke je ujedno znak rađanja dela. Međutim, njen pad je uzdizanje od običnih ljudi, što stvaranju daje svojevrsnu ritualnu/žrtvenu crtu.

Imajući u vidu prethodno rečeno o ovoj knjizi kao poetsko-pozorišnom komadu, jasno je zašto se na kraju knjige javlja Melpomena – muza tragedije uglavnom predstavljena sa tragičnom maskom u ruci. Možemo pomisliti da se ona javlja kao nagoveštaj zla ili nesreće. Međutim, ova pesma predstavlja demistifikaciju mita, razotkrivanje Melpomene sadržano u poslednjim stihovima. Kao svojevrsna destrukcija. U nekom sloju ovu pesmu možemo shvatiti i kao promišljanje u sadašnjem vremenu i sadašnjim vremenom. Naime, ona pokreće pitanje da li je danas uopšte moguća čista tragedija i da li postoje muze. Već je ranije bilo reči o Goričinom stavu prema stvaranju (razum), a ovo može doći kao potvrda tog stava. Muza Melpomena je boginja, grešnica. Reč koja je nekada rađala moć danas nam ne govori ništa. Na kraju pesnikinja opominje muzu da je „samo čovek“, što joj oduzima oreol uzvišenog i izjednačava je sa čovekom:

Ne govori nam ništa, zatvorena strahom
Ta reč što jednom rađala je moć.
Jezik mi sad veže ruke.
U mom uhu
Tvoja smrt se javlja
[…] Skrivena u pozivu što nosićeš dovek
Zaboravljaš i sama da si samo
Čovek.
(Melpomena)

Pesma Pre poslednje scene još jednom jasno upućuje na to da se ova knjiga istovremeno može čitati i kao dramski tekst. U njoj pesnikinja ponovo spori vrednost muzama. Uočljivo je da sve vreme peva nekome u ženskom rodu. Nju koja u nasledstvo daje reč možemo razumeti kao Pesmu/Poeziju ili Ideju o kojoj je na početku bilo reči:

Uđi sa muzama u večitu borbu
Spori im vrednost
Cenkaj se, zažvaći pa pljuni
Jer tvoju tebe, nazvaše robom
Upiši im ime večitim grobom.
[...]
A kad budeš spremna
U nasledstvo reč dati
Na kapcima reci, tek tada će znati
Koliko, pod maskama, tek bila si verna.
(Pre poslednje scene)

Ako tako postavimo stvari, onda se ispostavlja da je čitava knjiga scenario za nastanak pesme. Pomenuta pesma Pre poslednje scene perdstavlja ogoljavanje/čišćenje pesme od svih maski i privida. Pesma Glavni akt je nastavak „drame“, a samim tim i procesa stvaranja. Pesnikinja peva kako sedi prekoputa Nje (Pesme, Misli, Duše) i gleda je, što znači da je pesma rođena. Još jednom je u ovoj pesmi predstavljen odnos stvaraoca i dela. Rođena, pesma je nezavisna od svog stvaraoca. Govori tuđim ustima. Sve je večito preplitanje dela i pesnikinje, ali paradoksalno. Dok pesma stari sve je mlađa, a starenje se ocrtava na pesnikinji. Pesma postaje duša pesnikinje koja joj se, tako odvojena, smeje u lice:

Sedim preko puta nje.
Gledam je ravno u postojanje.
Sve više stari.
Sve mlađe izgleda.
Gleda me podrugljivo, daje sebi za pravo.
[…] Ne dam joj više ništa.
Ne dam, jer gledam svojoj duši u oči.
I ona mi se smeje.
(Glavni akt)

Poslednja pesma je Zavesa koja, logično, zatvara ovu predstavu/knjigu. Poslednja scena/saznanje je da pesnik nije mrtav i da je pesma konačno rođena iz Ideje. Da pesnik nije mrtav može da posvedoči i autopoetička svest koja je ovde istaknuta, tj. konstantna svest autorke o pesmi i stvaranju, svest o borbi sa Idejom. Usklik sa kraja pesme i knjige: „Pesnik nije mrtav!“ odzvanja kao pobednički usklik – pre svega pobeda nad samim sobom. S druge strane, opis rađanja pesme kao rađanja deteta još jednom povezuje ovaj motiv sa motivom Majke i dostizanja njene veličine i čistote o kome je već bilo reči, što umnožava njegovo značenje čuvajući ga tako od svođenja na monosemantičnost:

Mokra mi je kosa
mokra, bolno teme
Rodila sam, evo
Pesmu, tvoje seme.
Pesnik nije mrtav!
U tri ga staviše, beše narod škrt.
Al’ moja je moć u jastuku crnom
I potpisujem sada, tvoju večnu smrt.
(Zavesa)

Zapravo, čitava knjiga tako dobija dimenziju dramskog teksta u čijoj je osnovi (radnji) rađanje/ stvaranje pesme. U takvom kontekstu likovi bi bili pesma/ poezija, stvaralac i čitalac. Tako ova knjiga pesama postaje autopoetička poetska drama, ako može da se iskuje ovakva sintagma.

Autor: Dušan Zaharijević 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *