Стрижи текст, речи немаш

Горица Радмиловић, Стрижи маску, конак немаш, Бранково коло, Сремски Карловци – Нови Сад 2017.

Књига песама Горице Радмиловић Стрижи маску, конак немаш, објављена ове године у Бранковом колу, доноси занимљиво преламање текста из песничког у драмски. Састоји се из два циклуса: Порекло и Маске које живот значе. Порекло се састоји из четири песме: Дом, Он, Она, Оно. Као неки од чешћих и битнијих мотива и преокупација јављају се: дом, речи, стваралачки процес, однос прошлости и садашњости, традиције и савремености…

Како је већ истакнуто преламање текста, можемо приметити да ова књига подсећа на драмски текст, али на почетку није попис лица, већ упутство. Можда у неку руку може бити и упутство за читање, али је истовремено и упутство за живот:

Узмите испред себе живот
Листајте, кидајте и сажваћите:
Не боли ме, не боли ме, прођи ме.
Ми смо демони што праве бездушнике
Сваки пут кад преломимо и утолимо глад греха
(Упутство)

Мотиви које налазимо у књизи су поливалентни,отуда, на пример, дом разумемо као кућу, језик, земљу (отаџбину), а у крајњој линији и као песму. Пратећи аутопоетичке елементе и Горичино промишљање језика и самог стварања, откривамо њихов значај за песникињу, али и за стварање и живот. Речи/ језик је оно што нас чини и чиме чинимо. Отуда је баш њима поклоњена велика пажња у књизи.

Кад ме свет убрао, дошао је ред на мене
Да им мирисним речима остављам траг
Дубоко по уму урезан
Исто као моја, исто као ваша Земља.
(Она)

„Мирисним речима“ песникиња оставља траг по уму, речи урезују трагове у ум човека. Овим се исказује свест о песми и језику, а урезивање речи у свест људи је певање/писање:

Пагански подложна
верујем у одстајалу реч
[…] И са тог дна, у земљи са капцима
У грлу са заметнутим речима
родила се у четири ока
љубав живота
[…] Љубав мога живота
под руку са мном
вечно тражи начин да се одужи
величини Мајке
после које може изједрити
бурна и дубока
љубав уметности.
(Оно)

Песникињина вера у реч је велика, али вера у „одстајалу реч“. То је она прареч, реч из дубина искони која звони своје угушено значење. Њено грло пуно је заметнутих речи, речи-пупољака које хоће да цветају – да се роде. Грло је место где се зачињу речи, а Горица пева да се у грлу са заметнутим речима родила „љубав живота“. Ово можемо схватити и као изједначавање живота и певања/ писања. Отуда прву песму Упутство можемо читати и као упутство за живот, како смо већ рекли, и као упутство за писање/ читање. С друге стране, ово повлачи питање језика. Вера у „одстајалу реч“ је вера у језик. Љубав живота заметнута у грлу је пуноћа језика, односно пуоћа смисла, додуше данас затрпаног и угушеног. Али испод свих наслага сија чисто значење – чисти смисао.

„Љубав живота“ тражи начин да се одужи „величини Мајке“. Мотив мајке такође можемо схватити полисемантично: мајка, мајка земља, мајка-реч/ мајка-језик… Одужити се величини мајке значи изнедрити „љубав уметности“. Другим речима, Горица то жели да оствари кроз уметност, тј. писањем. Пратећи ову линију размишљања, стижемо до сазнања да је писање/ певање за песникињу пуноћа живота, остварење смисла и враћање дуга недосежним величинама. Достићи величину мајке, заправо, значи достићи тачку егзистенције, моћи се изразити. Ако је мајка она која рађа, у сваком смислу (дословном и метафоричном), онда овде песникињу можемо свхатити као ону која рађа речи. Уздићи се у те висине значи држати небо у наручју о којем други маштају.

С обзиром да у књизи постоји доста алузија на позориште, односно има доста суптилних смерница ка драмском тексту, читав први циклус Порекло са свим песмама подсећа на ликове у драми. Ликови би тако били Он, Она, Оно, што шири семантичко поље дела. Самим тим што лица у овој поетској драми, да је тако назовемо, нису јасно именована, значи да се односе на све и свакога, што ствара смисаони свеобухват. Такође је занимљиво и то да Горица користи треће лице и то у свим родовима (мушки, женски и средњи). На тај начин се значењски слој шири ad infinitum. У овој тројности оличен је принцип синтезе кроз који се долази до оног вишег – Дома. Ако већ говоримо о маскама које живот значе, како се и зове други круг песама, онда не може бити речи о јасним именима ликова. Заправо, ово је једна свеопшта космичка драма која се одиграва у тренутку читања и у њој учествују сви.

Сам назив другог дела Маске које живот значе алудира на позориште и оно чувено: „Даске које живот значе.“ Овакво поигравање речима веома је плодно, јер се заменом само једног слова разбија првобитни смисао и окреће наопако. А с друге стране, ипак остаје алузија на првобитно значење. Имајући у виду прву песму и њено истицање живота/ писања, маске које живот значе можемо схватити као животне маске које свакако представљају лаж и обману и скривају истину.

Песма Идеја сцене такође представља аутопоетичку свест ауторке. Она обрађује питање идеје из које настаје уметничко дело. Симболичан назив Идеја сцене олабављује идеју књиге као стриктно песничке и уводи нове могућности за читање. Наиме, поред тога што је ово књига песама, она је и својеврсни позоришни комад.

Идеју Горица види као „грешку песника“, као изузетно флуидну и склону промени. Зато је и неухватљива јер се претаче временом и ликом.

Она је разарачица игре, кобна грешка песника
Која тера на промену стиха
Дах усисава, дише животима нашим
Она је она која жели да буде
Преточи се временом
Ликом.
(Идеја сцене)

Ово покреће питање могућности потпуног отелотворења иницијалне идеје. То је проблем са којим се сусреће сваки уметник, а о њему су многи и певали. Проблем је што идеју никада не можемо у потпуности пренети у речи, тј. у језик, пошто говоримо о поезији. Она се константно опире свођењу на језик, свођењу на било који медиј. Тако надвладава и дело и аутора јер остаје неухватљива и несазнатљива у потпуности. Зато Горица и пева да ће сопственом крвљу платити борбу са њом.

Она је свако и свако од њих њу гради
Последица добрих књига
Награда туђих речи.
[…] Битка између двоје је сурова
Платиће се мојом крвљу.

Ако је идеја последица добрих књига и награда туђих речи, то значи да је по среди питање уметничког стварања. Тачније, „последица добрих књига“ значи последица нашег читалачког искуства пре свега, а онда и животног уопште. У овоме откривамо истицање разума као једног од битних фактора у стварању уметничког дела. Идеја о сновима као месту свемогућем кореспондира са идејом уметничког дела као простора у којем је могуће чак и оно немогуће. А све то, опет, могуће је и у нашем свету све док се не туче душа. За такво нешто потребна је духовна чистота. Све ово садржано је у последњем стиху песме Сновима:

И Хитлер је једном био сликар.

Песма је оно што ремети тишину, глас песникиње који стоји насупрот тишини. И у томе налазимо вечито превирање језика и ћутања, тј. звука и тишине. Звук је свакако оно што ремети тишину, истовремено је истичући. Јер, да нема звука, да постоји само апсолутна тишина, да ли бисмо уопште знали да је тишина. Тада не би ни било потребе за говором, јер не би било потребе за изрицањем. Тишина је непозната и велика, како Горица пева. Њу нико не сме да дира осим песме. Отуда закључујемо да је песма простор могућег и познатог, тишина расте на ивици песме и представља простор непознатог и немогућег:

Око нас је сад тишина, непозната.
Тишина је велика, не дирају је, нико не сме
Осим ове једне
Са градских клупа, од додира саткане
Песме.
(Родност)

Како Иван В. Лалић пева у песми Слово о слову да је говор опстанак у нади и да ужас прети из ћутања Бога, можемо рећи да је и Горица на сличном трагу. Тишина значи смрт говора, па самим тим и смрт речи. Она је гранични простор са непознатим и недокучивим – са немогућим. Она је нешто далеко, а даљина је горка „ко лимунова кора“ (Две (стотине) речи). У песми Дочек налазимо потврду величања језика и схватања тишине као грешке:

У тишини је увек грешка
Као и живети
За чисту љубав,
Уметност и
Глад.
(Дочек)

Све је прах, крв је свети отров, а једини спас је у избору речи:
Не поноси се својом прошлошћу, звездо.
Све је прах, а крв свети отров.
Осетиш ли?
Спас је увек у избору речи.
(Портерирање)

Овакав став јасно потврђује повезаност са Лалићевим погледом на однос језика и тишине, а и додатно истиче значај језика.

Када у Песми за М. М. Горица пева о светлости на врховима језика деце, она пева о светлости речи:

Ми смо били деца
Која се не боје мрака
Којих се мрак плаши
Јер им је светлост
На врховима језика
И дубоко у очима

Светлост речи одгони мрак у који је запао смисао. Деца су узета као симбол оног најчистијег и самим тим најснажнијег. Светлост на врху језика је светлост/снага речи (чистота језика), а светлост у очима је унутрашња чистота – чистота духа. Занимљиво је да се овде чистота језика може упоредити са чистотом детета. Та чистота лежи у незапрљаној свести. Јер човек је свесно биће које сазнаје свет и себе у свету, па самим тим могућност спознаје лако може да запрља његову свест. Свет није само добар или само лош, он је све то. Када спозна овакву природу света, човек најчешће губи чистоту и постаје „упрљан сазнањем“, да тако кажемо. Дете је, с друге стране, лишено таквог сазнања, па у одсуству спознаје исијава исконску чистоту.

Пратећи аутопоетичку линију, можемо закључити да је госпођица X. сама песма/поезија у истоименој песми. У том смислу пад ауторке значио би рођење дела:

Мој пад
А твој знак да се родиш
Да крв ми узмеш и нацрташ ми будућност
Да уздигнеш ме од обичних људи
И ставиш себи око врата
Ко талисман
(Госпођици X.)

Већ је било речи о Горичином схватању Идеје и борби са њом коју песникиња плаћа својом крвљу. У том смислу је ова песма наставак таквог схватања. Пад ауторке је уједно знак рађања дела. Међутим, њен пад је уздизање од обичних људи, што стварању даје својеврсну ритуалну/жртвену црту.

Имајући у виду претходно речено о овој књизи као поетско-позоришном комаду, јасно је зашто се на крају књиге јавља Мелпомена – муза трагедије углавном представљена са трагичном маском у руци. Можемо помислити да се она јавља као наговештај зла или несреће. Међутим, ова песма представља демистификацију мита, разоткривање Мелпомене садржано у последњим стиховима. Као својеврсна деструкција. У неком слоју ову песму можемо схватити и као промишљање у садашњем времену и садашњим временом. Наиме, она покреће питање да ли је данас уопште могућа чиста трагедија и да ли постоје музе. Већ је раније било речи о Горичином ставу према стварању (разум), а ово може доћи као потврда тог става. Муза Мелпомена је богиња, грешница. Реч која је некада рађала моћ данас нам не говори ништа. На крају песникиња опомиње музу да је „само човек“, што јој одузима ореол узвишеног и изједначава је са човеком:

Не говори нам ништа, затворена страхом
Та реч што једном рађала је моћ.
Језик ми сад веже руке.
У мом уху
Твоја смрт се јавља
[…] Скривена у позиву што носићеш довек
Заборављаш и сама да си само
Човек.
(Мелпомена)

Песма Пре последње сцене још једном јасно упућује на то да се ова књига истовремено може читати и као драмски текст. У њој песникиња поново спори вредност музама. Уочљиво је да све време пева некоме у женском роду. Њу која у наследство даје реч можемо разумети као Песму/Поезију или Идеју о којој је на почетку било речи:

Уђи са музама у вечиту борбу
Спори им вредност
Ценкај се, зажваћи па пљуни
Јер твоју тебе, назваше робом
Упиши им име вечитим гробом.
[...]
А кад будеш спремна
У наследство реч дати
На капцима реци, тек тада ће знати
Колико, под маскама, тек била си верна.
(Пре последње сцене)

Ако тако поставимо ствари, онда се испоставља да је читава књига сценарио за настанак песме. Поменута песма Пре последње сцене пердставља огољавање/чишћење песме од свих маски и привида. Песма Главни акт је наставак „драме“, а самим тим и процеса стварања. Песникиња пева како седи прекопута Ње (Песме, Мисли, Душе) и гледа је, што значи да је песма рођена. Још једном је у овој песми представљен однос ствараоца и дела. Рођена, песма је независна од свог ствараоца. Говори туђим устима. Све је вечито преплитање дела и песникиње, али парадоксално. Док песма стари све је млађа, а старење се оцртава на песникињи. Песма постаје душа песникиње која јој се, тако одвојена, смеје у лице:

Седим преко пута ње.
Гледам је равно у постојање.
Све више стари.
Све млађе изгледа.
Гледа ме подругљиво, даје себи за право.
[…] Не дам јој више ништа.
Не дам, јер гледам својој души у очи.
И она ми се смеје.
(Главни акт)

Последња песма је Завеса која, логично, затвара ову представу/књигу. Последња сцена/сазнање је да песник није мртав и да је песма коначно рођена из Идеје. Да песник није мртав може да посведочи и аутопоетичка свест која је овде истакнута, тј. константна свест ауторке о песми и стварању, свест о борби са Идејом. Усклик са краја песме и књиге: „Песник није мртав!“ одзвања као победнички усклик – пре свега победа над самим собом. С друге стране, опис рађања песме као рађања детета још једном повезује овај мотив са мотивом Мајке и достизања њене величине и чистоте о коме је већ било речи, што умножава његово значење чувајући га тако од свођења на моносемантичност:

Мокра ми је коса
мокра, болно теме
Родила сам, ево
Песму, твоје семе.
Песник није мртав!
У три га ставише, беше народ шкрт.
Ал’ моја је моћ у јастуку црном
И потписујем сада, твоју вечну смрт.
(Завеса)

Заправо, читава књига тако добија димензију драмског текста у чијој је основи (радњи) рађање/ стварање песме. У таквом контексту ликови би били песма/ поезија, стваралац и читалац. Тако ова књига песама постаје аутопоетичка поетска драма, ако може да се искује оваква синтагма.

Аутор: Душан Захаријевић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *