Stara kriza u novom odelu

Priča o krizi Evrope je već opšte mesto. Manje je poznato da je ona postojala i mnogo pre evropskog ujedinjenja. Još je manje poznato na šta se tačno kriza odnosi.

Višedecenijski priliv mladih u Evropu, ne govori samo o problemima evropske periferije, već i o evropskom problemu, ili tačnije, o krizi evropskog duha, i krizi evropske nauke kao vrhunskog izraza tog duha koju prate kriza evropske umetnosti, filozofije, obrazovanja itd. U nedavnoj prošlosti Evropa je velikodušno podučavala našu omladinu. Poznato je da su Obrenovići školovali visoke čivnovnike, profesore i naučnike uglavnom u Beču, Pešti i Pragu, dok su Karađorđevići preferirali Rusiju, Švajcarsku i Francusku. Ta omladina je u domovinu donela novo evropsko znanje da po njemu organizuje bolji život.

Danas Evropa ljubomorno upija i čuva sve mlado, vredno i sposobno. Ne treba joj zbog toga preterano zamerati, ali treba konstatovati okoštalost duha zbog koje se ponaša nedostojno. Ona više ne samo što nema snage da vrati školovanu omladinu, već očekuje da naplati dug tražeći za sebe sve veći broj obrazovanih mladih ljudi iz zemalja periferije. Samo Srbija je u skorijem periodu Evropi poklonila 4000 naučnika. O radnicima različitih kvalifikacija ne postoji ni evidencija.

Paralelno jača suprotna tendencija: u banje, domove i odmarališta „nerazvijenih“ zemalja masovno pristižu evropski penzioneri da u njima daleko od buke besmisla centralne Evrope provedu svoje poslednje dane. U Mađarskoj je trenutno preko 7000, u Češkoj republici preko 3000, u Slovačkoj preko 1000 nemačkih penzionera. Preostale omiljene destinacije obuhvataju Portugaliju, Španiju, Grčku pa i Ukrajinu, dakle, sva ona mesta gde za lokalno stanovništvo vlada neprikosnovena ekonomska kriza.

Navedene države treba, opet, da u tome prepoznaju nekakvu ekonomsku šansu, jer starija populacija donosi devizne penzije. Tako se zanemaruju problemi sa preteranim brojem sopstvenih penzionera bez devizne zaleđine, i potpuno prenebegava činjenica da je barem polovina lokalne radno sposobne omladine u potpunosti zapostavljena. Periferiji se više ne šalje ono suštinsko – radost duha u obliku znanja neophodnog za zajednički život ispunjen smislom. Poturaju joj se neprimereni „razvojni projekti“ finansirani kreditima Evropske centralne banke koji služe utemeljenju nacionalnog dužničkog besmisla. Evropski kosmos prerasta u amerikanizovani haos.

Stari kontinet je već pre jednog veka postao svestan sopstvene duhovne krize, ali je izabrao da nastavi putem gomilanja i sve manjeg razumevanja naučnog znanja koje je bez metafizičke suštine suvoparno, pragmatično, tehničko i konačno – ekonomsko. Ovaj „izbor“ po inerciji postavio je granice unutar kojih je zatočio ljudski duh, sprečivši kvalitativnu promenu duhovne orijentacije koja je jedina sposobna da donese istinski humani preporod.

Poslednja iskra evropskog duha je zamisao o ujedinjenju formirana još pre Drugog svetskog rata. Evropa se uposlila prevazilaženjem granica. Ta ideja se istrošila posle pola veka, nakon čega je evropska duhovnost zapala u još dublji jaz. Povećanjem materijalnog angažovanja uprežu se aktivne snage za širenje teritorije, čime se zaokuplja i duh. To je pokušaj rešavanja kvalitativnog pitanja kvantitativnim metodama, i kao takav neprimeren, te stoga jalov. Pitanje suštinske promene duhovnog usmerenja ostaje nerešeno.

Globalna prevlast američkog „znanja“ je posledica krize evropske duhovnosti, i trajaće dok traje ta kriza. Evropa pomračenog uma preuzima virtualna ekonomska rešenja. SAD su svojevremeno od Evrope usvojile naučno znanje, kao vrhunski izraz evropskog duha. To znanje je sterilisano, reifikovano i banalizovano. Oduševljenje materijalizmom koji kratkotrajno daje privid napretka, takođe je kratkotrajno. Za duh je najpogubnije da služi pragmatičnim ciljevima. Pitanje evropeizacije, paradoksalno, postaje pitanje amerikanizacije, te u tome treba tražiti korene bunta protiv evropskog ujedinjenja. Pravo pitanje je, dakle, kojim izrazom duha oplemeniti obezglavljeno naučno-tehničko-ekonomsko znanje?

A upravo se to pitanje isto toliko jasno nameće, koliko se i izbegava, već skoro celo jedno stoleće.

Autor: Jovan Pavlović (MozGoDERINA)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *